Pola istočne Hercegovine je ovih dana palo od umora, a pola od previše hrane i pića. Takav je, ukratko raport sa područja koje nastanjuje uglavnom pravoslavni živalj nakon što se proslavio Nikoljdan, najčešća slava. Za njega se kaže da ga pola slavi, a ona druga polovina ide na slavu.

Umorne su pre svega žene koje su danima pripremale slavsku trpezu. I bez obzira što niko to ne bi priznao, svi smatraju da je slava ono što se nađe na stolu. Svetitelju, dakako, to ništa ne znači, ali svečarima, što će reći zvanicama, jeste bitno.

Iako ne postoji zvanično takmičenje, kao i u svemu drugome, porede se trpeze, meniji, pa, na kraju i aranžman hrane.

Domaćinu je najvažnije da ništa ne fali, da se vidi da je to bogata kuća, da hrane ima u izobilju, a pića svakojakog. A domaćici je bitno da pokaže svoje kulinarske i poslastičarske domete i da se kod nje nađe nešto drugačije, neki ekskluzivitet kojeg druge žene nemaju. Praline od brusnice i bele čokolade ili verde štangle. Neki recept iz Beograda ili Novog Sada koji je ekspozitura Hercegovine u Srbiji.

U Hercegovini se slava dočekuje, dakle, gosti se okupljaju uoči slave. U davna vremena kada se išlo  peške ili na konjima, ostajalo se na konaku, da bi se sutradan na vreme počelo. Danas malo ko ostaje da spava, ali su zato na mukama oni koji moraju na “četiri ili pet mesta”. Onda se, ako ih je više u kući, podele da bi sve pokrili. Ima i onih, recimo iz Gacka, koji na slavu moraju i u Trebinje i u Nevesinje. Posebna muka je ako sneg zapada. Ili ako vode nadođu.

Ovih dana je u fokusu medija selo Lukovice u opštini Gacko. Zbog obilnih kiša voda je presekla put. Ali ni potop nije sprečio zvanice jer su domaćini čamcima prevozili goste.

A kad gosti dođu, tu je već sto koji se uvija pod teretom đakonija.

Budući da je vreme posta, mnogi su prešli na posnu trpezu, hladna i topla predjela, riblje čorbe, dimljene pastrmke, šarani i lososi. Kako danas cene skaču, čini se da je spram toga i kajgana Sv. Petra bila bagatela.

Drugi se drže tradicije predaka koji nisu mogli nabaviti ribu, ali jesu pečenicu iz tora i obora. Oni, uprkos sugestijama crkve, spremaju mrsnu trpezu. Ni ona nije ništa jeftinija. Supa, sarma, prasetina i jagnjetina. Pa slane torte i rolati, pite i kiflice, salate i umaci. Račune i od sebe kriju.

“Nemaju ljudi, ali za slavu mora da bude. Zato pozajmljuju, uzimaju na veresiju, dovijaju se kako znaju. Da je lako, nije”, govori jedan domaćin koji je jagnje uzeo od rođaka, pa će platiti kad bude mogao.

Tako se svaka slava pretvorila u Ivkovu koja traje po nekoliko dana. Jer, jedni gosti dolaze uoči, drugi na dan slave, treći sutradan, a ima i onih koji goste i prijatelje dočekuju i treći dan. Za to vreme se ugosti između 15, pa do 50 ljudi, a neke porodice i više.

A da bi se slavilo i otišlo na slavu, sve drugo mora da stane. U institucijama i javnim preduzećima tišina. Tek poneko, ko baš ne može da izostane sa posla. Proizvodnja desetkovana, sve što se moglo ostavljeno je na čekanje dok prođe slava. I nekoliko dana posle, koji služe da se sebi dođe. A onda sledi Nova Godina, pa Božić, pa još koja slava i tako do kraja januara.

Tako je duhovita opaska da se ljudi ovde, šta god da se desilo Isusu, okupe i prejedu, sve manje preterivanje, a sve više istina. A koliko se preteruje ilustruje i činjenica da se uoči Nikoljdana oglasio i “Batut”− beogradski Institut za javno zdravlje sa smernicama. Oni su, naime preporučili da na slavu ne idete gladni.