Pobuna Crvenih beretki bila je oružani uvod u atentat na Zorana Đinđića. Vojislav Koštunica nikada nije saslušan pred sudom, a novom presudom akteri jednog od najtežih atentata u povijesti Srbije su oslobođeni

Specijalni sud u Beogradu oslobodio je bivše pripadnike Jedinice za specijalne operacije od optužbi za organizovanje oružane pobune u novembru 2001. godine. Oslobođeni su nekadašnji komandant jedinice Milorad Ulemek Legija, Zvezdan Jovanović i još petorica pripadnika JSO. Pobuna JSO, poznate i pod nazivom Crvene beretke, bila je uvod u atentat na Zorana Đinđića, za šta su Ulemek i Jovanović osuđeni na po 40 godina zatvora. Da je reč o uvodu u ubistvo premijera potvrdio je bivši specijalni tužilac Jovan Prijić u optužnici za ubistvo Đinđića. On je napisao da su Crvene beretke bile ohrabrene uspehom pobune, pa su odlučile da se za postizanje svog cilja posluže i drugim sredstvima, uključujući i nasilna. Međutim, po mišljenju suda, ova dva događaja nisu ni u kakvoj međusobnoj vezi.

Sud je u obrazloženju presude naveo da Vlada Srbije nije uvela vanredno stanje, što bi bio uobičajeni postupak da se radilo o oružanoj pobuni, da je na sednicama Vlade upotrebljavana reč “protest” a ne “pobuna” i da je na njima konstatovano da nije ugrožena bezbednost države, te da bezbednosne službe nisu imale informacije da je planirano nasilno preuzimanje vlasti i ugrožavanje ustavnog poretka. Na osnovu presude moglo bi se slobodno reći da predsedavajući sudskog veća Dragomir Gerasimović ima veoma slobodno shvatanje konteksta, blisko kardinalu Rišeljeu. Da bi postalo jasno koliko je ova presuda udaljena od realnosti, neophodno je podsetiti se događaja iz novembra 2001.

Kako je počela pobuna

JSO je devetog novembra uveče otkazala poslušnost Resoru državne bezbednosti, povukli su svoje pripadnike iz obezbeđenja Vlade i prekinuli komunikaciju s nadležnima. U to vreme Zoran Đinđić se nalazio u Vašingtonu, ministar policije Dušan Mihajlović na službenom putu, a načelnik RDB-a Goran Petrović na godišnjem odmoru. Sutradan JSO blokira autoput kod Vrbasa, a 12. novembra dolaze u Beograd i pod punim naoružanjem, hamerima i oklopnim vozilima blokiraju autoput kod mosta Gazela. Tog dana je Milorad Ulemek svedočio u postupku za ubistvo na Ibarskoj magistrali (za šta je osuđen 2008. godine). JSO je tražila ostavke ministra policije i načelnika RDB-a, puštanje nekoliko članova Zemunskog klana na slobodu i donošenje zakona o saradnji sa Hagom. Kao razlog za pobunu naveli su to što su učestvovali u hapšenju braće Banović, navodno ne znajući da će oni biti izručeni Haškom tribunalu. To je bio tek povod, pravi razlozi su strah da će neki pripadnici JSO-a biti uhapšeni i otpremljeni u Hag, kao i suđenje za ubistvo na Ibarskoj magistrali, strah od rasvetljavanja ubistva Ivana Stambolića (za šta su 2007. Legija i pripadnik JSO Branko Berček osuđeni na po 40 godina zatvora).

Po povratku iz Amerike, Đinđić je održao sastanak u MUP-u Srbije na kojem je pitao načelnika Resora javne bezbednosti Sretena Lukića da li bi policija imala snage da spreči JSO ukoliko krenu da zaposednu sedište Vlade, na šta je dobio negativan odgovor. Vlada Srbije nije imala na raspolaganju silu kojom bi se suprotstavila pobuni Crvenih beretki, nisu imali potpunu kontrolu nad policijom i službama bezbednosti, a vojska je bila u rukama tadašnjeg predsednika Jugoslavije i vrhovnog komandanta Vojislava Koštunice, koji je bio u otvorenom sukobu sa Đinđićem.

Koštuničina podrška Crvenim beretkama

Vojislav Koštunica je 12. novembra nastupio kao politički zaštitnik Crvenih beretki, dajući izjave kojima je podržao njihovu pobunu. On je pokušao da relativizuje to što su naoružani pripadnici JSO blokirali saobraćaj čuvenom izjavom: “Znate, radi se o ljudima koji po meni nisu, sem možda kada je reč o funkcionisanju saobraćaja, ni na koji način ugrozili bezbednost zemlje. Posao koji oni obavljaju jeste takav, a neko od njih je i rekao, da nemaju druge uniforme od onih koji imaju. Oni su se pojavili u onome što je njihova radna i svakodnevna odeća.” A zatim je dodao: “Mislim da je jedan ovakav revolt sasvim opravdan i normalan. Znači, recimo, protestuju lekari oni izađu u belim mantilima, protestuju pripadnici JSO oni izađu u svojoj opremi i svojim vozilima.” Njegova izjava zapravo je parafraza jedne rečenice Milorada Ulemeka Legije, koji se nakon svedočenja u procesu za Ibarsku magistralu, gde je došao s nekoliko naoružanih ljudi, obratio novinarima rekavši kako “smatra da je oružana pobuna opravdana i da svako ima pravo da protestuje u svojim uniformama”.

