SRPSKA STRANA PRIČE O BAJAGI: Godine prolaze – mi stojimo

IZDVAJAMO

Uzalud Bajaga demantuje da je 1993. pevao u Kninu, ne veruju mu ni hrvatski ni srpski branitelji nepoznatog nečega, ujedinjeni u mržnji prema svemu što približava dva zavađena naroda. Ni činjenica da su pomenutu pesmu pevali Bora Čorba i Minđušari, u okviru redovne ratnohuškačke delatnosti, ne pomaže mnogo. Ne pomaže ni to što je Bajaga te 1993. snimio antiratnu pesmu Gde si u kojoj je pevao: “Stotine kilometara daleko od mene, il’ prostim jezikom sa one strane reke, gde noću gore duše, planine i kuće i neke svetiljke sad toliko daleke, hiljadu krikova i iscrtanih slika, hiljadu užasa i strahova u noći, hiljadu stvari o kojima ne želiš da pričaš, hiljadu onih o kojim nećeš moći”.

SRPSKA STRANA PRIČE O BAJAGI: Godine prolaze – mi stojimo

U Hrvatskoj četnik, u Srbiji izdajnik, eto u kakvoj se situaciji našao popularni glazbenik

Piše: Tomislav Marković

U okviru ove rubrike već smo videli hrvatsku stranu sage o Momčilu Bajagiću Bajagi i braniteljima, ali tu nije kraj. Postoji i srpska strana priče koja uspostavlja ravnotežu dva šovinizma. Dok su Bajagu u Hrvatskoj branitelji etiketirali kao četnika, njihovi parnjaci u Srbiji popularnog su pevača proglasili ne baš ustašom, ali svakako nedovoljno dobrim Srbinom i potencijalnim izdajnikom.

Ulogu srpskog pandana braniteljima odigrao je Miodrag Linta, predsednik Saveza Srba iz regiona, nervozan ko leptir. Njemu je zasmetala Bajagina pomirljivost koja se ogleda u izjavi da “razume nezadovoljstvo hrvatskih branitelja koji su bili protiv njegovog nastupa u Karlovcu”. Po ratobornom Linti, to znači da se “Bajaga slaže sa lažnom i besmislenom tezom hrvatskih branitelja i hrvatske države da su Srbija i krajiški Srbi izvršili agresiju na Hrvatsku”. Naravno da je ta teza besmislena, jer je opštepoznato da su tenkovi iz Beograda onomad krenuli u prijateljsku posetu Hrvatskoj, bez ikakve zle namere, ali im se usput nekako omaklo da poruše Vukovar do temelja.

Linti je zasmetalo i to što se Bajaga stidi svoje četničke prošlosti i što se “svim silama trudio da se opravda da u Kninu 1993. godine nije pevao četničke pesme, odnosno da nije pevao pesmu Armija srpska”. Prema Lintinom stručnom mišljenju, “Bajaga treba da bude ponosan što je 1993. godine pevao u Kninu za svoj narod”.

Uzalud Bajaga demantuje da je 1993. pevao u Kninu, ne veruju mu ni hrvatski ni srpski branitelji nepoznatog nečega, ujedinjeni u mržnji prema svemu što približava dva zavađena naroda. Ni činjenica da su pomenutu pesmu pevali Bora Čorba i Minđušari, u okviru redovne ratnohuškačke delatnosti, ne pomaže mnogo. Ne pomaže ni to što je Bajaga te 1993. snimio antiratnu pesmu Gde si u kojoj je pevao: “Stotine kilometara daleko od mene, il’ prostim jezikom sa one strane reke, gde noću gore duše, planine i kuće i neke svetiljke sad toliko daleke, hiljadu krikova i iscrtanih slika, hiljadu užasa i strahova u noći, hiljadu stvari o kojima ne želiš da pričaš, hiljadu onih o kojim nećeš moći”.

Ništa ne pomaže pomahnitalim šovinističkim umovima kojima je međunacionalna mržnja jedini smisao života. Oni su u stanju da naprave međudržavni incident čak i od tako bezazlenih muzičara kao što je Bajaga, što uopšte nije jednostavan poduhvat. Kako reče Momčilo: “Godine prolaze nervoznim korakom, godine prolaze – mi stojimo.” A očigledno nismo postali ni sretniji ni pametniji. Naprotiv.

About The Author