Nije to bio prvi put premijerki Srbije da poriče genocid u Srebrenici. Ali ne samo ona, niko iz državnog vrha Srbije nikada to nije priznao. Genocid je u Srbiji zabranjena riječ

Intervju koji je premijerka Srbije Ana Brnabić dala za Deutsche Welle izazvao je veliku pažnju javnosti. Gostujući u “Zoni konflikta” kod Tima Sebastiana, premijerka je izgovorila niz, blago rečeno, problematičnih stvari. Najburnije reakcije usledile su na premijerkino uporno negiranje genocida u Srebrenici, tu je bilo čak i međunarodnih reakcija. Oglasio se predsedavajući Saveta ministara BiH Denis Zvizdić koji se usprotivio pokušaju relativizacije genocida koji je u intervjuu pokazala Ana Brnabić, ocenio je da zaprepašćuje i njeno negiranje međunarodnog prava i osporavanje presuda međunarodnih sudova, te zaključio da je “postati promotor negiranja genocida, poslednja faza njegovog potpunog izvršenja”.

Politika negiranja realnosti

Nekoliko dana nakon intervjua, u Beogradu se sa Anom Brnabić sastao Theodor Meron, bivši predsednik Haškog suda i sadašnji predsednik Međunarodnog rezidualnog mehanizma za krivične sudove. Po prirodi stvari, ni on nije mogao da zaobiđe premijerkinu skandaloznu izjavu, pa joj je poručio sledeće: “Vladi Srbije nije od pomoći da osporava presude jednog važnog međunarodnog suda”. A potom je premijerku podsetio da je brojnim presudama Međunarodnog krivičnog suda za bivšu Jugoslaviju jasno utvrđeno da zločini počinjeni u Srebrenici 1995. godine predstavljaju krivično delo genocida.

Međutim, u saopštenju Vlade Srbije o ovom sastanku uopšte se ne pominje da je bilo reči o Srebrenici i premijerkinoj izjavi. Na ovom primeru se videlo da se državni vrh Srbije rukovodi politikom zabijanja glave u pesak: kad god neki deo realnosti nije u skladu s njihovom političkom agendom, oni se jednostavno ponašaju kao da to i ne postoji. Upravo je u intervjuu za DW premijerka Brnabić demonstrirala svu raskoš politike negiranja realnosti.

Dosledno poricanje genocida

Nije ovo prvi put Ani Brnabić da poriče genocid u Srebrenici, to je postao lajtmotiv njenih medijskih nastupa. Ali ne samo njenih: niko iz državnog vrha Srbije nikada nije priznao da je u Srebrenici počinjen genocid. Jednostavno, genocid je u Srbiji zabranjena reč, a pošto ne mogu toliko bezočno da negiraju činjenice, pa da tvrde da se u Srebrenici baš ništa nije dogodilo, prinuđeni su da pronalaze razne surogate.

Zanimljivo je da Ana Brnabić ponavlja čak i iste formulacije na tu temu. U intervjuu koji je početkom ove godine premijerka dala za Economist Radio, povodom Srebrenice je rekla: “Ne mislim da je to bio genocid. Bio je to užasan, užasan, užasan zločin.” Deset meseci kasnije, u intervjuu za DW, premijerka kaže: “Ne mislim da je bio genocid. Mislim da je… znate, mislim da je bio užasan, užasan zločin.” Kao da recituje napamet naučenu pesmicu, samo je u drugom slučaju malo zamuckivala, jer je imala nezgodnog sagovornika sa nultim stepenom tolerancije na laži i foliranje.

U oba intervjua premijerka je pokušala da se opravda, navodeći nemuštu i netačnu definiciju genocida. U januaru je rekla: “Ne mislim da je to bio genocid, jer to nije bila akcija u kojoj je neko rekao: ‘Hajde da pobijemo sve ljude, da tu više ne bude Muslimana.’” A u novembru je ponovila zločinačku pesmicu: “Genocid je u suštini kada… genocid je kada pobijete celu populaciju, žene, decu, a to ovde nije bio slučaj.” Prema premijerki Vlade Srbije, samo ako postoji namera da se istrebi celokupan narod može da se govori o genocidu. Ukoliko neko ubija “samo” muškarce, žene, decu, starce, muškarce mlađe od 45 ili žene starije od 26 godina – onda je to najobičniji zločin, doduše užasan, ali tu o genocidu ne može biti reči.

