Kazna u blokiću

Prije 15-20 godina izašao sam iz stana oko pola osam-osam i ispred ulaza odložio vrećicu sa smećem, gradivom i to golemom koje se nakupilo tokom derneka prethodne noći. Kamion „Rada“ smeće je već bio odvukao sat ranije.

S druge strane ulice stajao je štrkljav čovjek u zagasito zelenom odijelu, dajući mi išaret da sačekam dok je vadio blokić i plajvaz iz džepa. Kad se skroz približio vidio sam metalnu pločicu na kojoj je pisalo: EKOLOŠKA POLICIJA. Ne baš ljubaznim, a pogotovo ne urbanim glasom, zeleni me policajac upozorio na prekršaj kojeg sam upravo počinio i, nespreman na dalji dijalog i kompromis, počeo pisati u blokić propisanu novčanu kaznu.

“Znate, gospodine, ja nisam dugo ovdje sa stanom, nisam savladao kućni red”, batrgao sam se. “Iz Trnova sam ovdje doselio”, i to sam bubnuo.

“Džaba vam je ta priča, sad živite ovdje i morate se pomiriti sa tim da je ovo grad sa svojim pravilima ponašanja. Što to prije usvojite, svima će nam biti ljepše i ugodnije”. I to je rekao ekološki policajac prije nego što me rastavio od 20-30 maraka.

Moja crna PVC vrećica pred ulazom u haustor bila je prava konceptualna instalacija u poređenju sa kičerskim, dunđerskim „dijamantom“ kojeg je gradonačelnica Sarajeva Benjamina Karić, odranije poznata po sličnim akcijama (opet pod okriljem noći), pocalila u centru Baščaršije.

Prema tvrdnjama upućenih u ove poslove, gradonačelnica Karić je svojom nekultivisanom, voluntarističkom samovoljom prekršila pola tuceta pozitivnih pravnih propisa, što je već postao njen prepoznatljiv modus operandi, populistički iritantan.

O njenom ukusu ne treba rapravljati, jer je uzaludan posao – žena koja napadne pjevačicu Lidiju Bačić zbog (pre)slobodnog, besplatnog javog nastupa jednoj drugoj još lepršavijoj pjevaljki, Severini, plaća stotine hiljade maraka za novogodišnji nastup.

U (prilično beznadežnom) slučaju radi se o elementarnom poštivanju principa zakonitosti i pravne države – da je neko odgovoran podsjeti: GOSPOĐO, OVO JE GRAD I MORATE SE PREMA TOME ODNOSITI ODGOVORNO.

I, naravno, naplati joj mandatnu kaznu za zagađivanje grada i gaženje zakona.

Kod mene je ta sankcija upalila, možda i Karićku privede k poznavanju prava. (Senad Avdić, Slobodna Bosna)

Globalna temperatura nadmašila rekord drugi uzastopni dan

Ponedjeljak, 22. jula ponovo je bio najtopliji dan u historiji mjerenja temperatura, sudeći po preliminarnim podacima agencije za nadzor temperatura Evropske unije.

Globalna prosječna površinska temperatura zraka porasla je na 17,15 stepeni Celzijusa – 0,06 stepeni više od nedjeljnog rubnog rekorda prema podacima Službe za klimatske promjene Copernicus, koja prati takve obrasce od 1940. godine.

Rekord je posljednji put postavljen četiri uzastopna dana početkom jula 2023. Prije toga najtopliji dan bio je u augustu 2016.

“Prošlog ponedjeljka možda je postavljen novi globalni rekord za najtopliju apsolutnu globalnu prosječnu temperaturu ikada – pod tim mislim na desetke hiljada godina unatrag”, kazao je klimatolog Karsten Haustein Univerziteta Leipzig u Njemačkoj.

Posljednjih dana u gradovima Japana, Indonezije i Kine zabilježene su rekordne vrućine. Zemlje Zaliva također su usijane zbog toplotnih indeksa – uzimajući u obzir vlažnost – koja prelaze 60 stepeni Celzijusa. U međuvremenu su temperature u dijelovima Evrope skočile preko 45 stepeni Celzijusa.

Klimatske promjene, podstaknute sagorijevanjem fosilnih goriva, zaostaju za rekordom, tvrde naučnici. Za razliku od prošle godine, u kojoj su se klimatske promjene udružile s klimatskim obrascem El Nino i postavile novi dnevni rekord, ovog jula to, međutim, nije slučaj.

