Evropski parlament je još u novembru 2016. proglasio informativne agencije Sputnjik i Russia Today najopasnijim alatima ruske propagande. S druge strane, za Emira Kusturicu, Sputnjik je “kosmička ideja koja putuje svemirom”

Taman što su prošli novogodišnji i božićni blagdani, došlo je vreme da se obeleži najveći praznik srpstva, deveti januar, Dan Republike Srpske, u duhu Dobrice Ćosića koji je manji bh. entitet smatrao najvećom srpskom pobedom u ratovima devedesetih godina. Zahvaljujući portalu Žurnal, saznali smo da su ove godine svečanu proslavu u Banjaluci uveličali i pripadnici Srbske časti, organizacije koja se predstavlja kao humanitarna iz banalnog razloga što živimo u mrskim mirnodopskim vremenima, pa ratoborna udruga nije u mogućnosti da preraste u paravojnu formaciju.

Međutim, stanje primirja koje se ponešto oteglo ne sprečava ih da treniraju vojničke veštine i čekaju čas kad će dobiti priliku da ih upotrebe na polzu otečestva. Saznali smo i da tetovirani momci iz Srbske časti vežbaju gađanje u Srpsko-ruskom humanitarnom centru kod Niša, što je sasvim logično, jer je humanitarna organizacija bez sopstvenog strelišta kao selo bez crkve.

U činjenici da se pripadnici jedne militantne udruge hvališu time što gađaju mete manevarskom municijom baš u humanitarnom centru, većina srpskih medija ne vidi ništa čudno, jer su poslednjih godina potpuno ogrezli u nekritičku rusofiliju i još nekritičkije obožavanje velikog vođe Vladimira Putina. Slučaj Srbska čast pokazao je i da Kremlj ne ulaže novac samo u medijsku kampanju već i u znatno konkretnije aktivnosti na terenu, sa namerom da se u pogodnom trenutku pređe sa reči na dela.

Budite putnik agencije Sputnjik

Ipak, glavnina ruskog uticaja na Srbiju širi se putem besomučne propagande koja traje već godinama, preko različitih medijskih sredstava. Na jednoj strani imamo ruske medije koji deluju u Srbiji, na čelu sa Sputnjikom koji je deo MIA Rusija danas, koja opet vodi poreklo od Sovjetskog informativnog biroa. Sputnjik u okviru proruskih medija u Srbiji predstavlja mejnstrim varijantu, što dovoljno govori o stanju medija u Srbiji, pošto je Evropski parlament u novembru 2016. godine doneo rezoluciju u kojoj se navodi da su Sputnjik i Russia Today “najopasniji alat ruske propaganda” jer vode rat informacijama protiv EU i predstavljaju najveću opasnost po Evropsku uniju. Rad ruskih medija je u rezoluciji izjednačen s delovanjem terorističkih organizacija kakva je Islamska država. Rezolucija nema obavezujući, već samo savetodavni karakter, što je u Srbiji shvaćeno krajnje neobavezno, pa su mnogi mediji, uključujući i Cenzolovku, preneli vapaj Sputnjika “da se ne dozvoli uvođenje cenzure u EU”.

Da je Sputnjik medij kojem na srcu leži objektivno izveštavanje, srpski slobodari i borci protiv cenzure bili bi u pravu. Međutim, ovde je reč o glasilu čiji je zadatak relativizacija i potiranje svih zapadnih liberalnih vrednosti i širenje putinovske propagande. Da bi se došlo do ovog zaključka dovoljno je letimično pogledati sadržaj portala Sputnjik. Tu su vodeći kolumnisti verni Miloševićev saradnik Momir Bulatović, zatim Nikola Vrzić – tvorac teorije o trećem metku u atentatu na Zorana Đinđića, pa vojni analitičar i ratni huškač Miroslav Lazanski, uz podršku mladih lavova poput Nenada Zorića, koji čvrsto stoji na braniku Rusije, Kosova, Ratka Mladića i stajaćih mesta velikosrpskog nacionalizma začinjenih dozom odanosti Putinu kao najvećem državniku sveta i okoline.

