Pismo iz zatvora
Volio bih da svi razumiju da genocid ne može da počini jedan narod, da ne postoje genocidni narodi, već da su genocid u Srebrenici počinili pojedinci, da su jedino oni krivi, da za svoja djela i nedjela treba da odgovaraju i da sam nažalost i ja jedan od njih.
Ovo, naravno, nisu reči autora koji piše ovaj tekst, već je preneti deo iz pisma osuđenog ratnog zločinca Radislava Krstića. On je zbog podržavanja i pomaganja genocida u Srebrenici osuđen na 35 godina zatvora. Ovim pismom, koje može da se pročita svuda po internetu, zatražio je da bude pušten, jer je već 26 godina zatvoren, ali i da će razumeti, ako se to ne desi.
Pismo je, naime, puno pokajanja, tuge, bola i reči koje traže nekakvu vrstu oprosta, ali ostavimo to po strani i prepustimo to sudu da odluči, kao i preživelima i porodicama žrtava da li će uopšte imati snage za bilo šta i da li će poverovati u ovakvu iskrenost. Postoji već loša praksa prevrtljivosti haških tamničara, koji su jednu priču izgovarali pred međunarodnim ocima, a onda po izlasku, okrenuli ćurak i hvalili se kako su ih dobro prevarili. Sve ih je uglavnom čekao stan na Vračaru, lično obezbeđenje, udobna fotelja u Marićevoj „Ćirilici“ i, šta još, šta još, pa počasno članstvo u Srpskoj naprednoj stranci.
Najblistaviji primer toga jesu suze osuđene ratne zločinke Biljane Plavšić koja je priznala krivicu za planirane sistematske zločine nad Bošnjacima i Hrvatima, pa je posle u Beogradu uživala sve blagodeti junakinje iz velikosrpske bajke.
No, ostavimo to sve po strani, nećemo se u ovom napisu baviti iskrenošću pokajanja ratnih zločinaca, ne, ne, ne, to ostavimo nadležnima, već upravo ovim rečima koje je Krstić u svom pismu naveo. Faktografije radi: pored njega, za genocid u Srebrenici (najkraće rečeno) osuđeni su i bivši komandant Vojske Republike Srpske (VRS) Ratko Mladić, bivši predsednik Republike Srpske Radovan Karadžić, bivši načelnik za bezbednost glavnog štaba VRS LJubiša Beara, bivši pomoćnik komandanta za obaveštajno-bezbednosne poslove glavnog štaba VRS Zdravko Tolimir, potpukovnik Drinskog korpusa VRS Vujadin Popović, i oficiri VRS Drago Nikolić, Dragan Obrenović, Momir Nikolić i Radivoje Miletić. Svi oni skupa su učestovali u stvaranju najvećeg ratnog zločina počinjenog nakon završetka Drugog svetskog rata na tlu Evrope.
Takođe, Međunarodni sud je zaključio 2007. da je Srbija novčano i u oružju pomagala Vojsku Republike Srpke, ali da nije saučesnik u genocidu, mada je prekršila međunarodno pravo time što nije učinila ništa da zaustavi ubijanje. Ako pitate autora ovog teksta, nije šija, nego vrat, ali dobro. Mnogi su učestvovali u kreiranju zla, pa su izbegli ne samo presude, već i privođenja, te su danas uvaženi građani ovog sveta, dočekujući svoju starost u miru, blagostanju & veselju.
Volio bih da svi razumiju da genocid ne može da počini jedan narod, da ne postoje genocidni narodi, već da su genocid u Srebrenici počinili pojedinci, da su jedino oni krivi, da za svoja djela i nedjela treba da odgovaraju i da sam nažalost i ja jedan od njih.
