Znamo šta profesori misle o školi i učenicima. Uglavnom da je to gomila nezainteresovanih i inertnih osoba koje je teško motivisati na bilo kakvu aktivnost.

“Naravno da ima vrednih učenika”, glasio bi uvod. A onda bi usledilo: “Ne znam šta da radim, jedino da izigravam klovna, možda bi im to probudilo pažnju,” Tim rečima je, naime, jedna nastavnica opisala entuzijazam učenika tokom nastave.

Jasno je da su malo plaćeni, loše motivisani, da rade u društvu koje je potpuno izgubilo kompas, u starim učionicama i sa učilima iz prošlog veka.

Ipak, odeljenja su sve manja, a opet, čini se da je znanje učenika na niskom nivou.

Kako je to moguće, pita se prosečan roditelj koji već osnovcima mora da plaća dodatne časove ukoliko nema vremena, znanja ili volje da sam uči sa svojim školarcem.

“Šta ti znaš? Ja predajem već trideset godina i ti bi da mene učiš” za Miloša je možda najiritantnija rečenica koju sluša tokom celog svog školovanja.

“Kao da ja ne mogu nešto da znam. I kao da ono što ja znam, recimo o informacionim tehnologijama, za njega će zauvek ostati misaona imenica”, priča ovaj sjajni srednjoškolac iz Hercegovine.

Sa desetak vršnjaka je analizirao svoja iskustva iz škole na osnovu kojih zaključujemo da se, još od najranijeg doba, navikavamo na nepravdu.

“Profesorica ima svoje miljenike. Njima daje dobre ocene. Animozitet prema onima koji joj se ne dopadaju, ne krije. Jednoj drugarici stalno zamera što nosi široke dukserice i zbog toga joj daje slabije ocene”, govori jedna srednjoškolka. I to nije usamljen primer.

Ipak, ne usuđuju se da javno pričaju o tome ili da se obrate nadležnima kako bi se problem rešio.

“Direktor ne želi da se zamera profesorima. Roditelji takođe. I, inače, u Hercegovini je to omiljena linija koja se sledi. To je možda i neka životna mudrost, jer oni koji se bune ili javno progovore, uglavnom trpe posledice ili izvuku deblji kraj”, zaključuje druga, koju ćemo zvati Anja.

“Iako postoje elektronski dnevnici, profesori upisuju ocene naknadno. Dešava se da učenici dobiju nekoliko slabih ocena tokom jednog časa, što ne bi smelo”, priča ona.

Iz njihovih svedočenja provejava jedno nerazumevanje sa profesorima, ali i osećanje da su sami u tome.

“Ovde mlade niko ne sluša. Svi kažu: šta ti znaš, pojma nemaš ni o čemu. Očekuju samo da ćutimo. A u svetu se čuda stvaraju. Mene interesuju mladi ljudi koji su uspešni poslovni ljudi. Mnogo je takvih primera i tome bi trebalo da nas uče”, kazuje svoje viđenje stvarnosti Aleksa.

Iz razgovora zaključujem da medije ne prate, osim ako nisu na instagramu.

“Politika nas ne zanima. Kome je interesantno ko je koga u skupštini udario i kako su se svađali? Nas interesuju druge stvari- pozitivne priče i pozitivni ljudi koji imaju znanje i iskustva”, mišljenje je još jednog mladog čoveka kome je dodijala učmala palanka i jedva čeka da se otisne u svet, na studije.

“Ima profesora koji učenice dovode u nerijatne situacije”, kaže Marija. “Ne mogu da kažem da se nešto ozbiljno desilo, ali jednostavno, ponašanje nekih profesora nije primereno. Mi o tome komentarišemo među sobom, znamo o kojim se profesorima radi, ali niko nema hrabrosti da skrene pažnju”, objašnjava ova srednjoškolka.

Loša iskustva govore da su za predatore baš igraju na kartu straha, stida, ćutanja i okretanja glave od problema.

“Mediji su pisali o profesoru nasilniku. Svi smo znali da se to godinama dešava, ali niko ništa nije preduzeo sve do jednom. A onda se više nije nikada ponovilo. To znači da je javnost veoma važna u sprečavanju ovakvih dela”, zaključuje Miloš.

U svetlu loših vesti kojima smo izloženi proteklih dana, nasilja, mržnje i bezosećajnosti, razgovor sa ovim mladim, talentovanim i pristojnim ljudima ostavlja nadu da će svet sa njima biti bolje mesto.

Sa druge strane zaključujemo da su oni, mada tako sjajni, ipak prepušteni sami sebi. Škola, zajednica, pa čak ni roditelji, nemaju dovoljno sluha i ne prave atmosferu da razviju krila. Više su tu da ih sputaju.

Dobra vest je da će priroda učiniti svoje i da će oni, uprkos svemu, poleteti.