Haustein je kazao kako je “nevjerovatno” da je rekord oboren sada kada je svijet duboko u neutralnoj teritoriji, i više ne trpi uticaj El Nina, prenosi Reuters. (Klix, Fena)

Svi smo mi biomasa

U svom nedavnom tekstu, filozof Majkl Marder pruža pogled izvan neposrednog užasa u Gazi kako bi razmotrio ontološke implikacije onoga što vidimo na snimcima ruševina iz drona. Dozvolite mi da ga opširno citiram:

„… Gaza se ubrzano pretvara u deponiju, gde su i zgrade i ljudska tela, ekosistemi […] i voćnjaci unakaženi do neprepoznatljivosti i svedeni na organsko-neorganski šut. Solidarnost sa životom, prostorom i svetom pretvorenim u otpad zahteva još nešto pored saosećanja. Pa šta bi to moglo biti?“

Marderovo rešenje predlaže „drugu vrstu solidarnosti, zasnovanu na zajedničkom stanju biomase“. Reći „ja sam biomasa“ znači „identifikovati se sa životom koji nestaje“, videti Gazu kao „zgusnutu i ogoljenu verziju jedne planetarne tendencije“. Pretvaranje čitavog života u puku biomasu – haotične hrpe organske i neorganske tvari – može se naći svuda, ali je ono „ubrzano u Gazi na vrhuncu najnovijih tehnologija devastacije. Umesto saosećanja, onda, potrebna je solidarnost odbačenih, koji se usuđuju da kažu: ’Mi smo biomasa.’“

Ovaj koncept biomase odražava uvid filozofa Levija Brajanta: „U doba kada smo suočeni sa pretnjom monumentalnih klimatskih promena, neodgovorno je razdvajati ljude od ostalih, ne-ljudskih aktera.“ Pa ipak, u savremenim kapitalističkim društvima, pokušaji mobilizacije u ime našeg zajedničkog ekološkog stanja stalno propadaju. Svi znamo da smo deo prirode i da naš opstanak u potpunosti zavisi od nje, pa ipak se ta svest ne pretvara u delo. Problem je u tome što na naše odluke i stavove utiču mnoge druge sile, kao što su pristrasno medijsko izveštavanje, ekonomski pritisci na radnike, materijalna ograničenja i tako dalje.

U svojoj knjizi Živa tvar (2010) filozofkinja Džejn Benet navodi nas da zamislimo zagađeno smetlište, gde neku aktivnu ulogu igraju ne samo ljudi, već i trulo smeće, crvi, insekti, odbačeni uređaji, hemijski otrovi i tako dalje. Taj prizor biomase postoji na istom spektru kao i situacija u Gazi, mada je ona ekstremni slučaj. Širom sveta postoje brojni i veliki fizički prostori, posebno izvan razvijenog Zapada, gde se odlaže „digitalni otpad“, dok hiljade ljudi iz tih haotičnih gomila sortiraju staklo, metal, plastiku, mobilne telefone i druge materijale koje je napravio čovek. Jedno takvo smetlište, Agbogbloši, u blizini centra Akre (glavnog grada Gane), poznato je pod nazivom „Sodoma i Gomora“.

Život u tim sredinama je horor, a zajednice koje u njima žive strogo su hijerarhijski organizovane, gde su deca prinuđena da obavljaju najopasnije poslove, u krajnje rizičnim uslovima. Međutim, budući da ova eksploatacija biomase zvuči ekološki privlačno (pod parolom „reciklaže“), ona savršeno odgovara zahtevima moderne tehnologije: „U tehnološkom dobu“, piše filozof Mark Vrathal, „najvažnije nam je da iz svega izvučemo ’najveću moguću korist’.“

Konačno, čitava poenta štedljivog korišćenja resursa, recikliranja i tako dalje leži u maksimizaciji iskorišćenosti. Krajnji proizvodi kapitalizma su gomile smeća – beskorisni kompjuteri, automobili, televizori, video-rekorderi ili stotine aviona koji su svoje „večno konačište“ našli u pustinji Mohave. Ideja totalne reciklaže (u kojoj se i poslednji ostatak ponovo koristi) predstavlja ultimativni kapitalistički san, čak i – ili posebno – kada se prikazuje kao sredstvo za očuvanje prirodne ravnoteže Zemlje. Još jedno svedočanstvo sposobnosti kapitalizma da preuzme ideologije koje mu se naizgled protive.

Međutim, ono što eksploataciju biomase čini drugačijom od kapitalističke logike jeste to što prihvata haotičnu pustoš kao naš osnovni problem. Mada se to stanje može delimično eksploatisati, nikada se ne može ukinuti. Kako kaže Marder, biomasa je naš novi dom; mi jesmo biomasa. Misliti da takve sredine mogu biti napuštene i zamenjene životom u nekom idiličnom „prirodnom“, ekološki održivom okruženju, obična je fantazija. Taj manevar je za nas nepovratno izgubljen. Treba da prihvatimo naš jedini dom i da radimo unutar njegovih granica; možda ćemo otkriti novu harmoniju ispod onoga što deluje kao haotična nagomilanost.

To će od nas zahtevati da budemo otvoreni za objektivnu lepotu različitih nivoa stvarnosti (ljudi, životinje, ruševine, oronule zgrade) i da odbacimo hijerarhijsko uređenje estetskih iskustava. Jesmo li spremni za to? Ako nismo, stvarno smo izgubljeni. (Slavoj Žižek, Project Syndicate; Peščanik, prevela Milica Jovanović)