Ovo, naravno, nisu reči autora koji piše ovaj tekst, već je preneti deo iz pisma osuđenog ratnog zločinca Radislava Krstića. On je zbog podržavanja i pomaganja genocida u Srebrenici osuđen na 35 godina zatvora. Ovim pismom, koje može da se pročita svuda po internetu, zatražio je da bude pušten, jer je već 26 godina zatvoren, ali i da će razumeti, ako se to ne desi.
Pismo je, naime, puno pokajanja, tuge, bola i reči koje traže nekakvu vrstu oprosta, ali ostavimo to po strani i prepustimo to sudu da odluči, kao i preživelima i porodicama žrtava da li će uopšte imati snage za bilo šta i da li će poverovati u ovakvu iskrenost. Postoji već loša praksa prevrtljivosti haških tamničara, koji su jednu priču izgovarali pred međunarodnim ocima, a onda po izlasku, okrenuli ćurak i hvalili se kako su ih dobro prevarili. Sve ih je uglavnom čekao stan na Vračaru, lično obezbeđenje, udobna fotelja u Marićevoj „Ćirilici“ i, šta još, šta još, pa počasno članstvo u Srpskoj naprednoj stranci.
Nikola Krstić Foto: privatna arhiva
Najblistaviji primer toga jesu suze osuđene ratne zločinke Biljane Plavšić koja je priznala krivicu za planirane sistematske zločine nad Bošnjacima i Hrvatima, pa je posle u Beogradu uživala sve blagodeti junakinje iz velikosrpske bajke.
No, ostavimo to sve po strani, nećemo se u ovom napisu baviti iskrenošću pokajanja ratnih zločinaca, ne, ne, ne, to ostavimo nadležnima, već upravo ovim rečima koje je Krstić u svom pismu naveo. Faktografije radi: pored njega, za genocid u Srebrenici (najkraće rečeno) osuđeni su i bivši komandant Vojske Republike Srpske (VRS) Ratko Mladić, bivši predsednik Republike Srpske Radovan Karadžić, bivši načelnik za bezbednost glavnog štaba VRS LJubiša Beara, bivši pomoćnik komandanta za obaveštajno-bezbednosne poslove glavnog štaba VRS Zdravko Tolimir, potpukovnik Drinskog korpusa VRS Vujadin Popović, i oficiri VRS Drago Nikolić, Dragan Obrenović, Momir Nikolić i Radivoje Miletić. Svi oni skupa su učestovali u stvaranju najvećeg ratnog zločina počinjenog nakon završetka Drugog svetskog rata na tlu Evrope.
Takođe, Međunarodni sud je zaključio 2007. da je Srbija novčano i u oružju pomagala Vojsku Republike Srpke, ali da nije saučesnik u genocidu, mada je prekršila međunarodno pravo time što nije učinila ništa da zaustavi ubijanje. Ako pitate autora ovog teksta, nije šija, nego vrat, ali dobro. Mnogi su učestvovali u kreiranju zla, pa su izbegli ne samo presude, već i privođenja, te su danas uvaženi građani ovog sveta, dočekujući svoju starost u miru, blagostanju & veselju.
Vratimo se na temu, dakle, ono što ovde najviše bode oči u Krstićevoj rečenici – ne autora teksta, nego osuđenog ratnog zločinca – jeste da on upravo govori ono o čemu jeretici i ostali izdajnici sa margine ovog društva sve ove godine pričaju. Ne postoje genocidni narodi, već postoje pojedinci koji su sprovodili i počinili genocid. Postoje čitavi komandni lanci sa sve egzekutorima, koji su pucali u potiljke Bošnjaka u julu 1995, te ih zatrpavali u jame, i logistika koja je sve to vreme zakopavala, otkopavala i ponovo u druge jame zatrpavala, kako bi se žrtvama izgubio svaki trag.
Ali kako sada to bilo kome u ovoj zemlji objasniti, kada je na delu već skoro dve i po decenije totalna indoktrinacija svih elemenata društva, da su svi ovi koji su osuđeni za ratne zločine u stvari naši heroji? Dolazimo možda upravo i do jednog najbizarnijeg trenutka u modernoj povijesti Srbije, a to je da se upravo (ne)čoveku, koji je odgovoran za taj najteži mogući zločin – ne veruje.
