Ako ste mislili da se u malim mestima vodi računa o osobama sa invaliditetom i da su ljudi, pre svega zbog toga što se i lično poznaju, empatičniji, grdno se varate.

U Gacku se više od deceniju govori o pristupnim rampama i označavanju parking mesta za sugrađane sa teškoćama, pa ipak, sve ide veoma teško. A i ono što se uradi je, za nekoga u kolicima, praktično neupotrebljivo.

Dovoljno je da posetite obližnji market i da vidite da su mesta rezervisana za one sa fizičkim smetnjama zauzeli uglavnom oni operisani od pristojnosti. Kao da im neko crvenom maramom maše, zajuriće se da se parkiraju odmah na ulaz. Redovno je tu lokalni kabadahija, sitni kriminalac, pa neuki primitivac koji je, sticajem po zajednicu nesretnih okolnosti, odbornik.

Andrić je rekao da čoveka najbolje možete upoznati ako ga posmatrate kako se ponaša kada se nešto besplatno deli.

Sigurno se mnogo toga može zaključiti i na osnovu toga ko se parkira na mesta rezervisana za osobe sa poteškoćama.

Gacko je mesto u kome osoba sa invalidtetom ne može sama normalno da funkcioniše. Nedostupni su joj zgrada lokalne administracije, policijska stanica, Centar za socijalni rad, pa čak i filijala Fonda zdravstvenog osiguranja, mada bi ove poslednje, eventualno, mogla da dozove, ako ima jači glas.

Dakle, bez pomoći ne bi mogla izvaditi bilo koji dokument.

Čovek bi pomislio da će se u malom mestu ljudi, posebno oni koji daju takt društvu, potruditi da život učine prijatnim za sve. Ali, avaj. Iako se s vremena na vreme potegne ta priča, stvari se ne menjaju. Ili se čeka nova zgrada opštine ili nova policijska stanica, ili neka sredstva, a godine prolaze.

Da su stvari drugačije koristi bi imali i roditelji sa malom decom koji delom osete tu muku jer sa kolicima moraju da manevrišu i savladavaju prepreke- od mobilijara kafića koji zauzimaju veliki deo trotoara do stabala koja se, verovatno greškom urbaniste pre više decenija, nalaze nasred staze.

Dok nisu izgrađeni savremeni marketi i nabavka je bila nemoguća misija.

Karikirali su u komedijama i Hercegovce prikazivali kao osobe koje auto parkiraju na plaži- tik do mora. Nije to daleko od istine.

Neretko se može videti gomila auta načičkanih na ulaz u kafić- doslovno dokle se moglo. Ili ispred sportske dvorane. Stiče se utisak da auta vrište: pustite nas unutra!

Možda bi, za neki pristojan život u zajednici, bilo korisno ući u nečije cipele, recimo kolica osobe sa invaliditetom, i pokušati obaviti elementarne stvari kao što je obična kupovina.

Takvo iskustvo bi možda promenilo percepciju ljudi, sigurno bi neke nagnalo na razmišljanje.

Ovako, u društvu u kome se (nenamerno?) promovišu sebičnost, bahatost i grabež, osobe sa smetnjama ili invaliditetom će još dugo čekati vreme i društvo u kome će se osećati dobro, zaštićeno i korisno.