Naoružanje umesto informacija

Na Sputnjiku se mogu pročitati razne “objektivne informacije” tipa kako na proslavi 75. godišnjice od osnivanja Sovjetskog informacionog biroa, dok je Putin “gotovo vojničkim hodom” grabio ka govornici, u sali skoro niko nije disao; ili se mogu pronaći tekstovi nadrealnih naslova poput “Da li je Putin besmrtan” u kojem se prenose reči neimenovanih “teoretičara zavere” koji tvrde da je Putin prisutan već stotinama godina, a kao ključni dokaz objavljuju se fotografije ljudi iz različitih perioda istorije koji pomalo liče na ruskog predsednika.

Tu se mogu pročitati i mudre reči Emira Kusturice da je Sputnjik “kosmička ideja koja putuje svemirom”, članci za ljubitelje paranormalnog patriotizma tipa “Kako su ruski vidoviti genijalci branili Jugoslaviju od bombardovanja”, ili dobronamerna upozorenja Andreja Koribka koji nagoveštava apokalipsu – ako Srbija ne bude pod uticajem Rusije, crkva će u Srbiji imati istu minornu ulogu koju ima u Danskoj, a od toga se ništa strašnije ne može zamisliti.

O uređivačkoj politici Sputnjika dovoljno govori i to što jedna od osam osnovnih rubrika na portalu nosi naziv – Naoružanje. U okviru te mirotvoračke rubrike veličaju se ruska vojna moć, ruski helikopteri, supersonični avioni, rakete, artiljerijski sistemi, tenkovi, vojni brodovi, podmornice i ostali delovi bogatog arsenala; tu se izveštava kako su ruski avioni jurili američke po Siriji, porede se ruska i evropska borbena gotovost na štetu potonje, promoviše se ruska vojna nadmoć, uz diskretnu preporuku Srbiji na čijoj bi strani trebalo da bude u slučaju globalnog ratnog okršaja.

I mi lošada za trku imamo

Pored Sputnjika, u Srbiji su prisutni i drugi ruski mediji, kao što su: Ruski ekspres, Ruska reč, Vostok, Gazeta i News Front. Besmisleno bi bilo pomisliti da su za rusku propagandu u Srbiji zaduženi samo ruski mediji, ima ovde i domaćih snaga spremnih da danonoćno rade za našu stvar (dobro, više rusku nego našu, ali da ne cepidlačimo) i da ubrzaju proces pretvaranja Srbije u rusku guberniju. Brojni su srpski portali i listovi kojima je srce u Kremlju: Vidovdan, Geopolitika, Srbin.info, Srbski Fejsbuk reporter, Intermagazin, Novi Standard, Nova srpska politička misao, Pečat, Pravda, Oslobodjenje.rs, Snaga naroda, Fakti, Koreni itd. Nedavno je ugašen jedan od najagilnijih proruskih portala Fond strateške kulture, ali nismo stigli pošteno ni da ih ožalimo, kad se ista ekipa ponovo ukaza pod novim imenom – Analitički forum. Zaista bi bila šteta lišiti se uživanja u čitanju tekstova univerzitetskog profesora Slobodana Antonića, osuđenog ratnog zločinca Vinka Pandurevića, književne kritičarke Slađane Ilić, Dodikovog dežurnog analitičara Nenada Kecmanovića, Dodikovog propagandiste Predraga Ćeranića ili profesionalnog poricatelja genocida u Srebrenici Stefana Karganovića.

