Pesma iz jame
Postoje pesme koje nisu napisane da bi se pevale. Neke od njih kriju previše toga iza tako malo izrečenog. Mnoge od njih su ostale kao zapisi u vremenu o ljudima i neljudima. Mnoge od njih pulsiraju i dan-danas, čitaju se kao opomena, kao nešto što je bilo, kao nešto što bi moglo ponovo da bude. Neke od njih su i dalje otvorene rane, neke krvare, neke i dalje vrište. Takva je i „Jama“, poema u kojoj je Ivan Goran Kovačić pokušao da jeziku podari ono što jeziku ne bi trebalo da pripada – to je krik čoveka kojem su izvađene oči dok pada u beskrajni ponor. U njegovim rečima nema utehe, nema svetlosti, nema optimizma, nema apsolutno ničega, osim mraka, krvi, patnje, muke, okrutnosti, očaja i pitanja koliko duboko čovek može da potone kada zlo preplavi naše živote.
Dok Evrovizija ugošćava Izrael i njegove izvođače kao da se ništa ne događa, ta ista zapadnoazijska ekspozitura Prvog sveta ruinira Liban, istrebljuje, malo po malo, palestinski narod u Pojasu Gaze i sprema se za nove udarce na Iran. A šta će još da čini – ostaje nam da vidimo i da sačekamo šta će riđokosa persona Donald Tramp na čelu najmoćnije države na svetu da učini kako bi zadovoljio svoju krupnokapitalističku kliku.
No, u Srbiji, pored toga što su bili organizovani i protesti protiv izvoženja municije u Izrael, ispred zgrade Radio-televizije Srbije u Beogradu održan je protest protiv učešća Srbije na ovom muzičkom festivalu, koji su organizovali kvir-zbor i drugi kolektivi, aktivisti i deo radnika javnog servisa, smatrajući da prisustvo ove kolonijalne tvorevine na tom takmičenju predstavlja pokušaj normalizacije genocida. Okupljeni su optuživali RTS da ignoriše stradanje Palestinaca jednako kao što ignoriše društvene sukobe i proteste u Srbiji, dok se iza parole o muzici i toleranciji, po njihovom mišljenju, zapravo skrivala politička i medijska legitimacija nasilja.
I nije to nikakva slučajnost, jer Aleksandar Vučić – kao nervni završetak različitih interesa, tokova novca i uticaja u ovom delu Evrope – već godinama pokušava da Srbiju predstavi kao pouzdanog partnera svima koji u svetu imaju moć i dovoljno da plate. Učešće vladajućeg režima u ovoj zemljetini od samog početka genocida u Pojasu Gaze nešto je zbog čega će tek potomstva ispaštati i nositi teret.
Časno i pošteno jeste protestovati i buniti se protiv toga, ali nema mesta čuđenju prema vlasti koja u svojim redovima ima ljude koji su ili direktni ili pasivni učesnici svih krvoprolića tokom devedesetih počevši od Hrvatske, preko Bosne, pa sve do Kosova. Biti deo zločinaštva u Gazi jeste logičan sled te višedecenijske ujdurme.
Raspad Kanta
Ipak, valja se podsetiti kako je bilo u ne tako dalekoj prošlosti. Čim je Rusija izvršila agresiju na Ukrajinu 2022. godine izbačena je istog trena iz međunarodnog sporta, kulture i medijskog prostora; od FIFA i UEFA, preko ove tužne Evrovizije, pa sve do zabrana nastupa ruskim umetnicima i dirigentima širom Evrope; taj potez, dabome, predstavljen je kao civilizacijska nužnost i moralna obaveza naizgled slobodnog sveta. I tu nije bilo nikakve priče, niti dileme da li tako nešto treba učiniti; nije bilo čak ni tih bajki o tome kako politika mora da bude odvojena od umetnosti, kako je kultura neutralna, kako je sve to, zapravo, jedno od drugog odvojeno, što očigledno samo za naš omiljeni Izrael važi. Dapače, tvrdilo se da svako ko nastavlja saradnju sa Rusijom postaje saučesnik u agresiji. Ćutanje je proglašeno podrškom zločinu, je l’ tako, te su institucije kulture pretvorene u produžetke spoljne politike prvosvetaškog kluba izopačenih džentlmena.