Kriminalno neznanje

Ni u jednom ni u drugom slučaju premijerka nije navela gde je pronašla definiciju genocida na koju se poziva. Možda u nekoj od par stotina knjiga omiljenog Vladinog opozicionara Vojislava Šešelja? Kako god bilo, očigledno je da Brnabić ne čita međunarodne dokumente na tu neprijatnu temu genocida, pogotovo je ne zanimaju ta dosadna, birokratska akta institucija čiji je Srbija deo, na primer Ujedinjenih nacija. Pa Srbija zvanično priznaje Međunarodni tribunal u Hagu, pa to državne zvaničnike, uključujući i premijerku, ne ometa da bagatelišu presude tog suda – zašto bi se onda osvrtala na konvencije i rezolucije drugih međunarodnih ustanova?

Prema Konvenciji o sprečavanju i kažnjavanju zločina genocida, koju je donela Generalna skupština Ujedinjenih nacija 1948. godine, genocid se definiše kao niz zločina počinjenih “u nameri da se potpuno ili delimično uništi kao takva neka nacionalna, etnička, rasna ili religiozna grupa”. Dakle, ako neko počini zločine u nameri da delimično uništi jednu etničku grupu, na primer muškarce Bošnjake u Srebrenici, reč je o genocidu. Briga premijerku za međunarodne konvencije i definicije, kao što joj puca prsluk i za presude Haškog tribunala. Ona živi u svom svetu sačinjenom od nacionalističkih fantazmagorija i laži, od falsifikata i poricanja, i ništa je iz tog udobnog položaja ne može pomeriti.

Sebastian umom, Brnabić šumom

Nije se Brnabić ovako bezočno ignorantski ponašala samo povodom genocida u Srebrenici, već je isti manir negiranja stvarnosti demonstrirala i na svim drugim temama. Svejedno o čemu se poveo razgovor – o pregovorima sa Evropskom unijom, Kosovu, slobodi medija, vladavini prava – Brnabić je uporno negirala realnost. Sebastian kaže da je “komesar za ljudska prava Saveta Evrope rekao da se ozbiljno pogoršava atmosfera u kojoj novinari rade, uz političare koji ih nazivaju izdajnicima i stranim agentima i plaćenicima”, što Brnabić naravno negira. Na to Sebastian uzvraća jednostavnim pitanjem: “Mislite da EU izmišlja?”

Sebastian navodi da EU nije zadovoljna delovanjem Vlade Srbije po pitanju ratnih zločina, a premijerka odgovara: “Mislim da je Srbija ubedljivo najbolji primer u regionu kako se treba odnositi prema ratnim zločinima.” Onda Sebastian navede činjenicu da Srbija 17 meseci nije imala tužioca za ratne zločine, a Brnabić kaže: “I to smo uradili”, a potom veli da je Srbija po pitanju ratnih zločina učinila “daleko najviše od svih ostalih zemalja u regionu”. Što je gola laž koja se može proveriti jednostavnim uvidom u statistiku.

I tako tokom čitavog intervjua: Sebastian istinom, činjenicama i umom, a Brnabić mračnom šumom od laži i negacija. U tom smislu je intervju Ane Brnabić za Deutsche Welle indikativan, to je paradigma sudara dva sveta: jednog izolovanog, zatvorenog u sopstvene maštarije i fantazmagorije i drugog, onog stvarnog, sačinjenog od golih činjenica.

Miloševićeva zona sumraka i laži

Jer nije bilo pitanja i teme na kojima Tim Sebastian nije zakopao premijerku, suočavajući je prosto s običnim faktima. Zato se u ovom intervjuu kao na dlanu video smisao čitavog nacionalističkog projekta, izolacije od sveta, zatvaranja u sopstveni brlog, gde važe neka druga pravila u odnosu na ostatak sveta. Premijerkin intervju može da se uporedi samo sa intervjuom koji je u vreme agresije na BiH Peter Maass radio sa Miloševićem. U pitanju je ista vrsta poricanja realnosti, neprobojnosti za stvarnost, potpuno ignorisanje postojanja sveta. Brnabić se pokazala kao dobra učenica svetonazora koji je inaugurisao Milošević, uz malu pomoć svojih mnogobrojnih prijatelja iz SANU, crkve, Udruženja književnika Srbije i sličnih institucija.