Pored medija, u Srbiji deluju i brojne proruske organizacije, udruženja građana i političke partije. Centar za evroatlantske studije napravio je analizu jačanja meke moći Rusije u okviru kog je sačinio spisak od preko stotinu organizacija i medija koji rade za interese Kremlja, ali to je bilo u davnom maju 2016. godine, a takve udruge ovde niču takoreći na mesečnoj bazi, ako ne i češće, tako da je veliko pitanje da li je ova lista i danas aktuelna – potpuna svakako nije. Kad se tome pribroje i tabloidi koji listom sprovode prorusku i antievropsku političku agendu, postaje jasno koliki je toksični uticaj Kremlja na javnost u Srbiji.

Ustuk od zapadne civilizacije

Proruski mediji i organizacije se razlikuju u nijansama, ali imaju zajedničko jezgro koje se sastoji od otpora evroatlantskim integracijama, oslanjanja na Rusiju u spoljnoj politici, mržnje prema liberalnim vrednostima, relativizacije ljudskih prava, protivljenja sekularizmu i individualnim slobodama, veličanja nacionalizma i ratnih zločinaca, odupiranja individualizmu i racionalizmu. Ukratko – čvrsto jezgro njihovog svetonazora svodi se na ustuk od zapadne civilizacije i njenih osveštanih vrednosti.

Ruska propaganda u Srbiji je pala na plodno tle i ukazuje na mnogo dublji problem za koji ni malobrojne iskrene pristalice Evropske unije nemaju efikasno rešenje. Čak i kad bi sutra svi proruski mediji i organizacije nekim čudom nestali, ne bi se ništa suštinski izmenilo, problem bi pretekao, jer je star otprilike koliko i srpska država. Rusija se ovde pojavljuje tek kao zgodno pomoćno sredstvo u održanju jedne konzervativne, kolektivističke, narodnjačke ideologije koja uporno odbija svaku modernizaciju i ulazak u civilizovani svet. Taj problem prisutan je u svim sferama, a ovako ga je formulisao Stanislav Vinaver pre nekih 90 godina: “Od Sterije nastao je kod nas niz pisaca koji se bave kao glavnim i osnovnim pitanjem: prosveščenijem tj. kako ćemo da usvojimo zapadnu kulturu.” Istim problemom sudara jedne zaostale, patrijarhalne civilizacije sa modernim svetom bavio se intenzivno Radomir Konstantinović, delom u Filosofiji palanke, a mnogo iscrpnije u osmotomnoj studiji o srpskim pesnicima Biće i jezik. Na konkretnim primerima srpskih pisaca Konstantinović je pokazao da dijalog s evropskom kulturnom tradicijom nije nimalo laka ni jednostavna rabota, te da je mnogi poslenik pisane reči u tom pregnuću skrhao vrat.

Taj problem nije ni ekskluzivno srpski, imaju ga sve države koje su se kasno formirale i uključile u moderni evropski život, što je danas postalo vidljivo na brojnim primerima, od Poljske preko Mađarske do Češke. Jednostavnim prepisivanjem evropske legislative ništa se neće rešiti, jer ostaje ogroman posao modernizacije i promene kulturnog, političkog i svakog drugog modela društva koje je preskočilo razne faze razvoja u funkcionalnu demokratiju. Uloga proruskih medija je maskiranje ovog problema i pružanje otpora svakoj promeni, jer za njih svaki modernizacijski poduhvat znači odricanje od srpskog nacionalnog identiteta, čiji je integralni deo, sudeći po njihovoj agendi, i bezgranična ljubav prema čvrstorukaškom ruskom režimu, divljenje Putinu i Staljinu, kukavni strah od slobode i pucanje u stajaće mete po ruskim humanitarnim centrima.

