Potporni zidovi u Srbiji padaju na sve strane. Na kraju je jedna takva nesreća završila tragično, a najveću krivicu snose vlasti koje ne mare za zakone i stručne procedure
Piše: Tomislav Marković
Građevinski radovi koji se izvode diljem Srbije sve više počinju da liče na zidanje Skadra na Bojani: malo se gradi, pa se malo ruši, pa sve ispočetka. Prvo je polovinom avgusta trinaest porodica iz novosadskog naselja Salajka ostalo bez krova nad glavom kad im je bager srušio zid kuće u kojoj su živeli. Bager je na susednoj parceli radio na kopanju temelja za novu zgradu, pa mu se omaklo, a samo pukom srećom niko nije stradao.
Sedam dana pre rušenja stanari su zvali nadležnu inspekciju. Građevinski inspektor je zaključio da je situacija bezbedna, uz napomenu da investitor nema sve potrebne dozvole za gradnju, što očigledno nije bio dovoljan razlog da se gradilište zatvori.
Samo par dana kasnije urušio se potporni zid na Koridoru 10 u Grdeličkoj klisuri. Rušenje dotičnog zida postalo je već deo lokalne graditeljske tradicije, pošto je ovo već treći put da se isti zid urušava za samo nekoliko meseci. Doduše, s obzirom da je prvobitni projekat prepravljan čak 11 puta, ovakav ishod se možda i mogao očekivati.
U istragu slučaja uključili su se mnogi akteri, policija, Sud časti Inženjerske komore Srbije, čak i Bezbednosno-informativna agencija, nadležno ministarstvo podnelo je krivične prijave protiv 16 inžinjera, a istraga se i dalje nastavlja. Samo što je sve to moglo da se uradi i posle prvog urušavanja, nije jasno zašto se čekalo treće.
Nedelju dana nakon toga, na beogradskom gradilištu u Ulici kneza Miloša srušio se potporni betonski zid. Ovog puta rušenje je imalo tragične posledice, jer je zid usmrtio građevinskog radnika T.N. Gradski menadžer Goran Vesić izrazio je žaljenje i rekao da je „gradska inspekcija kontrolisala gradilište i da je utvrđeno da su investitori radili po propisima“.
Da li i to što je nesrećni radnik radio na crno spada u „rad po propisima“, Vesić nije objasnio. Kao ni činjenicu kako je uopšte moguće da na samo par stotina metara od zgrade Vlade Srbije građevinski radnici rade bez ugovora, u nebezbednim uslovima koji su na kraju odneli i jedan ljudski život.
Ovakvi slučajevi nisu ni usamljeni ni malobrojni, pre će biti da postaju redovna praksa. Kad je u pitanju građevinski posao, državni organi za izdavanje građevinskih dozvola, nadležne inspekcije, tužilaštvo i policija očigledno ne rade svoj posao. Reklo bi se da je Miljkovićev stih „Ako smo pali, bili smo padu skloni“ nikad aktuelniji, bar kad je u pitanju građevinska delatnost. Nažalost, taj stih važi i za društvo u celini.