Kako sada odjednom objasniti godine i godine sluđivanja široke javnosti, da se tamo nikada ništa nije dogodilo, sada neko ko je apsolutno odgovoran za to prizna da se desilo ono najgore. Pa, nikako, jednostavno ignorisati, čekati da prođe. Jer, upravo je Srebrenica – kako tada, tako i sad – na jednom simboličnom, štaviše, metafizičkom nivou tačka jedinstva vlasti, većinskog dela opozicije, Srpske pravoslavne crkve, akademske zajednice, vojske, policije, bezbednosnih struktura, propagandista i ogromnog dela javnosti. Svi oni dobro znaju da su ruke krvave do ramena, ali lakše je živeti u negaciji. Lakše je političkim elitama da kontrolišu mase koje žive u magli. Kako sada priznati nešto što bi moglo da slomi više od 30 godina propagande?
Pa, suludo bi i bilo očekivati da će ovakvo pismo da uzdrma javnost i pokrene nekakvu vrstu promene, pogotovo što trenutno živimo u zemlji koju vode deca arhizlikovaca Slobodana Miloševića i Vojislava Šešelja i sledbenici kulta smrti i ideje o Krvi i Tlu. Ali svakako postoji nada, kada prođu sve apokalipse koje su zadesile ovu zemljetinu, da će neke naredne generacije upisati u zvaničnu istoriju imena i prezimena svih onih koji su doprineli da potpuno posrnemo i izgubimo se mračnom viru besmisla. A sada, koliko god nenormalno zvučalo, čak ni Ratko Mladić lično da izađe i kaže da je u Srebrenici bio genocid, ne bi u Srbijatriji to niko poverovao. Eto, dotle smo došli, kada i osuđeni ratni zločinac ume da deluje normalnije od svega ovde što nas okružuje. (Nikola Krstić, Danas)
POSMRTNA PJESMA U PROZI: Otišao je veliki Esad Ćimić, nasmijani vođa bosanske pobune duha…
Profesor ĐURO ŠUŠNJIĆ jedan od najvećih regionalnih sociologa, autor kultne knjige “Ribari ljudskih duša” objavio je povodom nedavne smrti ESADA ĆIMIĆA veličanstven tekst, lirsko-filozofski oproštaj od svoga životnog prijatelja. Tekst objavljuemo uz neznatna skraćenja
Dragi Ćima,
Pedeset i više godina gradimo svoj život, a za jedan tren ga izgubimo. Rođeni da umremo. Ima pravo filozof: „Čim je čovek ušao u život, dovoljno je star da umre“. U životu je sigurna samo smrt. Naš je život samo jedan san.
Evo šta sam doživeo: da poslednji put govorim svom drugu. Ljudsko biće je jedino biće među živim bićima koje sahranjuje svoje mrtve i, evo, drži govor nad otvorenim grobom. Mi smo samo prašina i senke. Svet je naša kolevka i naša grobnica. Ako nam je bilo šta zajedničko, onda je to zemlja i grob u njoj. Svakog od nas prati crna senka.
Danas se zauvek opraštamo od čoveka koji se celog svog života smejao: sebi i nama. Smejao se toliko da je sve nas zarazio svojim smehom do suza i kroz suze. Danas plačemo za čovekom koji se smejao. Smrt mu uze pero iz ruke, baš kad je pisao da svako gubi utrku sa vremenom. Oprostio se od nas sa šalom na usnama: rekao je da ide da miriše ljubičice odozdo, pobeđen željom za večnim prolećem. Smejao se, jer se na drugi način nije mogao braniti od života: smeh je pobeda nad strahom.