Međutim, kada je reč o istrebljivačkom pohodu na palestinski narod, isti taj liberalni establišment iznenada je otkrio kompleksnost sukoba, pravo na samoodbranu i potrebu da umetnost ostane iznad politike. Tako je na Evroviziji postalo sasvim prihvatljivo prisustvo države čije su glamurozne vojne operacije međunarodne organizacije, humanitarne institucije i deo svetske javnosti, ako ćemo već legalistički da morališemo, dovodili u vezu sa kolektivnim kažnjavanjem civila, masovnim razaranjem infrastrukture i desetinama hiljada ubijenih žena i dece. Šta se desilo u međuvremenu? Kako to ono što važi za jednog ne važi više za drugog?
E, pa, nažalost, tu se vidi imperijalna priroda savremenog liberalno-kapitalističkog poretka. Odgovor se tu već sam nudi, samo ga je važno uočiti, jer problem nikada nisu bili ratovi sami po sebi, no, no, no! Problem su ratovi koje vode protivnici Prvog sveta, ali u slučaju Izraela problem im jesu i svirepa i masovna ubijanja civila koja se ne uklapaju u „good guys“ brending sliku Epstinove koalicije, pa u svojoj kriznoj pi-ar situaciji ne znaju kako da sakriju sve te leševe i osakaćenu decu. Neko bi trebalo to da kaže, i da ponavlja što više i što češće, ali mi prisustvujemo epohalnoj propasti Kantove univerzalnosti i to u onom najgnusobnijem rijaliti momentumu našeg vremena. Jedni narodi očigledno imaju pravo na tugu, solidarnost i empatiju, dok su drugi svedeni na statistiku i kolateralnu štetu.
Kolonija protiv Imperije
Raspali režim Aleksandra Vučića godinama balansira između različitih centara moći, ali samo na nivou retorike, dok u praksi, njegova politika ostaje duboko uklopljena u logiku globalne mašinerije, stranoinvestitorskog terorizma, prodaje roblja i potpune ekonomske zavisnosti od krupnog kapitala koji dolazi iz Imperije. Zato je iluzija da će takva vlast zauzeti bilo kakvu principijelnu poziciju prema stradanju Palestinaca ili prema bilo čemu što se dešava pod šapom imperijalističkog razaranja zemalja Globalnog juga.
Može povremeno da pošalje konfuzne poruke za domaću publiku, to stoji, može poneki njegov poput Aleksandra Vulina ili Vojislava Šešelja teatralno da zagrmi protiv Zapada kako bi se održala iluzija nekakvog otpora, ali kada se skine dim propagande ostaje maligna matrica potpune ekonomske i političke poslušnosti.
Nema više ni mesta za talasanje, to se pokazalo već uveliko, steže se obruč oko gvozdenog prestola u Srbiji. Režim koji je sopstvenu zemlju pretvorio u poligon za multinacionalne kompanije, rudarske korporacije i svakojake belosvetske razbojnike nema ni politički ni moralni kapacitet da se suprotstavi interesima Prvog sveta, a i zašto bi? Njegova funkcija od samog početka jeste da te interese sprovodi na periferiji, čak i onda kada su u direktnoj suprotnosti sa elementarnim humanizmom.
