Hercegovina ima mnogo mana, ali joj se pozicija i lepota ne mogu osporiti. Od mora do planine, ako prenebregnemo granicu, treba nešto više od dva sata. Da su putevi bolji, ta 122 kilometra, koliko je rastojanje između Čemerna i Dubrovnika, bi se prelazilo i brže.

Svojevremeno, što će reći pre četiri decenije, u preduzeću koje se bavilo turizmom i ugostiteljstvom u Gacku su bili ljudi koji su, posmatrano iz ove perspektive, jasno videli kakvim bogatstvom Hercegovina raspolaže. Pritom su imali želju i viziju kako ono treba da se iskoristi.

Tako su na ključnim tačkama koje u najlepšem svetlu prikazuju lepotu prirode, izgrađeni moteli- Izgorka na putu ka Foči, Klinje i Desivoje iznad jezera, Hecreglija ka Nevesinju i nikad završen hotel na Čemernu.

Baš tamo se u nedelju, po drugi put, održala manifestacija “Svi na snijeg  ̶  Čemerno te zove”.

Privukla je ona nekoliko stotina posetilaca, dosta dece koja su se družila, sankala, grudvala i skijala padinama Čemerna. A one su kao stvorene za zimske sportove. Ne na nekom profesionalnom nivou, nego ovako, za obične ljude, da deca savladaju skijanje, da sve bude po meri običnog čoveka, a da zbog zimovanja ne padnete u kreditno ropstvo.

Pa, ipak, lokalna, a i šira zajednica, decenijama nisu ništa učinile da se ovaj kraj promoviše kao turistički potencijal.

A kako se to radi? Da bi neko zavoleo sneg, mora da nauči kako da ga koristi. Što će reći, da se obuči da skija. To se radi u dečijem uzrastu. Tako se stvaraju naraštaji koji će voleti prirodu, provoditi vreme u njoj, znati da uživaju i da je istovremeno čuvaju.

Šta mi danas imamo   ̶   decu koja praktično žive na planini (Gacko je na hiljadu metara nadmorske visine), od kojih većina nije stala na skije niti je obula klizaljke ukoliko ih roditelji nisu odveli u ski centar ili grad sa klizalištem) i to im omogućili.

A sve to imaju nadohvat ruke.

Toj deci iz Gacka bi, tokom raspusta i praznika, došli rođaci iz drugih mesta, zemalja i kontinenata jer je opšte mesto da Hercegovaca mnogo više ima van nego u samoj Hercegovini. Tako bi se stvorila mala armija ljubitelja snega, zime i “visoke” Hercegovine.

Ono što jeste prednost, a što su u pomenutom preduzeću znali još 70-ih i 80-ih godina prošlog veka, je da se boravak na planini najlepše kombinuje sa pogledom na more.

Iz Hercegovine je to lako jer je more udaljeno tek nešto više od 100 kilometara.

Zamislili su ergelu i razvoj konjičkog sporta za one koji bi boravak na plaži upotpunili planinskim prizorima i jahanjem. Zimi bi Čemerno imalo glavnu ulogu, a na more bi se “spuštalo” na maskembale i fešte.

Od ergele i sjajnih ideja nije bilo ništa. Raspršile su se u godinama koje su usledile i donele rat koji je unazadio region.

Ni od izgrađenih objekata nije bilo ništa. Neki su opljačkani, neki privatizovani, pa zapušteni. Odolevaju vremenu kao podsetnici šta smo mogli da imamo i gde da budemo da smo bili bolji i pametniji.

Niti smo uspeli da sačuvamo nasleđeno, niti smo bili kadri da napravimo nešto novo.

I ova crtica iz Hercegovine govori koliko je Duško Radović bio u pravu kada je govorio da nije do zemlje i prirode koji su prema nama bili darežljivi.

Muka je od ljudi.