GOSPODAR TAJNE SEĆANJA
Bio si u strahu svakog trena. Samo se smehom pobeđuje strah. Ti si uvek bio nasmejan. Smeh tvoj bio je dokaz da te život nije ukrotio, kao što je tvoja reč bila svedok da nam govoriš iz sutrašnjeg dana. Bio si brate, pun duha, a nas ostavljaš prikraćenim za tajnu smejanja. Da možeš, ti bi nas i sada nasmejao, jer si znao da je obredni smeh stari način poricanja smrti. „Smeh je sunce; on odgoni zimu s čovečijeg lica“ – veli Igo. Ostavljaš nas u suzama, odnoseći sa sobom tajnu smeha. Osobe kao što si ti, vreme treba da uzme za svoj znak, ako hoće da ostane nasmejano. S tobom umire jedan svet, svet koji si nosio u sebi, koji je živio u tebi, i od koga si odvojio ono najbolje za nas.
Znam te dobro, prijatelju moj stari. Da možeš, i sada bi se narugao smrti i pričao šale na njen račun, iako si to radije činio na svoj račun, kako se niko ne bi ljutio. Mi, tvoji drugari, sećamo se tvojih šala. Ti si bio smeh, osmeh i podsmeh ovom svetu. Samo te smrt sprečila da prkosiš sudbini.
Imao si jaku potrebu da pričaš. Ne zna se da li je tvoja potreba da pričaš bila jača od naše želje da te slušamo. Bio si zanimljiviji od svake knjige, ali te nije bilo lako pro/čitati: bio si suviše slojevit za običnu svest! A umeo si da pričaš, kako tebi ne bi bilo dosadno. Ako odeš u pakao, bićeš bar neka vrsta vodiča za duhovite. Ti si sebi prolkrčio put u priču i tako obezbedio život u našem sećanju. Ako te ne zadrži povest nauke u svom pamćenju, budi siguran da si živ dok smo mi ovde gore. Retki su oni kojima povest nauke izdaje odobrenje za besmrtnost. Ali verujem da onaj bolji deo tebe još ostaje da se takmiči. Zaslužio si da te se sećamo, jer si bio veći od nas.
Sećaš li se, moj Ćima, kad si kupio šećerlemu i jeo je, hodajući ulicama Zadra, praćen pogledima domaćeg sveta? „Što ti ovo govori“ upitao si me. „Da se iluzija može jesti“ – odgovorio sam. „Ne, ovo je povratak u detinjstvo, dokaz da bez iluzije nije lepo živeti“ – uverio si me. Onda si mi ispričao kako si se nedavno našao u svom rodnom Stocu i kako si, čuvši da je na starom mestu postavljena nova vrteška, pohitao da se obrćeš. „Da si video moje poznanike, mislili su da sam poludio, a ja sam se u stvari vozio u vreme kad sam bio mlad“.
Dragi moj Ćima, da nije sećanja, svi bismo bili mrtvi. Prisećam se naše šetnje uz obalu mora, kada sam ti saopštio da sam izabran za redovnog profesora istine, a ti si mi, na svoj način, u trenu dobacio: „Ali si ostao privatni docent manipulacije“ – misleći na moje Ribare ljudskih duša. Nikad neću zaboraviti tvoje izjašnjavanje – jer u nas ti i ne daju da objasniš nego da se izjasniš – o nacionalnoj pripadnosti. Kad su te upitali: „Zašto si se ti, Esade izjasnio kao Hrvat?“, a ti odgovori: „Zato što se moj brat izjasnio kao Srbin“.
A kad bi studentima objašnjavao razliku između čoveka i njegove životinjske polubraće, zaključio bi: životinja nikad ne može postati čovek, čovek ponekad postane životinja! Teško si podnosio kad su ti ljudi zdravog razuma savetovali: u se, na se i poda se, pozivajući se na proroka Izaiju: „Jedimo i pijmo, jer ćemo sutra umrijeti“. Glupi zavide mudrima, pa se mudri još osećaju krivim. Jer svaka sumnja otvara novi put.
