NEGIRANJE GENOCIDA U SREBRENICI: Šta je ambasador Srbije objasnio portugalskoj javnosti

Prenosimo sa portala Talas

NEGIRANJE GENOCIDA U SREBRENICI: Šta je ambasador Srbije objasnio portugalskoj javnosti
Foto: Medija centar Beograd; Oliver Antić, ambasador Srbije u Portugalu

Zove me prijateljica Portugalka, zaljubljenica u naše krajeve i poznavalac prilika, pa me pita šta nije u redu kad naš ambasador onako piše u portugalskim novinama. Da li su se opet zategli odnosi u regionu?

Nisam čitao. Šta kaže? pitam ja.

Pa nije baš najjasnije, kaže mi ona. Nije baš jasan portugalski, ali deluje da se svađa s nekim, da relativizuje ratne zločine i žali se kako ste vi Srbi žrtve nepravde.

Nemam pojma, kažem ja, ambasadora slabo poznajem, ali znam da je univerzitetski profesor, ne bi trebalo da je budala. Daj da vidim pa ću ti reći.

Ali ne lezi vraže. Pročitao sam taj krajnje neobičan i dosta konfuzan članak objavljen u Publiku pre neki dan. U njemu autor, Oliver Antić, u svojstvu ambasadora Srbije, reaguje na tekst objavljen u istom dnevniku pod naslovom “Sve je više i više onih koji negiraju genocid u Srebrnici”.

Koji ti deo nije jasan? pitam prijateljicu kad sam završio mučni zadatak čitanja. Pitaj. Možda sam ja razumeo.

Na primer, kaže ona. Šta mu ovo znači? Kaže:

„Da je to bio genocidpostojao bi umišljaj, dakle srpska vojska bi opkolila Srebrenicu i ne bi nikome dala da izađe. Međutim, Srebrnica je napadnuta iz dva pravca (jugoistok i istok), a muslimanima je ostavila dva koridora (sever i zapad) za povlačenje.

Srpska vojska je obezbedila desetine autobusa i vozila u koje je smestila (12. i 13. jula) 17.000 dece, žena i staraca koji su evakuisani na muslimansku teritoriju, a mnogi su se odlučili da odu u Srbiju (!) i tamo su stigli, živeli i žive potpuno bezbedno!”

Reci mi samo, jel to on kaže da ste proterali 17.000 žena i dece ali humano? I da ste muškarcima ponudili priliku da odu ali oni nisu prihvatili a mogli su lepo da žive u Srbiji a ovako su morali da stradaju?

I ja mislim da bio otprilike tako moglo da se protumači, ali nemoj, molim te, da govoriš „vi“ ja sa tim nemam veze. Meni samo nije jasno otkuda srpska vojska u igri kad Srbija navodno nije učestvovala u tom ratu?

Znaš šta je problem sa ovim člankom? kaže mi prijateljica. Ambasador ne razume da je nama Portugalcima sasvim svejedno da li je u slučaju Srebrenica postojao umišljaj ili ne, ko je prvi počeo rat, da li je žrtvama pružena šansa za bekstvo ili ne, da li je i koliko koja strana imala razloga za osvetu, baš nas briga ko je Srbin a ko Bošnjak, ko hrišćanin ko musliman, koji su koreni mržnje, mi samo znamo da su negde tamo kod vas neki ljudi puškama ubili nekoliko hiljada zarobljenika i da je počinjen zločin protiv čovečnosti. Nama je svejedno da li je žrtava pet ili osam hiljada, nama je svejedno da li je iz osvete, mi tu ne vidimo opravdanje. Nama nije jasno šta tu ima još da se kaže? Šta ambasador Srbije ili bilo ko može da kaže osim da mu je neizmerno žao i da se nikada neće ponoviti?

Nema tog dokaza ni opravdanja kojim će on Portugalcu da objasni zašto bi neka vojska ubila hiljade ljudi a da ti o tome, bio ambasador Srbije ili ne, pričaš a nisi potpuno užasnut i ne liješ gorke suze pokajnice. A pre par nedelja isti ambasador je objavio tekst o Tesli. Mene je zanimalo da malo pročitam kako vi vidite Teslu ali nijednom nije pomenuo ni nauku ni pronalaske, samo krvavi pir na Balkanu i hiljadu dokaza da Tesla nije Hrvat nego Srbin. Zašto on misli da nas to zanima? Zašto vas to toliko zanima? Taj ambasador vam ne čini uslugu. Niste svi vi takvi.

Zato ne govori „vi“, kažem ja.

Zašto ti ne napišeš protesno pismo Publiku?

Ja? Šta da im napišem? kažem ja.