Koštunica ne samo da je uputio javnu podršku pobunjenicima, već je, kako navodi Srđa Popović, kasnije obelodanjeno na osnovu presretnutih razgovora Dušana Spasojevića, čelnika Zemunskog klana, da je “bio izveštavan o toku pobune i da je, po rečima samih pobunjenika, mogao da naredi njen prestanak, što je propustio da učini”. Takođe je obelodanjeno da su pobunjenici znali da vojska neće reagovati, jer je Koštunica na njihovoj strani. Pored Koštunice, javnu podršku pobunjenicima daju i visoki funkcioner njegove Demokratske stranke Srbije Zoran Šami, predsednik Nove Srbije Velimir Ilić i Socijalistička partija Srbije. Tokom pobune, bliski Koštuničini saradnici Aco Tomić i Rade Bulatović sastali su se s Legijom i Dušanom Spasojevićem. Nakon sastanka, Legija i Spasojević su, prema svedočenju Saše Pejakovića, jedan drugom rekli – “nećemo reći Šešelju da smo ostvarili kontakt s Koštunicom, da vidimo prvo šta Šešelj misli o tome”, što pokazuje da su uživali i podršku vrha Srpske radikalne stranke.

Našavši se u nezavidnoj poziciji, bez oružane sile koja bi mogla da se suprotstavi jedinici koja se specijalizovala za ratne zločine, političke atentate i saradnju s kriminalnim klanovima, bez stvarnih poluga vlasti u državi kojom nominalno vlada, Vlada Srbije pristaje na kompromis i smenjuje Dušana Mihajlovića i Gorana Petrovića. Na mesto načelnika RDB-a dolazi Andrija Savić, a na mesto njegovog zamenika Milorad Bracanović, Legijin čovek. Takođe, članovi Zemunskog klana su pušteni na slobodu. Vlada je bila nemoćna pred naoružanom i dobro uvežbanom jedinicom, prekaljenom u ratovima i kriminalnim obračunima, koja je uz sve to uživala i podršku predsednika Jugoslavije. Pobuna Crvenih beretki pokazala se kao uvod u stvaranje političkog ambijenta koji će dovesti do ubistva premijera.

Peticijom protiv pravde

Advokat Srđa Popović, pravni zastupnik majke i sestre Zorana Đinđića, od 2005. godine je zahtevao da se optužnica za ubistvo premijera proširi i na pobunu Crvenih beretki, ali bezuspešno. Specijalno tužilaštvo je tek 2012. godine podiglo optužnicu za pobunu, čime je ovaj događaj potpuno odvojen od atentata na Đinđića. To je bio još jedan pokušaj da se sabotira otkrivanje političke pozadine Đinđićevog ubistva koji je, kako vidimo iz presude, uspeo u potpunosti. Srđa Popović je 2010. godine podneo krivične prijave protiv Legije, Dušana Maričića i drugih pripadnika RDB-a, kao i krivičnu prijavu protiv Koštunice i nekadašnjeg načelnika uprave vojne bezbednosti Ace Tomića, ali uzalud.

Vojislav Koštunica ni u jednom od slučajeva vezanih za JSO nikada nije čak ni saslušan. Kada je 2011. godine pozvan na sud da bude saslušan, DSS je čak pokrenula peticiju u odbranu svog lidera koju su potpisale brojne javne ličnosti, između ostalih Matija Bećković, mitropolit Amfilohije, Emir Kusturica, Vasilije Krestić, Dušan Kovačević, Siniša Kovačević, Miloš Šobajić, Bora Đorđević, Lane Gutović, Rajko Petrov Nogo, Ljiljana Smajlović, Milovan Danojlić, Milorad Ekmečić, Milorad Vučelić, Dragan Hamović, Milovan Vitezović, Milo Lompar…

Peticiju kojom se direktno vrši ometanje pravde potpisali su i Tomislav Nikolić i Aleksandar Vučić. Ako njihove potpise imamo u vidu, odluka suda ne treba nimalo da nas čudi, uprkos tome što se kosi sa činjenicama i zdravom pameću.

Pitanja bez odgovora

Nakon presude, sestra Zorana Đinđića, Gordana Đinđić Filipović, u autorskom tekstu za NIN postavila je tri pitanja nadležnima i celoj javnosti. Pitanja glase: “1. Mogu li da zamisle kako bi se sada provela neka policijska jedinica koja bi svojom voljom u znak protesta vozilima i oružjem zaprečila auto-put? Da li je moguće to zamisliti u bilo kojoj civilizovanoj državi? 2. Da li je moguće da su malinari pre oko mesec dana blokadom puta u Prijepolju više ugrozili državu nego tada JSO i zašto niko od aktuelne vlasti nije rekao da je to opravdano i legitimno? 3. Da li se ovom presudom daje pravo vojsci i policiji da kad god budu smatrale da su im ugrožena neka sindikalna prava, izvedu svoje pripadnike pod oružjem tamo gde se njima sviđa?”

Pitanja su sasvim logična i precizno detektuju sav apsurd oslobađajuće presude. Međutim, teško da ćemo na njih dobiti adekvatne odgovore. Na ta pitanja nema ko da odgovori, jer su danas u Srbiji na vlasti oni koji su prvo podržali pobunu Crvenih beretki, a potom se opijali 12. marta 2003. godine, slaveći ubistvo Zorana Đinđića.