Ono što ne znamo, to nas i ne boli. Međutim, mnogi se sećaju kako je nekada bilo kad ih zaboli. A saznanje da smo se, umesto da napredujemo, u nekim aspektima vratili ne 40 nego 140 godina unazad, zaista ume da deprimira.

Domovi zdravlja u provinciji su poput dama koje su osiromašile. Osmehom i humorom skrivaju nemoć, šalom i prisnošću prekrivaju iskrzanu mušemu i nedostatak instrumenata i materijala. Slika su jednog društva u regresiji koje je korupcija izbušila kao moljac vuneni džemper.

Iako sumorno, subotnje podne oni koji su mogli da biraju provodili su u kafiću ili na kauču ispred TV-a. Oni koji nisu mogli da biraju su radili. A malobrojni su se, poput mene, našli u Hitnoj pomoći.

“Lezi ovde, sad ćemo priključiti infuziju”, ljubazno mi pokazuje sestra dok priprema braunilu. “Boli li te?”, pita dok ubada iglu u venu. “Neće valjda”, kaže. “Kao da se ukovrdžala ova igla. Osećam da se savija. Ova mala privreda će nas upropastiti”, konstatuje više za sebe dok proverava da li tečnost prolazi kroz iglu. “Dobro je, prolazi. Možda mi se samo učinilo. Nekad se tako savije da moram da uzmem drugu jer infuzija ne može da protiče”, objašnjava. Ukratko, na Međunarodni dan borbe protiv korupcije, koji u BiH obeleže tek malobrojni, na sopstvenoj koži osećam njene posledice. Lideri poslovično negiraju da postoji, barem ne u tolikoj meri, a na svaku priču o korupciji stave etiketu: “Strani plaćenici, rušitelji sistema i stabilnosti”.

“Pokrij je ćebetom”, ulazi medicinski brat i dodaje: “Biće ti hladno. Grejanje je slabo. Evo ti dva ćebeta, pokrij i tu ruku, infuzija će je ohladiti. Zatvoriću vrata da imaš malo privatnosti”, govori i kreće ka vratima. Ipak, zatvaranje ne ide tako glatko.

“Evo, pogledaj, moram da pomerim štok da bi se namestila za zatvaranje. Toliko o rekonstrukciji”, gunđa dok zatvara. Ispalo je da smo milionima platili poslove vredne hiljade. Što će reći, nekvalitetan materijal je kvalitetno plaćen.

Otvaraju se vrata za malu pacijentkinju.

“”Evo nama lutke! Neka si nam došla, čekamo te celo jutro”, govori razdragano medicinska sestra devojčici stisnutoj u majčinom zagrljaju. Već treći dan ima temperaturu, daju joj longacef preko infuzije. Uplašena je i ne odvaja se od majke. Iako je temperatura savladava oprezno posmatra da se u sestrinim rukama ne krije injekcija.

“Neće ništa boleti. Obećava ti mama. Ne plaši se. Samo će teta ovde staviti cevčicu”, teši je majka dok zajedno leže na krevetu. Zabrinuto prilazi doktorica. “Još ima temperaturu? Ne brinite, treba 48 sati da deluje. Mada ima dece koja ne reaguju na longacef. Ostavili smo jednog dečaka do popodne. Ako mu ne bude padala temperatura, moraću da ga pošaljem dalje”, priča zabrinuto doktorica. Ima utisak, kaže, da nema zdravog deteta. “Visoke temperature, ne reaguju na terapiju. U panici su roditelji, u panici i lekari”, govori ona.

I devojčicu koja leži na majci pokrivaju ćebetom. Donose mali toplomer, relikt iz prošlog veka. Pokazuje 39,4. “Pokušaj sa čepićem. Možda on obori temperaturu”, govori doktorica zabrinutoj majci, a onda žurno odlazi jer je već zovu.

“Kako ste se povredili?”, čuje se iz susedne ordinacije. Baka se posekla nožem. Iz prostorije dopiru zvuci i užurbane kretnje. Treba očistiti i ušiti ranu.

“Doktorice, imamo pacijenta. Pad je u pitanju”, čuje se sa prijemnog. “Šta sad da radimo”, govori sestra. Nemamo rendgen, ko zna da li je lom? Otkad znam za sebe ovde je postojao rendgen, a šta sad. Treba da gatamo?”, tiho komentariše sestra i nosi longetu da fiksiraju povredu. Pacijenta će uputiti u Trebinje. To je sat i nešto vožnje, ali drugo rešenje ne postoji.

Devojčica je završila za danas. Ima još jedan longacef sutra. Svi se nadaju da će terapija delovati i temperatura pasti.

Ističe polako infuzija iz flaše iznad mene. “Evo, bila sam u pravu. Ma, osetila sam da se savija. Vidi kako se ukovrdžala”, govori sestra i pokazuje mi izuvijanu iglu. “Polako se podigni i sedi malo”, kaže mi, ali kasno.

Ne znam pravila, već sam ustala. Čini se da je delovalo.

Na izlazu duboko udišem vazduh srećna što odlazim. Za radnike u Domu zdravlja tek je sredina dana. Bilo bi dobro da i bolest zna da je subota. Čuje se auto. Još jedan kome treba pomoć, razmišljam dok odlazim.