Da im kažeš da to nije stav države Srbije, a još manje naroda, da to samo pojedinci ekstremni desničari na takav način govore o ratnim zločinima. Da većina ljudi zanemi kad počne priča o dečacima od 16 godina stradalim sa bilo koje strane u ratu.

Kako da im kažem da to nije zvanični stav kad je naša premijerka to isto rekla u intervjuu Nemcima? A i neću da se svađam sa ambasadorom rodne zemlje po inostranstvu, mora neko malo da se suzdrži, da održi nivo, bolje da sve prođe nezapaženo, ionako je onu papazjaniju slabo ko razumeo nit koga zanima, samo bi pamtili da sam se preko novina kačio sa ambasadorom. Šta će mi to?

Uostalom, evo i članka pa prosudite sami, da li je vama bliži Portugalac kako misli ili ambasador Srbije?

(Tekst skinut sa sajta ambasade Srbije u Portugalu kako je pisan, na srpskom, nije moj prevod.)

Tekst Olivera Antića, ambasadora Srbije u Portugalu:

„U vašem cenjenom listu, u udarnom terminu na samom isteku stare i u osvit Nove godine, objavili ste tekst na dve strane (1-17) kome prethodi velika najava koja zauzima polovinu naslovne strane, pod naslovom “Sve je više i više onih koji negiraju genocid u Srebrnici”

Prvo što treba primetiti je da se ceo tekst bazira isključivo na bosansko-muslimanskim i drugim muslimanskom izvorima: “haže Kihmet Karčili”; “Kikmet Karčmh istražuje genocid”; “Al Džazira“, “Emir Ramić, direktor Instituta za istraživanje genocida u Kanadi”…

Međutim, jedno od osnovnih pravila na kame se zasniva pravo: “Audiatur et altera pars” [Saslušajmo i drugu stranu], nebrojeno puta je uskraćeno srpskoj strani!

I danas retko ko zna: da je rat u Bosni i Hercegovini otpočeo napadom i ubistvom srpskih svatova u Sarajevu; više se niko ne seča (osim Portugalaca) da je rat bio praktično okončan prihvatanjem Kutiljerovog mirovnog plana od strane svih, ali je lider muslimana Alija Izetbegović povukao već potpisan akt na nagovor nekih zapadnih sila; muslimanska strana je odbacila srpsku ponudu za primirje kada je Sarajevo bilo opkoljeno itd.

Što se tiče neposredno Srebrnice da je postajao predumišljaj, a to je uslov za postojanje dela genocida, srpska vojska bi opkolila Srebrenicu i ne bi nikome dala da izađe. Međutim, ona je napadnuta iz dva pravca (jugoistok i istok), a muslimanima je ostavila dva koridora (sever i zapad) za povlačenje. Srpska vojska je obezbedila desetine autobusa i vozila u koje je smestila (12. i 13. jula) 17.000 dece, žena i staraca koji su evakuisani na muslimansku teritoriju, a mnogi su se odlučili da odu u Srbiju (!) i tamo su stigli, živeli i žive potpuno bezbedno! Broj poginulih u Srebrnici nije nikada tačno utvrđen: zbog borbenih dejstava dve vojske, međusobnih sukoba u muslimanskoj vojsci i pogubljenja nekih ratnih zarobljenika, kao činjenice da su se 3000 lica koja su bila proglašena za nestale u Srebrnici našla na biračkom spisku iz 1995! O tome detaljno piše portugalski general Karluš Branku m izričito navodi da iz svih navedenih razloga “nije mogao biti genocidan čin, kao šta se tvrdi na mnogim mestima, pre svega u Tribunalu u Hagu, i kao argument se koristi u svrhu političkog prepucavanja , ali potom navodi da je ratni zločin učinjen nad oko 2000 zarobljenih vojnika, sa kojim brojem se slaže i američkm obaveštajac sa terena Džon Šindler. Isto tako, mnogi ne znaju da je Osama Bin Laden bio sa svojim mudžahedinima, kako u Bosni, tako i na Kosovu i da su njegovi borci učinili strahovite zločine (npr. odsecanje glava srpskim zarobljenicima sabljom m igranje fudbala sa njima kao da su u pitanju lopte). Pored toga, malo je poznato, da je Osama Bin Laden imao pasoš BiH (dakle i državljanstvo)! Zna se i ko mu je, po naredbi Alije Izetbegovića izdao pasoš.

Pri tome se mora imati u vidu da su ti isti zarobljeni muslimanski vojnici pre osvajanja Srebrenice ubili 2500 Srba u selima oko Srebrenice i to decu, žene, starce, invalide, čak i stoku i pse! Ubijali su sve što su zatekli, jer su Srbi sposobni za borbu bili u svojim jedinicama daleko od svojih sela, pošto se smatralo da je Srebrenica enklava pod kontrolom UN iz koje se ne može očekivati napad! Međutim, muslimanska vojska je nesmetano izlazila iz Srebrenice i tako zatrla oko 30 srpskih sela. To je bio pravi genocid, a streljanje ratnih zarobljenika svakako je ratni zločin, ali motivisan osvetom? Genocid iz osvete ili na mah jednostavno ne postoji.

