Duško Radović je svojevremeno primetio da bi svi hteli da budu dobri, ali niko neće prvi da počne. Mnogo toga se promenilo proteklih decenija, pa se stiče utisak da je većina odustala od te želje. Radije bi, ako mogu da biraju, bili prevejani, lukavi, pa na kraju, čak i zli. Jer, takvih je danas carstvo zemaljsko.

Mnogo je argumenata koji govore u prilog tezi da već dugi niz godina život u ljudskoj zajednici na ovim prostorima budi najgore u ljudima. Malo šta se može postići ili uraditi iskrenošću, ljubaznošću i dobrotom.

Ali su, zato, prevarom, podmetanjem, snalažljivošću, mnogi daleko dogurali ili se, ako hoćete, popeli visoko na društvenoj lestvici i smatraju se uspešnim ljudima.

Naravno, nije svako ko je uspešan do toga došao nečasnim postupcima. Veliki je broj onih koji poseduju inteligenciju koja ih je izdigla iznad osrednjosti. Jer, snalažljivost u suštini jeste inteligentan odgovor na životne (nenadane) situacije. Uz požrtvovanost, marljivost i upornost.

Danas, međutim, razmatramo onu mračnu dimenziju ovog pojma koja opravdava to što se u osnovi snalažljivosti nalazi lažljivost. A to je sklonost da se upotrebi svako sredstvo da se dođe do nekog cilja.

Tako će mnogi smatrati da su inženjeri ako su platili diplomu. Tvrde, pošteno su platili. Iskoristili su (nezamislive okolosti za čoveka u normalnoj zemlji) to što žive na prostorima gde se diploma kupuje kao bilo koja druga roba. Lakše nego droga, a pritom uglavnom nije kažnjivo. Naprotiv. Može biti karta za uzlet u društvu. S kupljenom diplomom i pravom partijskom knjižicom mnoga vrata su vam otvorena. Ako radite u javnom preduzeću, direktno aterirate u fotelju rukovodioca sektora, a za koji mesec i uz povoljne političke vetrove, moguće i izvršnog direktora.

Važno je da znate da se potpišete, baš da ne morate prst da prljate dok otisak ostavljate. Što se čitanja tiče, nije obavezno. Neko će to već za vas uraditi.

Jedinke sa kupljenim diplomama se obično grupišu i nastoje da istisnu one sa znanjima i profesionalnim kodeksom. U daljoj fazi propadanja društva, ovaj animozitet bi mogao preći u eliminaciju.

Budući da uglavnom nemaju svest o znanjima koja su potrebna za rukovodeće mesto, ubeđeni su da to rade besprekorno, a smrtnim neprijateljima smatraju one koji njihovu ulogu vide kao štetnu po društvo. Otuda se okružuju onima koji će im povlađivati, da li iz neznanja ili interesa.

Ukratko, toliko smo odmakli na tom putu rastakanja društvenog tkiva da nam pomoći nema. Čak i kad bi se pojavio neko voljan da nas kao zajednicu popravi, ne bi znao odakle da krene.

A to ljudi osećaju. Zato je BiH druga na svetu po broju ljudi u dijaspori. Svaki treći stanovnik je pobegao odavde. I tako smo ostali bez pameti.

Nedavno sam saznala da u SAD-u (a verujem da je slično i u mnogim drugim zemljama) postoji kratka zakletva − svojevrsni kodeks časti koji stoji u svakoj učionici. Đaci se zaklinju da prilikom rešavanja postavljenih zadataka nisu primili ni dali nikakvu pomoć. I toga se drže. Svejedno da li su nastavnici u učionici ili ne. Oni su dali svoju reč.

Možemo li to kod nas da zamislimo? Ne moraju baš da budu učenici, deca su to. Nego, da vidimo kod odraslih. Možete li se zakleti i održati reč? Imati neke principe? Čak i ako nema kontrole. Ili je princip da se svaki pogazi na putu do uspeha?

Na kraju, pošto je tako retka, dobrota je postala luksuz. Malo ko je ovih dana može sebi priuštiti.