Nobel, neprijatelj srpskog naroda

Taman što se epizoda sa Srbskom akcijom malo smirila, srpsku javnost je zadesila ozbiljna nevolja. Udarac je došao s očekivane strane – iz SAD-a. Predsedavajući Helsinške komisije, senator Roger Wicker, i predstavnik u američkom Senatu i potpredsednik Doma za spoljnopolitičke poslove Eliot Engel, udruženim snagama, nominovali su ni manje ni više nego Natašu Kandić i Fond za humanitarno pravo za Nobelovu nagradu za mir za 2018. godinu. Dvojac je u obrazloženju, između ostalog, naveo i neke od razloga koji su ih ponukali na nominaciju: “Suviše mnogo ljudi u Srbiji pokušava da negira stravične zločine ili ih opravdava satanizujući žrtve, a još veći broj je ćutao dok se etničko čišćenje nesmetano odvijalo. Nasuprot tome, s Natašom Kandić na čelu, FHP se javno oglašavao protiv činova agresije, izveštavao o počinjenim zločinima i odbacivao mržnju na kojoj su bili zasnovani.”

Na ovaj belosvetski bezobrazluk promptno su reagovali svi ovdašnji zatočenici udruženog zločinačkog poduhvata, u koje spadaju skoro svi mediji i brojni javni delatnici. Informer je odmah lansirao priču “Šiptarija: Američki kongresmeni predlažu Natašu Kandić za Nobela”, Večernje novosti su prihvatile izazov: “Podržala teroriste, sada juri ‘Nobela’”, Nenad Zorić se na Sputnjiku oglasio kolumnom “Zadnje vreme je došlo: Putin, Tramp i Si Đinping nemoćni — Nobela je zaslužila Nataša” (usput, nije zadnje nego poslednje, bar na srpskom, a i na ruskom), poslanik Dveri Srđan Nogo zatražio je da država povodom sramne nominacije donese zakon o stranim agenturama (po ugledu na Rusiju), portal Srbija danas tvrdi da će nas Šešeljev komentar na nominaciju “nasmejati do suza” – komentar glasi: “Ja bih nju jedino kandidovao za glogov kolac!”, a istu poruku prenosi i Srpski telegraf.

Poslanik SNS-a Vladimir Đukanović ražalostio se nad sudbinom Srba: “Što više Srba uništiš, zgaziš i nagrdiš, veće su šanse da je dobiješ. Nagradu slobodno možemo da preimenujemo u nagradu Hilarinih demokrata”, a dežurni analitičar Dragomir Anđelković odmah je otkrio još jednu antisrpsku zaveru: “Ovo je dokaz za koga je Nataša Kandić radila jer albanski i drugi antisrpski lobisti nju predlažu za Nobelovu nagradu. Smešno je i cinično, ali pokazuje pravo lice američkih NVO u Srbiji, koji zapravo rade za interese drugih sila.”

Šta će nam Nobel kad imamo dinamit

Nije sve ostalo na rečima, neki su prešli i na dela, konkretno Zavetnici, koji su odmah organizovali protest protiv nominacije i okupili se u malom broju naoružani plakatima s likom Nataše Kandić i natpisom “Nobelova nagrada za izdaju srpskog naroda”. Doduše, Zavetnici se slabo razumeju u te organizacije za zaštitu ljudskih prava i pomoć žrtvama, bez obzira na njihovu nacionalnost, pa su se umesto ispred Fonda za humanitarno pravo, obreli na adresi Kuće ljudskih prava, ali kao da je važno da li patriote znaju gde se nalaze dok vrše svoju dužnost.

Da nije ove nominacije, ne bismo nikada saznali koliko je opao ugled Nobelove nagrade u Srbiji. Do juče je svako pominjanje Ive Andrića u medijima sadržavalo i stajaću apoziciju “naš jedini nobelovac”, gde se reč “jedini” pisala s nekim setnim prizvukom, kao da je jedan dobitnik Nobela premalo za ovako veličanstven narod, a sad kad nam se pružila prilika da dupliramo skor, odjednom se pokazalo da nam je do Nobelove nagrade stalo manje nego do lanjskog snega. Nobelova nagrada – može, ali samo ako se javnost sačinjena od kojekakvih ljubitelja masovnih ubica složi s izborom kandidata.

Kao što vidimo, godina je počela veselo, a ako se po jutru medijski dan poznaje, teško da će nam ikada svanuti.