Još juče si bio veseo, a danas si već prah i pepeo. Umro si protiv svoje volje, ali si živeo po svojoj volji. Svoj život posvetio si smanjivanju bola u svetu. Bio si od onih koji u dugoj noći pale iskru nade i govore stvari svima razumljivim jezikom. Tvoja misao, koja je bila pokušaj da se osmisli ne samo život nego i smrt, ima u sebi dovoljno razloga da se prisloni uz ljudsko srce. Svojom mišlju i svojim životom dokazao si da čovekovo pravo na pobunu nikad ne zastareva. Kad si se bunio (a kad nisi!), dozivao si dete u sebi, čistog čoveka. A jesi bio veliko dete, moj Ćima. Sledio si svoj zov i prihvatao izazov, zagledan u neki zavičaj u daljini. Ti, vođo bosanske bune duha!
I sam si zapisao: „Duge su bile političke godine, kad mi je život više ličio na loš san nego na tvrdu javu kroz koju sam prošao kao kroz dug red žestokih šiba“. Uvek sam se čudio: kako si mogao, posle svakog hoda po mukama, da rasuđuješ a ne osuđuješ, da pamtiš a ne zlopamtiš, da se šališ, a ne plačeš! Ono što si mi kazivao nikad nije ličilo na govor jednog ogorčenog. Za tebe se može pouzdano reći: iskričav, a nije zloban, zajedljiv a nije pakostan, duhovit na svoj način, tako da se niko ne vređa! Mislio sam o tome kako bi bilo divno da ljudi mogu postati kao ti: svako ko te sreo, poželeo je da mu budeš brat!
Duh je izabrao tebe kao posudu svoga smeha. Znao sam ja da si se smejao i kroz suze. I po tome si se razlikovao od drugih. Najviše pate oni koji nisu nikome slični. Život je neukrotiva zver koju si pokušao pobediti svojom ljubavlju i smehom. A ispod žrvnja vremena hvatao si snove u prašini… U svakoj suzi plavilo se parče neba i blistao komadić sunca.
Ako se danas, posle toliko godina druženja, upitan ko si ti u stvari bio, onda mi se neodoljivo nameće jedan odgovor: posmatrač sveta! Prema ljudima si se odnosio kao prema glumcima, a prema životu kao prema drami, u kojoj si radije bio gledalac nego učesnik. Tako si nosio dve duše u istom telu: jedna se igrala a druga patila! Posmatrao si sa strane druge i sebe, i smejao se kroz suze nad njima i nad sobom: bio si dežutno oko u kome se ogledaju ljudski nemiri. Nisi mogao da osećaš a da ne ulepšavaš; nisi mogao da govoriš a da ne preteruješ; nisi mogao da misliš a da ne dodaješ sebe svakoj misli; nisi mogao da živiš a da ne uživaš u životu poput nekoga ko ga neizmerno voli.
OŽILJCI NE LAŽU
Čovek kao ti morao je stajati po strani i tako ostati sam u svojim mislima o svetu. Velim sam, ali ne i usamljen, jer ima mnogo onih koji su te voleli i koje si voleo više od svega. A da ne govorim o brojnim poštovaocima tvoga dela, koji su te sreli. Život tvoj bio je susret a ti si postao i ostao deo onih koji su te sreli. Misao je tvoja domovina, a ti si voleo svoju domovinu, kao i ja. Jer to nije domovina po nuždi, već po izboru.
Vidiš, moj stari druže, kako sam te držao na oku i pažljivo osluškivao tvoj govor, svestan da ono što misliš ostavlja traga ne samo na moju misao, nego i na sve one koji su razmišljali o stvarima koje uznemiruju duh. Oprosti mi ako baš svaku tvoju reč nisam preneo kako si je ti izgovorio, ali i sam znaš da više pažnje obraćam smislu nego reči. Nisam ja ni gospodar svojih reči: reči su muze koje ja pomuzem kad one popuste mojim molitvama.