Sada je utvrđeno da napad na pijacu Markale (Sarajevo), koji je poslužio za bombardovanje položaja bosanskih Srba od strane NATO nije došao sa srpske, već sa muslimanske strane. Sada je, takođe, utvrđeno da je masakr u Račku, na Kosovu i Metohiji, takođe bio lažan, ali je poslužio za napad NATO na Srbiju! Sada, polako ali sigurno, izlaze na videlo i druge laži i falsifikovanje činjenica na štetu Srba.

Ali, važno je napasti predsednika Srbije Aleksandra Vučića, koji je od kada je došao na vlast “primio oslobođene ratne zločince kao heroje i omogućio im da se reintegrišu u javni i politički život”, kako to stoji u tekstu vašeg novinara. Važno je napasti premijerku Srbije Anu Brnabih zbog toga što je za Dojče Vele rekla da je u Srebrnici bio masakr, ali ne i genocid! Važno je neistinu plasirati kao istinu – svi su Srbi isti zločinci! Sto puta ponovljena laž, ipak ne postaje istina! Čak i u vreme vladavine onih u Srbiji koji su sve Srbe isporučivali Hagu (pa i biv. predsednika države, što je nezabeleženo u srpskoj istoriji), u Skupštini je doneta rezolucija da je u Srebrnici bio zločin, ali se nije odigrao genocid.

U ostalom, Srbi su muslimane, čak i veliki deo Hrvata, uvek smatrali krvnim srodnicima (Srbima koji su prešli u islam i katoličanstvo), pa je i sa te tačke gledišta genocid contradictio in adjecto!

Francuski akademik Žan Ditur je u odbranu Srba, i to u vreme kada su ih gotovo svi napadali (kad kažemo BBC, CNN i NATO može se slobodno reći – svi) izrekao je 5. decembra 1996. pod kupolom Akademije, pored ostalog i sledeće: “Veliki posao ljudi na ovoj zemlji je da omogući vladavinu neke laži”…”Ako neko vidi stvarnost onakvu kakva jeste, i ne može da se uzdrži da je ne opiše, to se smatra atentatom na ustaljeni poredak”…”Dezinformaciji se daje zvanični izgled tako što se osniva međunarodni sud koji se smešta u jedan mali, uljudan i pomalo dosadan grad severne Evrope. Naime, ne može se zamisliti da preki sud ovakvog tipa zaseda u mestima sa toplom klimom…danas moral dolazi iz hladnih krajeva. Ništa ne vredi kao magle severa, flamanski kanali, vlaga i vetrenjače Holandije, da bi izgledalo ozbiljno”…”Realno oprezna vrlina ne sme sebi da dozvoli da nestane kroz ovo procese koji se u suštini mnogo ne razlikuju od Moskovskih procesa, koji su bili kopija Pariskih procesa iz 1793″…”Najpoučniji primer ovih procesa je proces kojm se radi protiv bosanskih Srba, kao da su oni jedini krivci u građanskom ratu u Jugoslaviji, dok su oni baš ti koji su najviše propatili, oni su narod koji je upoznao najviše tragedija u svojaj daljoj i bližoj istoriji, i čije junaštvo, ocećaj časti, jedva da izgledaju ovozemaljskim”. Akademik, u svojoj veličanstvenoj ironiji, navodi i to da je jedna od mana Srba “što su hrićani, što izaziva odvratnost”…”nema nimalo milosti za one koji se pozivaju na Hristov krst”. Završavajući svoju istorijsku besedu u Akademiji Žan Ditur ističe da se vrlina teško može sačuvati, jer se našla između ugodnog mišljenja većine i strogih zahteva našeg srca, tako da je izbor težak i opasan, jer “svet, suprotno onome što se misli, nije ispunjen vukovima već ovcama, koje su mnogo opasnije životinje…organizuju se međunarodni tribunali i vešaju budale kaje imaju smelosti da ne urlaju sa njima. Jer ovce urlaju. Barem u XX veku.

Zaista ne znam da li je to slučajno, ali prvu verziju ovog članka završio sam 17. januara, tačno na osmu godišnjicu smrti Žan Gvenel Ditura, koji je napisao i sledeće. “Mrze se samo nacije i ljudi koji maju dušu ili karakter”. Slava mu.”

Preneseno: Talas.rs

Autor: Dejan Tiago Stanković

About The Author