Maass je tokom intervjua sve vreme pokušavao da suoči Miloševića sa faktima, ali uzalud: “Milošević je postojao u drugoj dimenziji, u zoni sumraka i laži, a ja sam se hrvao s njim kao da je u dimenziji kojom vladaju činjenice.” Ne sumnjam da je nakon razgovora s Anom Brnabić i Tim Sebastian imao sličan utisak. Maass piše o Miloševiću kao o apsolutnom majstoru laži: “Naravno da su moji verbalni udarci prolazili kroz njega. Kao kad bih pokazao crni zid i pitao Miloševića koje je boje. – Bele – rekao bi on. – Ne – uzvratio bih ja – pogledajte, dobro pogledajte, onaj zid tamo, on je crn, nije ni metar od nas. On bi ga pogledao, pa onda se zabuljio u mene, i kazao – taj zid je beo, prijatelju, da odete, ipak, očnom lekaru. – Ne bi kiptio od besa. Zvučao bi zabrinut za moj vid.”

Bahatost za domaću upotrebu

Možda je i Ana Brnabić zabrinuta za vid Tima Sebastiana, ko zna? Njena zabrinutost za novinare bi ionako mogla da postane poslovična, naročito nakon konferencije za štampu održane krajem oktobra, posle zajedničkog sastanka predsednika Srbije, Vlade i predstavnika Srba sa Kosova. Novinarka TV N1 Žaklina Tatalović je tu uporno pokušavala da sazna od premijerke i direktora Kancelarije za Kosovo i Metohiju Marka Đurića šta piše u tom famoznom srpskom planu za Kosovo koji niko živ nije video. Đurić je koristio već pomenutu omiljenu tehniku negiranja stvarnosti i foliranja, pa je rekao novinarki: “Vi niste pratili medije u proteklih nekoliko meseci, jer je predsednik Vučić krajnje otvoreno jasno i javno govorio šta je njegova politika po pitanju Kosova i Metohije.”

Na pitanje koje je to konkretno rešenje, Đurić je rekao: “Mi pokušavamo da pronađemo rešenje koje bi značilo kompromis.” U još jednom očajničkom pokušaju da sazna šta piše u planu, novinarka je pitala: “A šta je za nas kompromis?”, da bi dobila antologijski odgovor od Đurića: “Kompromis to je nešto do čega treba da dođemo razgovorom.” Nakon toga je prekinuta konferencija, a Brnabić je ironično šapnula Đuriću nešto što se ipak čulo: “Možda da za Žaklinu sledeći put ištampamo definiciju kompromisa.” A nije vam palo na pamet da “ištampate” definiciju genocida Timu Sebastianu, kad se već tako dobro razumete u definicije?

Otcepljenje od čovečanstva i stvarnosti

Ovakvo bahaćenje prema novinarima i javnosti rezervisano je za domaći teren i moguće je samo u malom, zagušljivom budžaku stvorenom višedecenijskom nacionalističkom propagandom. Čim izađe van tog budžaka, premijerka se nađe na klizavom terenu gde se ne snalazi baš najbolje. Cilj nacionalističkog projekta i jeste bio stvaranje paralelnog sveta u kom vlada duh izolacije. Tome služe i ratni zločini, kao što kaže Vuk Perišić u knjizi Od Weimara do Vardara: “Zločinom se nacionalizam otcjepljuje i od čovječanstva i od stvarnosti.” Perišić potom detaljno analizira tu vrstu svesti: “Nacionalizam je psihološka i moralna implozija, potreba za usamljenim trajanjem u ustajaloj praznini. On nije samo kultura smrti nego i paničan strah od života i svijeta. Nacionalisti teže samodovoljnosti i na svijet gledaju kao na nekakav privremeni eksces koji će nestati ako dovoljno čvrsto zatvore oči.”

U tom malom, zatvorenom svetu neupitna istina je da je “Brnabić odbranila čast Srbije usred Berlina”, da je glede Srebrenice “Ana Brnabić za vijek i vjekova zapušila usta celom svetu”, da je “uprkos provokativnim pitanjima novinara, premijerka istrajala u nameri da predstavi sve uspehe koje je Srbija postigla”, a sve to je uspela braneći Srbiju od “bezobraznog i nevaspitanog novinara”, “bahatog”, “agresivnog”, “neprofesionalnog i pristrasnog” koji je “posle njenih odgovora, posramljeno spustio glavu”. Tako pišu provladini mediji o premijerkinom intervjuu, a u istinitost njihove interpretacije realnosti mogli su da se uvere svi koji intervju nisu gledali ili čitali. Zvanična verzija realnosti u Srbiji glasi: stvarnost je precenjena i izrazito nenaklonjena srpskom narodu, zato joj se ne može verovati na reč, već je treba preurediti u skladu s našim posebnim potrebama. A ako naša verzija događaja ne odgovara stvarnosti, tim gore po nju. Uostalom, ko još pita stvarnost šta njoj odgovara?!