Neka ti jele sestre budu
A čempresi braća.
Neka te mesec drži za ludu
Kad se na počinak vraća.
Dragi Ćima, od kada sam čuo za crnu vest, san mi nije padao na oči, ali su mi padale na um misli o tebi i meni i nama. Računao sam vreme od onoga trena kada smo se sreli i bratski podelili jedan ručak u narodnom restoranu na Terazijama. Tada smo se složili da u društvu mora biti i gladnih, jer gladan čovek uvek nešto misli, ako ništa ono kako da se najede. Jer čim se najede – spava mu se! Zaključak je bio jasan: nikad se nećemo prejesti. A i prilike nam nisu dozvoljavale, na našu sreću. Ako telo gubi, onda duh dobija.
Kad su nas poslovni ljudi pitali: „Gde se vaša mudrost može primeniti (u mesnici, u radionici, na polju itd.) i ko od nje ima neke koristi“, mi smo stajali bez pravog odgovora, zbunjeni kao deca. Meni je tek sada jasno šta smo trebali reći: naša mudrost je beseda i može se primeniti nad otvorenim grobom, kad su i ljudi otvoreni za pitanja o smislu života i smrti. Bol nas dovodi do nas samih. Kad se pogase sva svetla – ljudi traže svetlo! Najmanje znamo o stvarima za koje smo uvereni da ih poznamo: običnim stvarima! I tako, svako od nas knjiži što je ostvario od svojih želja, a šta je preostalo da se sanja. To dvostruko knjigovodstvo vodi svako među nama, iako ne mora biti svestan toga.
Tebe više nema. Nema više onog nežnog i toplog glasa koji je najavio ABC naše sociologije religije. Ne ostavljaš iza sebe milione, iako si milionima obogatio iskustvo. To da ništa nemaš ulazi u pojam tvoje slobode. „Poslednji kaput nema džepova.“ Bio si dar prirode društvu i društvenim naukama. Više si voleo da budeš istinit u onome što je glavno, nego da imaš pravo u onome što je sporedno. Mnogima nisi osporavao dar za nebitne stvari. Učinio si što si mogao, želeo si više, a slutio najviše. Onim što si učinio za one koje si voleo, ti si se uspravio pred smrću.
U ovome času, ne želim da o tebi govorim kao o sociologu, nego samo o ljudskom biću. Ko ne zna da si život posvetio svojoj deci i svojim studentima? Svaki student, bez obzira na svoje duhovne moći, pružao je više zbog poverenja koje je u njega ulivao njegov učitelj. Unosio si sveti nemir u njihove duše i za tren oka ih uzdizao više predele smisla. Ima ljudi koji su sami umetnička dela: dovoljan je jedan susret sa njima, pa da osetite kako ste pogođeni posred srca i omamljeni željom za nekim letom u visine. Bio si večiti učenik i mučenik nauke: osuđen na razmišljanje i sumnje!
Osnovni pravac tvoga razmišljanja bio je istinit, u pojedinostima si ponekad grešio. Pravio si greške, ali tvoja misao je nešto više od pogreške. Neka to imaju na umu tvoji protivnici. Tebe su se bojali svi oni koji nisu smeli da izađu na danje svetlo, jer na obrazu nose lažnu mladost. Među njima delovao si kao jedini trezan među pijancima. Vređali su te kad god bi ih nadigrao u duhovnim igrama (oni znaju kako je to često bilo), ali si im velikodušno opraštao, i tako im davao dvostruki razlog da te mrze: zato što su znali da su ti duhovno nedorasli i zato što nisi zlopamtio. Bilo ti je najveće zadovoljstvo da učiniš ono što su tvoji protivnici smatrali da ne mogu učiniti i da ne možeš učiniti. Bio si zaigran duh u igri u kojoj se znalo ko igra i ko će biti izigran: ali izvan igre nisi znao za sreću! Na svojoj koži si se uverio da se povreda leči brže nego uvreda. A ožiljci ne znaju lagati. Sva stradanja kroz koja si prošao ista su kao i hod naše nauke po mukama, pa je ovo ujedno i nadgrobno slovo njoj samoj.