A to se i vidi u svakom segmentu društva; od fabrike u kojoj radnici i radnice rintaju ispod svakog minimuma ljudskosti, preko zarobljavanja svih mogućih institucija i partokratijskog mafijašluka, pa sve do rasprodaje prirodnih resursa multinacionalnim kompanijama koje posluju uz blagoslov države. Rio Tinto, Ziđin i Linglong i bezbroj drugih južnokorejskih, nemačkih, italijanskih, francuskih i ostalih su samo paradigma ove robovlasničke vlasti. O čemu dalje da se priča? Litijum, rudnici, zemljište, reke, infrastruktura, sve je postalo roba za koju ova lokalna politička kasta naprednjačkih čudovišta funkcioniše kao posrednik između stranog kapitala i ubijenog u pojam stanovništva.
Zbog toga ova vlast ne može da bude protiv imperijalizma, čak i kada to povremeno glumi zbog folklornog konteksta, jer ona jeste produkt imperijalističkih procesa, te se upravo i održava kao glavna platforma zahvaljujući istom tom globalnom poretku. Njena funkcija od samog početka jeste da bude sprovodnica stabilnosti kapitala na periferiji Evrope, ali joj nešto ne ide baš u poslednjih godinu i po, pa se sada drži ko pijana plota za monstruozni zločin upravo tog imperijalizma koji se trenutno personifikuje u Izraelu – jer joj očigledno druge više nema, jer su potlačeni u ovoj koloniji počeli da uzvraćaju udarac režimu.
Sumrak bogova
No, da se vratimo na početak. Časno jeste bojkotovati Evroviziju, pošteno jeste da se traži barem zrnce morala u ovom sumraku bogova, ali mnogo bolje od toga jeste i priznati da Evrovizija trenutno jeste ogledalo trenutka u kojem živimo. Pravo je pitanje zašto nema Marka Perkovića Tompsona u programu, makar revijalno? Zašto nema video-snimaka eksplozija i ruiniranja čitavih naselja kao pratećih specijalnih i video efekata? Zašto Donald Tramp ne sedi u žiriju kada već može sve na ovom svetu da radi? Zašto Benjamin Netanjahu nije pozdravio auditorijum putem Zooma? Zašto nije javno ubijen neki Palestinac poput žrtvenog jarca na oltaru kako bi muzikalnost bila bolja? Zašto da ne, kada je bal – nek je bal do kraja!
U paralelnom univerzumu, na takvom događaju bi svi stajali i ćutali dok bi jedna osoba recitovala Jamu. Ne bi bilo učesnika, niti bi bilo takmičenja, samo jedna večna tišina nad masovnom grobnicom prepunom ljudi čiji je jedini greh bio to što su rođeni.
Zato danas Jama pripada ljudima ispod ruševina jer krv je njihovo svjetlo i njihova tama, deci smrskanoj ispod betona, ljudima koji umiru bez vode, hrane i lekova, prognanima, izbeglima, u vihoru zla rastrgnutima, dok “od kaplja dana bijesni oganj pali / krvavu zjenu u mozgu, ko ranu”, dok takozvani civilizovani, demokratski, moderni i, pre svega, slobodni svet organizuje spektakle, modne i umetničke događaje i muzičke festivale. Pripada ovom vremenu i te kako! U ovom vrlo mračnom posrnuću u kojem bez ikakvog problema nastupaju predstavnici države koja je ozakonila smrtnu kaznu praktično rezervisanu za jednu populaciju, dok istovremeno njihovi saveznici u Evropi i SAD propovedaju o ljudskim pravima i demokratičnosti kao o novoj religiji.
U jednom vrlo izopačenom smislu, Evrovizija je baš onakva kakva bi trebalo da bude. Možda je upravo zato današnji čovek i prestao da oseća težinu smrti. I pod time se ne misli u onom praiskonskom smislu, nego je otupeo na sve to – zato što je beskonačnim skrolovanjem na internetu, zatrpan informacijama sa svih strana, zakrčenih moždanih ćelija – pretvoren u biće koje više ne razlikuje crno od bijelog, zlo od dobrog, dan od noći.
