Majdan, glavni trg mog rodnog grada Kijeva, pre devet godina bio je pun ljudi i zastava, ukrajinskih i Evropske unije. Majdan – ili revolucija dostojanstva – poslednja je uspešna evropska demokratska revolucija. Demonstranti su pobedili. Oni su – mi smo – uspeli da svrgnu režim koji je već tada aktivno pripremao rusku političku aneksiju Ukrajine. Upravo je tih dana, pre devet godina, more ljudi Majdana svojim rukama i na svojim ramenima pronelo kovčege aktivista koje je usmrtila policija. Tragedija usled tih smrti bila je neizmerna, ali je prostor za žaljenje namah bio sužen: dogodila se aneksija Krima i postalo je očigledno da je Kremlj započeo rat protiv Ukrajine, protiv nas.

Tada smo shvatili da bi dostizanje nemogućeg moglo biti romantično i lepo u pesmama i filmovima, ali da u stvarnosti ima cenu, cenu koja je od samog početka bila previsoka. Majdan je, međutim, i dalje bio mesto promene, referentna tačka. Slika ljudi koji na njemu stoje s ukrajinskim i evropskim zastavama nije nestala. Društveno zajedništvo i zajednica, demokratizacija i odgovorno građanstvo bili su naši zvanični ciljevi. Ali, sada ti građani, ti ljudi koji su nosili zastave, tonu u moru rata do istrebljenja. Samo zastave vijore nad površinom.

Gde su danas ta mesta na kojima se vijore ukrajinske zastave? Groblja naših gradova i varoši, gde sahrane ne staju.

Kazna za Ukrajince

U ovom trenutku, moja zemlja prolazi kroz genocid koji bi trebalo da bude kazna za Ukrajince koji nisu hteli da odustanu od vlastite političke subjektivnosti. Grobovi s ukrajinskim zastavama dobra su ilustracija putinovske ideje kontrarevolucije. Viđena iz Kremlja, želja za promenom mora da se slomi. Majdan treba da počiva u ratu. Putinova fizička mržnja prema Ukrajini nije samo etnička, ona je politička. Revolucionarnu viziju budućnosti treba pokopati. Svedočimo fizičkom istrebljenju života i vremena.

Pošto naši vojni zvaničnici ne govore o ukrajinskim gubicima, tajeći te užasavajuće podatke iz strateških razloga, groblja i šume zastava netom posađene na njima mesta su na kojima se konkretni brojevi vide. A ta je konkretnost povezana s istinom, istinom smrti.

Šta je istina o onome što se danas događa? U Evropi postoji zemlja u kojoj se smatra da je svakodnevna smrt na stotine ljudi izdržljiva. Živa tela ove zemlje – ako nisu muška i stara između 18 i 60 godina, i ako ne žive pod ruskom okupacijom – slobodno mogu da pređu granicu. Ona su prihvaćena od evropskih država. U isto vreme, smrt je sve koncentrisanija u Ukrajini, unutar njenih granica.

Stražnje dvorište Evrope

Tokom poslednjih devet godina, čak i pre ruske invazije u punom opsegu, često sam imala priliku da čujem da se Ukrajina opisuje kao stražnje dvorište Evrope. To stražnje dvorište danas sve više nalikuje groblju, gde ratu pripada uloga grobara – projektili i granate obrazuju ogromne jame, kopajući grobove za Ukrajince. Na tom groblju zasađeno je lepo cveće – ideje nesalomivosti, hrabrosti i otpornosti, stremljenja Ukrajinaca da postanu miran vrt, da iznova izgrade sve što je razoreno. Ti cvetovi bi trebalo da pruže nadu, obećanje da je život moguć posle sveg ovog užasa.

I baš kao što su groblja 20. veka postala mesta na kojima se izmeštala smrt, skrivena i od centralnih punktova urbanih prostora i od naše svakodnevice, moja zemlja postaje jedno izmešteno groblje – premda je ujedno i bojno polje koje mora biti omeđeno vrlo jasnom granicom. Pomoći Ukrajini u ovom kontekstu zapravo znači zadržati tu granicu, zadržati status tog prostora.

Pre nekoliko nedelja, prešla sam granicu između Ukrajine i Evropske unije. Danas nema brzih veza prema Ukrajini ili iz nje. Put je dug, a to dugo putovanje ima sopstvenu logiku: ljudska mentalna transformacija iziskuje vreme. Da bi se krenulo iz mira u rat ili iz rata u mir, mora se proći kroz izvestan proces. Izaći iz ubrzanog vremena gde se odbrojavanje ne meri samo sekundama, nego i ljudskim životima. Izaći u vreme gde ima mesta za refleksiju, raspravu, nekad i za protraćene reči. I, najvažnije, gde ima mesta za izbor. To je mentalna metamorfoza koja se ne događa tek tako. Ona potresa, stvara nemir, strahove, prekida san i lišava najbazičnijeg poverenja da je tlo pod nogama, čak i kad nije raskopano granatama i grobarskim ašovima.