MUSLIMANI NE PLAČU NA SAHRANAMA
Ovo je vek onih koji se ne ispovedaju pred svojom savešću. Više čoveka ne možeš sresti: ni u životu ni u knjigama o životu, sve sami izrodi. Nisi morao ići u inostranstvo da bi se osećao strancem. Ovde je dovoljno da misliš drugačije, pa da o tebi misle da si opasan. Bio si neka vrsta iseljenika iz stvarnosti: ma gde da si bio, svugde si se osećao kao izgnanik. Znao si reći: „Dobro je što u nas ima osam država, ako te isteraju iz jedne možeš da izabereš drugu“. Bio si veliki glumac svoje vlastite drame – politike kao sudbine – a ipak ti se život nije zgadio. Prijatelju moj, gde su nestali ljudi koji kradu vatru bogovima? Nikada, kao u ovo prazno vreme, nije se više osećalo njihovo odsustvo: oskudevamo u njima! A evo, grob uze još jednog svedoka istine i smisla! Ovo je najgori od svih vekova: ovo je lažni vek i vek laži! Ma šta da neko o nama kaže, ne može da laže. Potrebna je molitva za našu braću: za živu, za mrtvu i za mokru.
Nemoj da žališ, ideš u bolji svet, u gorem si već bio. U njemu nije bilo dovoljno mesta za tvoje istine. Samo grob prima istinu. Grobe, otvori se i primi njegovu istinu.
U grob si odneo mnoga pitanja za koja odgovor nisi dospeo dati. Bilo je odgovora, znam ja dobro, koje nisi ni mogao javno izneti, jer su te u tome sprečavale dežurne sluge dana, koje laju sitnoj politici za ljubav. Oprosti im, kao i uvek. Grešiti je ljudski, a oprostiti je božanski. Oni tebi ne bi oprostili. Ima dana u godini koji su određeni za opraštanje, iako ne i zaborav.
Oprosti se sa današnjim danom, kao što se i mi opraštamo s tobom. To ti je poslednji ovde gore, među nama, koje ostavljaš za još neki dan. U kolo smrti hvataju se uvek novi igrači. Danas je stao tvoj osobni časovnik. Lepo si zaokružio svoj život, i sada možeš da odeš, jer nikome nisi ostao dužan, osim samom sebi. Napustio si sve dužnosti – više nikome ne duguješ. Učinio si dovoljno da ne budeš zaboravljen. Tvoje je vreme stalo: kao zidni sat. Život je naš tiho otkucavanje sata u službi vremena. Današnji dan ispisao je novu boru na licima nas koji smo te voleli i poštovali. Evo, rastajemo se od tebe već čitav sat, i taj sat smo i sami bliže grobu.
Nisi sebi sagradio grobnicu za života, jer nisi podnosio da se unapred vidiš mrtvim. Sada je smrt uzela sve što ti je život obećao. Spavaj, dušo draga, do ponovnog buđenja. Nadamo se da ovde ne prestaju sve nade. Smrt rešava tajnu života, tako što gasi život koji se raspituje o tajni. Jedan vulkan se ugasio, iz njega više ne kulja smeh. Zaklopio si oči, a imao si dva oka kao dvostruko iznenađenje za svaki susret.
Nije ti bilo lako na zemlji. Neka ti je bar laka ova jedina zemlja. Ovoj zemlji i grobu u njoj predajemo našeg prijatelja, oca i muža. Neka te isprati najstariji plač u istoriji čoveka. Muslimani ne plaču na sahranama, ali ti i ne umireš kao Musliman, nego kao Hrvat. I ovde bi ti napravio šalu: bolje da umre jedan njihov nego jedan naš! Imao si bistro oko i bistar duh, a sada ćeš imati i bistro nebo iznad večne postelje. Tvojim odlaskom naša nauka gubi svoju vedru dušu.
