Godina na izmaku nije donijela ništa novo Srbiji. Zemlja je i dalje u čeličnom zagrljaju SNS-a, odnosi sa susjedima sve gori, kao i medijske slobode. Napadi na opozicionare se nastavljaju, a put ka EU postoji samo na papiru

Pošto je godina na izmaku, red je da napravimo obračun i vidimo koji su događaji i procesi obeležili 2018. u Srbiji. Ovo malo podsećanje liči na fajront u kafani, razlika je samo u tome što se neki računi plaćaju odmah, a račun za neke loše političke odluke plaćaće buduće generacije. Baš kao što današnje generacije plaćaju za katastrofalne poteze svojih roditelja, evo već trideset godina.

Ubistvo Olivera Ivanovića

Početak godine obeležilo je ubistvo kosovskog političara Olivera Ivanovića u severnom delu Mitrovice. Ivanović je bio predsednik stranke Građanska inicijativa “Srbija, demokratija, pravda”, odbijao je da se pokori Srpskoj naprednoj stranci i njihovom kosovskom satelitu – Srpskoj listi. Zbog toga su mu direktor Kancelarije za KiM Marko Đurić i drugi Vučićevi jurišnici crtali metu na čelu. Nakon ubistva, Aleksandar Vučić je obećao da će učiniti sve da se počinitelji što pre pronađu, ali ni do dana današnjeg nismo saznali ko je ubio Ivanovića. Jedino što zasigurno znamo jeste da njegov ubica nije Milan Radoičić, potpredsednik Srpske liste i kontroverzni biznismen. Tako kažu Đurić i Vučić, na osnovu toga što je Radoičić u Beogradu ispitan u vezi sa ubistvom, Sveti Poligraf Sveznajući je rekao da je Radoičić nevin, a Poligrafova se ne poriče. Radoičić je inače ispitan jer se nalazi u bekstvu od kosovskih vlasti koje su pokušale da ga uhapse pod sumnjom da je povezan s ubistvom Olivera Ivanovića.

Izbori u Beogradu

U martu su održani izbori u Beogradu na kojima je trijumfovala Srpska napredna stranka, sasvim očekivano. Razjedinjena opozicija nastupala je u nekoliko kolona, što joj svakako nije pomoglo u nameri da pobedi vladajuću stranku. Brojne javne ličnosti, mahom iz oblasti kulture, javno su podržale SNS, a na čelo njihove liste za Beograd postavljena je nestranačka ličnost – direktor Univerzitetske dečje klinike “Tiršova” Zoran Radojičić, a na drugom mestu našla se nestranačka Aja Jung, direktorka Beogradskog festivala igre. Za gradonačelnika prestonice izabran je Radojičić, ali samo na papiru; gradom zapravo vlada njegov zamenik Goran Vesić, iskusan partijski funkcioner i još iskusniji preletač. Nakon izbora, većina javnih ličnosti kojima se podičila SNS nije preuzela političke funkcije, bili su na listi samo da privuku birače, uključujući i drugoplasiranu Aju Jung. Doduše, ona je bogato naplatila svoj predizborni angažman, pa se novci iz budžeta slivaju u njen festival više nego ikada ranije. Na ovim izborima ozvaničena je trgovina ugledom i javnim uticajem, očekujemo da se taj trend nastavi i ubuduće.

Zaoštravanje odnosa s Kosovom

Predsednik Srbije Aleksandar Vučić postepeno je odustajao od Briselskog dijaloga, pokušavajući da problem Kosova prebaci na neformalni teren zakulisnih dogovora. Više puta je nagovestio da će izneti svoj novi, originalni plan za Kosovo, ali javnost do dana današnjeg nije dočekala da vidi to čudo državničke mudrosti. Predsedniku to nije smetalo da proglasi kako su Srbi odbili njegov plan, pa je izgubljena mogućnost za trajno rešenje srpsko-albanskih odnosa. Sve što znamo o misterioznom planu je magična reč razgraničenje koju je na svetlo dana izvukao Vučić, iz davnih nacionalističkih promišljanja Dobrice Ćosića na temu Kosova, što bi verovatno podrazumevalo razmenu teritorija, trampu severa Kosova za neke južne delove Srbije u kojima žive Albanci, a možda čak i razmenu stanovništva. Srećom, do ove katastrofe nije došlo. Nakon što Kosovo nije primljeno u Interpol, usled silnih zalaganja srpskih političara, kosovski funkcioneri su izgubili strpljenje, pa su povećali takse na robu iz Srbije za 100 odsto. Carinski rat traje i dalje, rešenje konflikta nije na pomolu, a Srbija gubi desetine miliona evra, zahvaljujući mudroj politici svog rukovodstva.

Zaoštravanje odnosa s ostalim susedima

Dok su ranijih godina izlivi mržnje i histerične propagande protiv ostalih susednih država nastalih raspadom SFRJ ranije bili sporadični, ovog leta gospodnjeg su postali standardan deo politike SNS-a. Ređaju se napadi visokih funkcionera na Hrvatsku, Bosnu i Hercegovinu i Crnu Goru, odani mediji verno prate ovaj trend raspirujući šovinističku mržnju prema susedima, a konstantno podgrevanje sukoba i izazivanje konflikata postalo je svakodnevna pojava. O direktnom mešanju u izborni proces u BiH da i ne govorimo. Političko-medijskoj oligarhiji pridružio se i patrijarh Irinej sumanutom optužbom da je položaj Srba u Crnoj Gori danas lošiji nego u vreme NDH, a položaj SPC-a gori nego u vreme ropstva pod Osmanlijama. Ako bi se medijski napisi doslovno shvatili, Srbija bi bila na pragu novog rata sa komšijama, samo je pitanje koga će prvo da napadne. Kad god ne znaju šta bi sa sobom i sopstvenom zemljom, naši političari se vrate proverenim vrednostima – velikosrpskom nacionalizmu koji je, izgleda, jedini program koji političke elite imaju.