Vrišteća palestinska deca nam se pojavljuju između rilsova, mimova, filmskih trejlera i novih muzičkih spotova; krv koja lije ovim svetom postala je samo još jedna boja na našem ekranu, a leševi deo algoritma, mrtva tijela nevinih samo su broj, čestica u kosmosu – ništavilo. Kako kaže Kovačić u svojoj pesmi: „Al ovu strašnu bol već nisam čeko: Krvnik mi reče: ’Zgnječi svoje oči!’ / Obezumljen sam skoro preda nj kleko, / Kad grč mi šaku gustom sluzi smoči; / I više nisam ništa čuo, znao: / U bezdan kao u raku sam pao.“
Ovaj svet je u bazdan kao u raku pao onog časa kada je čovek odlučio da ne vidi inferno koji gledaju njegove oči.
“Posljednje svijetlo prije strašne noći” (Nikola Krstić, Nomad)
Izrael, šta je pošlo naopako?
Nije lako biti Izraelac i anticionista. Štaviše, bezmalo je nemoguće. Ta kombinacija se u Izraelu shvata kao izdaja i jeres, i nema nikakav legitimitet. Tako je bilo još u vreme starog dobrog Izraela, kada je na vlasti bila laburistička stranka Mapai, mnogo pre mračnih vremena Benjamina Netanjahua i Itamara Ben Gvira. Još od Sovjetskog Saveza nije bilo države s tako isključivom i predatorskom ideologijom koja zabranjuje svaku sumnju i neslaganje kao što je to cionistička država Izrael.
Nije lako biti ni anticionistički emigrant, a to je posebno teško pripadniku cionističke aristokratije kao što je Omer Bartov. On je ugledni američki istoričar izraelskog porekla, istraživač genocida i ekspert za Holokaust na Univerzitetu Braun, u Providensu, na Roud Ajlandu. Posle duge dve godine razmišljanja on je zaključio da je Izrael počinio genocid u Pojasu Gaze. Onda je u New York Timesu 2025. objavio dva teksta u kojima je opisao svoj proces prepoznavanja genocida i time izazvao burne reakcije širom sveta. Jedna knjiga njegovog oca Hanoka Bartova, pisca i novinara, nosi naslov Odrastati i pisati u zemlji Izraelu (Ligdol Ulikhtov Be’Eretz Yisrael). Najnovija knjiga Omera Bartova je Izrael: šta je pošlo naopako? (Israel: What Went Wrong?). Te dve knjige zaokružuju ceo naš put.
Povodom izlaska ove knjige Bartov je dao intervju Haaretzu, u kojem je izjavio da on nije anticionista, jer bi mu to bilo suviše bolno: „Odrastao sam u uglednoj cionističkoj porodici. Izrael je moja domovina.“ Ali on već decenijama živi u Americi i njegovo uzdržavanje od toga da se deklariše kao anticionista na prvi pogled deluje čudno. Njegov stid od toga pokazuje i koliko ta kategorija još uvek nema pravi legitimitet.
Bartov u knjizi jasno kaže da je cionizam osuđen na propast i da Izrael ne može opstati kao normalna zemlja uz državnu ideologiju koja je dovela do genocida u Gazi. Teško je naći hrabriju, tačniju i u većoj meri anticionističku tvrdnju. Ako je tako, zašto Bartov izbegava da bude nazvan anticionistom? Nema boljeg dokaza o duboko usađenoj indoktrinaciji kod svakog Jevrejina koji je odrastao u Izraelu. Imamo izraelskog intelektualca i oštrog kritičara koji je davno napustio Izrael, ali se ne usuđuje da kaže da je anticionista, iako svi njegovi argumenti pokazuju da on to jeste.
Treba hitno ukinuti tu unutrašnju zabranu. I Izraelci i izraelski emigranti mogu da budu anticionisti i to je legitiman stav. Cionizam je ideologija koja se može dovesti u pitanje kao i svaka druga. Zasnovan je na verovanju u jevrejsku supremaciju između reke Jordan i Sredozemnog mora, i nelegitiman je kao i svaka druga ideologija koja počiva na rasnoj, nacionalnoj ili verskoj diskriminaciji.