Počivaj u svom poslednjem snu! Mi odlazimo u svoj nemir, a ti ulaziš u prvu mirnu noć. Sada si iznad ljubavi i mržnje – izvan svakog zla. Odlaziš u grob i ulaziš u sećanje. Ti već jesi ono što ćemo mi tek biti.
Ovde leži čovek koji je verovao drugom čoveku, i to mu se osvetilo.
Đuro Šušnjić
Napomena. – Ovaj govor napisan je pre više od pedeset godina. Esad Ćimić me je često molio da napišem govor koji bi mu održao na grobu – ako umre pre mene. Kada sam, posle moga opiranja i njegovih usrdnih molbi, ipak napisao govor, on je od mene zahtevao da napravimo „generalnu probu“. Opet sam nevoljno popustio. On je legao na krevet, pokrio se plahtom, i zapovedio: „Čitaj mi, a ja ću pažljivo slušati i oceniti vrednost tvoga govora“. Poslušao sam ga i počeo da čitam, ali nakon pet-šest minuta on je skočio iz kreveta, tražio da prestanem, jer se on uplašio da će možda baš sada izdahnuti. Od mene je samo molio obećanje da ću govor objaviti nakon njegove smrti, što sada i činim. (Đuro Šušnjić, Slobodna Bosna)
Stižu prve reakcije iz EU na potjernicu za Netanyahuom: Nizozemska poručila da će ga uhapsiti
Nalozi Međunarodnog kaznenog suda (ICC) nisu politički i moraju se provesti, rekao je Josep Borrell, potpredsjednik Evropske komisije.
Njegovi su komentari uslijedili nakon što je ICC izdao naloge za hapšenje izraelskog premijera Benjamina Netanyahua i bivšeg ministra odbrane Yoava Gallanta. Taj je potez izazvao bijes izraelske vlade.
Na konferenciji za novinare održanoj u četvrtak u jordanskom Ministarstvu vanjskih poslova u Ammanu, Borrell je rekao da nalozi za hapšenje ICC-a nisu političke odluke i da se moraju poštivati i provoditi.”
Jordanski ministar vanjskih poslova Ayman Al-Safadi ponovio je Borrellove izjave.
“Međunarodna zajednica ne može selektivno prihvaćati odluke ICC-a u nekim slučajevima, a odbacivati ih u drugima”, rekao je Al-Safadi.
Pozvao je međunarodnu zajednicu da odluku ICC-a shvati kao poruku da se “zaustave masakri u Gazi” i da se osigura dostava pomoći opkoljenom teritoriju.
Nizozemska će uhapsiti izraelskog premijera Benjamina Netantayua ako kroči nogom u tu zemlju, rekao je ministar vanjskih poslova Casper Veldkamp, a prenijeli su u četvrtak tamošnji mediji.
Nizozemska poštuje odluku Međunarodnog kaznenog suda (ICC) da izda nalog za hapšenje izraelskog premijera Netanyahua. Ako dođe na nizozemsko tlo, bit će uhapšen”, rekao je Veldkamp u parlamentu zemlje, objavio je javni servis NOS.
Isto se odnosi i na bivšeg izraelskog ministra odbrane Yoava Gallanta i višeg čelnika Hamasa Mohammeda Diaba Ibrahima Al-Masrija, za koje je ICC također izdao naloge za hapšenje, dodao je.
Veldkamp je također naglasio da će Nizozemska prekinuti sve neesencijalne kontakte s izraelskom vladom, čiji su najviši dužnosnici optuženi za zločine protiv čovječnosti i ratne zločine u Pojasu Gaze. (Klix)