To je nešto što podseća na mentalni nered, granični poremećaj ličnosti. Mislim da ukrajinsko-evropsku granicu u stvari ne treba ni preći fizički da bi se to pojavilo, toliko je to postalo duboko i temeljno da se graničnosti osećaju i veoma daleko od same granice. Danas nije nužno znati ukrajinsko iskustvo iznutra da bi se osetila nestalnost evropske sadašnjice, moment okupiran velikom katastrofom koji još nije dobio vizu da uđe u stvarnost.

Moguće je da se sadašnja situacija, strategija dozirane podrške Ukrajini u ovom ratu, može sagledati kroz prizmu fatalne političke logike graničnog. Potisnuto može da čeka. Ali koliko dugo? Za mene, biti u graničnom prostoru znači biti zaposednut pitanjem: kako bi izgledala antiratna politika da se ovaj krvavi pokolj ne odigrava na rubovima Evrope?

Nadam se da ću moći da izbegnem moralni prekor, ali bih ipak želela da postavim neka etička pitanja. Istina smrti je u tome da je vidimo bez ukrasa herojske retorike i divljenja dostojanstvu i hrabrosti nekog drugog. Često se za Ukrajince kaže, a i oni sami to rado čine, da su izgubili strah. Da, odustajanje od straha od smrti može biti ključ ka slobodi. Ali zašto se ove vrline, hrabrost i neukrotivost, pripisuju nekom drugom? Da nije zbog toga što ovi neverovatni, neshvatljivi ljudi žive na teritoriji koja je vrlo zastrašujuća u svojoj blizini? Ona zastrašuje svojim identitetom koji se nipošto ne može primiti u unutrašnjost ličnosti, i koji se mora držati s one strane granice.

Što brža integracija

Pitanje prevazilaženja te granice tako postaje pitanje mira. Što brža integracija Ukrajine, prihvatanje Ukrajine, to će se brže potisnuto integrisati u evropsko biće. Kada katastrofa genocida, izmeštena noćnom morom rata, postane deo evropskog iskustva, želja da se ona prevaziđe ili zaustavi mogla bi da ima sasvim drugačije manifestacije. Priznanje konkretnosti i nepovratnosti smrti će značiti pristup istini, dok istina u svom performativnom smislu podrazumeva prevazilaženje smrti i zaustavljanje njenog umnožavanja.

Prelaženje granice takođe podrazumeva ponovno promišljanje o tome šta je moguće. Ono što je pre godinu dana delovalo neverovatno danas je postalo obično. Vreme je da se misli o sopstvenim granicama i sopstvenim ograničenjima.

Kada moje kolege komentarišu aktuelni ruski rat protiv Ukrajine, pominju našu istoriju, pominju imperijalizam, rusifikaciju, staljinizam i kolonizaciju. Za mene, ovaj rat ima prilično jasnu referentnu tačku – i to je Majdan. Možda vredi vratiti se tom mestu da bi se našla budućnost. Naša zajednička budućnost. Poslednja evropska revolucija koja nije – još! – dobila pravo mesto u opštoj i zajedničkoj istoriji Evrope. Signal odnekud s rubova Evrope da mir i pravda, ključni ciljevi Evropske unije, zahtevaju složenu, osetljivu i inkluzivnu konstrukciju.

No, da li je bilo moguće išta čuti odatle? Da li su signali s Majdana primećeni? Da li smo mi, ljudi s rubova, imali autoritet da govorimo o transgresiji, o budućnosti, o revolucionisanju ideje o tome kako se gradi evropski projekt?

Čini se da je ideja o radikalnoj transformaciji u vazduhu, ali na političke i strateške procese odlučivanja sada utiče strah. Taj strah će nagrizati. Potisnuće nove impulse i polako će ih ugušiti. Spremnost na borbu za Ukrajinu podrazumeva suprotstavljanje smrti prema kojoj Rusija danas gaji tako fatalnu ljubav.

Osećam da je imaginarni kolektiv Evropa na samom pragu, da je spreman da uđe u budućnost. Ponovo se otkriva, iznova promišljajući subjektivnost svog istočnoevropskog dela, gleda s one strane svojih granica koje su godinama uspostavljane i štićene. Verujem u evropski potencijal da prevaziđe sopstvenu ravnodušnost. Najvažnije, verujem u evropsku pobedu, to jest u zajedničku pobedu nad savremenim ruskim fašizmom, koji se bar donekle manifestuje kao vrhunac rasta desničarskih radikalnih pokreta i sentimenata širom Evrope.

Želim da dam glas poziciji iz pograničja zarad prevazilaženja graničnosti. Danas su evropski gradovi puni ukrajinskih zastava. Ali šta je to što njihovo prisustvo označava? Da li te zastave predstavljaju revolucionarnu budućnost ili pre njenu komemoraciju? Da li bi Ukrajina trebalo da bude mrtav heroj ili živi partner? Vreme je da se ta odluka donese.

Zaključni govor na događaju Debates on Europe, Sofija, 26. februar 2023.

© Debates on Europe 2023

https://www.debates-on-europe.eu/sofia-2023/

Prevod s engleskog: Adriana Zaharijević