Pristup Omera Bartova je blaži od tekućih anticionističkih trendova. On je uveren da je u njegovoj nedužnoj zemlji nešto krenulo naopako i da se nešto izvitoperilo u čistoj cionističkoj ideologiji. Na toj ideologiji je zasnovana jedna visoko moralna država, a onda je odjednom sve propalo. Ovaj stav možda olakšava agoniju bolnog rastanka sa cionizmom, ali teško da je istinit.
U intervjuu Haaretzu Bartov kaže i da ne voli sveznajuće istoričare koji posle svega tvrde: „Oduvek smo znali da će se to loše završiti.“ Ali u ovom slučaju je bilo loše od početka. Nije moralo da bude loše sve vreme, ali da bi bilo drukčije nešto se moralo promeniti, a to se nije dogodilo. Cionizam je od prvih dana bio protiv starosedelačkog stanovništva Palestine, još u doba „osvajanja rada“, kada su Jevreji ohrabrivani da rade u poljoprivredi i industriji, to jest da zauzmu radna mesta koja su dotle uglavnom pripadala lokalnom stanovništvu. Bilo je to prvo cionističko proterivanje. Mnogo pre arapskih pobuna iz 1929. i Holokausta pripadnici tog pokreta su raseljavali lokalno stanovništvo.
Tada kao i sada, Jigal Alon kao i Bezalel Smotrič. Sam početak nije valjao. Cionizam se nije izrodio u nešto drugo, dragi Bartove – uvek je bio takav. Voleo bih da je krenuo drugim putem. Možda još nije kasno. (Gideon Levy, Haaretz, za Peščanik prevela Slavica Miletić)
Umjetna inteligencija u srcu tržišta umjetnina, HRT, 7. svibnja
Evo nas opet na AI-ju. Umjetna inteligencija u našim je životima ravna Francuskoj, Oktobarskoj ili industrijskoj revoluciji. S ovim alatom, ili “strojem”, svijet više nije isti. AI istiskuje desetke klasičnih zanimanja. Odličan dokumentarac tradicionalne eksperte za procjenu autentičnosti umjetnina seli na klupu za rezerve. Dok su stručnjaci pod povećalima i sa specijalnim snimkama dosad “pješice” tražili poteze kista, sastav pigmenata, tranziciju vlasnika, AI je nahranjen stotinama originala i krivotvorina djela velikih majstora, pa algoritamskom preciznošću razlučuje izvorna djela od kopija.
Ne samo to: uz pomoć novih tehnologija stvoren je i projekt “Rembrandt 2.0”. Umjetna inteligencija je na temelju majstorovih djela stvorila novu sliku, iste poetike i tehnike, naizgled savršenu – ali, kako kažu stručnjaci – lišenu emocija. U dokumentarcu smo vidjeli prikaz rekonstrukcije Rembrandtove “Noćne straže” koji je izvela umjetna inteligencija. Dijelovi odrezani prije 300 godina da bi slika stala između vrata amsterdamske vijećnice, sada su vraćeni zahvaljujući AI-ju koji je “naučio” Rembrandtov stil.
Vidjeli smo i austrijsku tvornicu koja iz 3D printera izbacuje genuine replike, savršeno oponašajući reljef i konture izvorne boje. Ta nas dinamika podsjeća na tezu “ovce su pojele ljude”; ili kasniji strah od mašina i ludistički pokret. Baš kao što su radnici strahovali od strojeva koji su ih činili suvišnima na tržištu rada, današnji stručnjaci strepe pred kodom koji nema dušu, ali postiže savršene rezultate. Budućnost tržišta je neizvjesna: hoće li digitalna savršenost srušiti cijenu klasičnih djela ili će upravo ljudska nesavršenost postati najskuplji luksuz? Odabrala: Jelena Milošević. (Boris Rašeta, Novosti)