Formiranje Saveza za Srbiju

Opozicija je nakon brojnih poraza koje je doživela poslednjih godina od SNS-a odlučila da se uzme u pamet, te da poradi na ujedinjenju. Tako je nastao Savez za Srbiju, koalicija u koju je ušao najveći deo opozicionih partija šarolikog ideološkog spektra, od Demokratske stranke i Levice Srbije, pa sve do ekstremno desničarskih Dveri Boška Obradovića. Nažalost, već na prvom koraku pokazali su izuzetnu nezrelost i političku kratkovidost, iznoseći svoj plan za Kosovo koji podrazumeva tzv. zamrzavanje konflikta, odnosno odbijanje da se postigne bilo kakav sporazum između Srbije i Kosova, već da se čekaju povoljnije geopolitičke prilike (valjda da Rusija ojača i krene u osvajanje) i da se Kosovo ponovo vrati u okrilje Srbije, kao kolevka srpstva i najskuplja srpska reč. To je samo jedna od problematičnih tački njihovog programa, ima ih još. Izgleda da niko nije obavestio opozicione lidere da je poenta opozicije da ponudi alternativu vlastima, bolju od onoga što već imamo, jedino tako imaju šanse da osvoje vlast i da poboljšaju očajno stanje u kom se nalazi srpsko društvo. Ukoliko ih to uopšte interesuje.

Proslavljene i zaboravljene godišnjice

Ove godine u Srbiji su obeleženi razni važni jubileji, među kojima se posebno ističu sto godina od kraja Prvog srpskog rata i herojskog vojevanja srpske vojske koja je susedima donela slobodu, a oni nam vraćaju zlom, nezahvalnici; potom sto godina od “prisajedinjenja” Vojvodine, što se doživljava kao značajno teritorijalno proširenje u zvaničnoj svesti opsednutoj međama; te 180 godina od uspostavljanja diplomatskih odnosa između Rusije i Srbije. Potonji jubilej zapravo ne postoji, jer u to vreme Srbija nije bila nezavisna država, ali zašto propustiti priliku za podilaženje braći Rusima. Zato se neki drugi, neuporedivo značajniji jubileji ne obeležavaju. Recimo, 70 godina od Rezolucije Informbiroa i istorijskog “ne” Staljinu. To je bio prelomni događaj koji je omogućio modernizaciju zemlje, deprovincijalizaciju, otvaranja kulture ka svetu, emancipaciju, rast životnog standarda, izlazak iz pogubne ruske orbite i približavanje Zapadu. Danas je sećanje na ovaj svetli datum u Srbiji zabranjeno, jer se Rusija ničim ne sme podsećati na istorijski period kad smo bili nezavisni od nje. Količina poniznosti koju ispoljavaju srpski vlastodršci prema Putinu i njegovom režimu prevazilazi sve granice dobrog, lošeg ili bilo kakvog ukusa. Suvišno je pominjati da u takvim okolnostima nikome ne pada na pamet da obeleži 50. godišnjicu od invazije Sovjeta na Češku.

Usporavanje evropskih integracija

Približavanje Srbije Evropskoj uniji sve više liči na putešestvije puža. Ove godine otvorena su samo četiri poglavlja, i to ne previše bitna: poglavlje 33 o finansijskim i budžetskim odredbama, poglavlje 13 o ribarstvu, te poglavlje 17 koje se odnosi na zajedničku monetarnu politiku i poglavlje 18 vezano za statistiku. Kad se sve sabere, Srbija ima otvorenih 16 od ukupno 35 poglavlja, a privremeno ih je zatvorila samo dva. U odnosu na druge države koje su su pridruživale Evropskoj uniji – katastrofalno malo. Za to je glavni krivac srpski režim koji uporno odbija da sprovede neophodne reforme. Odsustvo vladavine prava, zamrznut dijalog sa Kosovom, pogoršanje medijskih sloboda, neusklađena spoljna politika sa EU, opasno približavanje Rusiji, negiranje genocida u Srebrenici, loše stanje ekonomskih i političkih sloboda, sporovi sa susednim državama – to su samo neke prepreke na evropskom putu Srbije. Najgore je što srpske vlasti nemaju ni najmanju nameru da bilo šta od navedenih problema rešavaju, a svoje bagatelisanje evropskog puta čak i ne kriju. U intervjuu Timu Sebastijanu za Dojče vele, premijerka Srbije Ana Brnabić je to jasno i rekla, za normalizaciju odnosa sa Kosovom trebaće bar 20 godina, bez toga nema ulaska u EU, pa se zaključci sami nameću.

Kad se sve sabere, vidimo da zlatno doba ni ove godine nije stiglo u Srbiju, uprkos bezbrojnim najavama predsednika Vučića, ali zato je tu gvozdeno doba oličeno u metalnim šipkama kojima Vučićeve pristalice premlaćuju opozicionare, konkretno Borka Stefanovića. A gvozdeno doba se ogleda i u gvozdenom stisku u koji je SNS uhvatila čitavo srpsko društvo, pretvarajući Srbiju sve više u partijsku državu, onemogućavajući bilo kakve razvojne procese, pre svega u privredi i u domenu političkih sloboda. S obzirom kakva je perspektiva pred nama, ništa se neće promeniti ni naredne godine. Može da bude samo još gore.