Niko na zloupotrebe nije imun. Pitanje je samo da li imamo kontrolne mehanizme
Još nam je u sećanju svež primer bivšeg predsednika Srbije Tomislava Nikolića, koji je svoj mandat na mestu prvog čoveka države započeo zamrzavajući status u SNS-u (Srpskoj naprednoj stranci). Iako ovaj njegov potez spada u retke koje je javnost dočekala sa simpatijama i odobravanjem, ishod je obeshrabrio one koji bi, eventualno, u budućnosti namerili da krenu njegovim stopama. Ostavši bez mesta prvog čoveka stranke čiji je osnivač, politički uticaj mu je čileo, a predsednička funkcija mu se svela na protokolarnu.
Jednom ustoličen na mesto predsednika stranke, Aleksandar Vučić je lako osujetio Nikolićeve nagoveštaje da bi bio rad da se opet kandiduje za predsednika. Od rukovodstva SNS-a je usledila jasna poruka: ili će odustati od kandidature i dobiti velikodušnu apanažu iz budžeta za sebe i svoje ljude, ili će, u slučaju da se kandiduje, ne samo ostati bez ičega nego će se istražni organi pozabaviti poslovima, pre svega radom fondacije njegove supruge preko čijih je računa prošlo na milione evra.
Nikolić je, potom, okačio političke ambicije o klin, a Vučić nije ni pomislio da ponovi njegovu, ispostavilo se, pogrešku.
Retorika državna, a interesi partijski
Da li ova epizoda iz savremenog političkog života Srbije poručuje da je biti šef stranke moćnija pozicija od šefa države? Ili, da odemo i korak dalje – da li ovaj primer možemo uzeti kao potvrdu da su političke partije uzurpirale poluge vlasti i tako postale uticajnije i jače od države?
Ono što sa izvesnom sigurnošću možemo da tvrdimo jeste da su stranke za one koji ih vode važnije od države na čijem su, takođe, čelu. Za ovu tezu ima mnogo primera.
Našoj političkoj praksi je nepoznat primer da stranački lideri partijske resurse koriste za jačanje države. Ali je, sa druge strane, postalo prihvatljivo da se državni resursi iz sve snage koriste za promociju stranke i njenih interesa.
Najsvežiji primer je odlazak Željke Cvijanović i Milorada Dodika u Austriju i Nemačku. Mediji naklonjeni entitetskim vlastima su događaj najavili kao dešavanje od prvorazrednog značaja – ne samo za kulturni i politički ugled nego i za budućnost RS-a.
Prvobitno je rečeno da događaj u Štutgartu organizuje entitetsko predstavništvo. Izlišno je napominjati da su funkcija, uticaj i domet ovog tela (kao i njemu sličnih u drugim gradovima i državama) nepoznati javnosti, iako njihov rad plaćaju građani. No, nakon što je na videlo izašlo da se radi o jednom pomalo prozaičnom događaju sa elementima parade, pijanstva i estradnog kiča, RTRS je, recimo, izmenio prvobitnu najavu i kao organizatore događaja naveo neimenovana zavičajna udruženja u Nemačkoj.
Put je, dakle, najavljen kao poseta predsednika i premijerke RS-a, da bi se ispostavilo da su u Austriju i Nemačku otišli funkcioneri SNSD-a, tačnije, kandidati ove stranke na predstojećim izborima.
Mada su im nastupi bili zaogrnuti patriotskom retorikom i pokličima za odbranu RS-a, Dodik i Cvijanovićka su prvenstveno imali na umu političke benefite za stranku i sebe. Čak je organizovana i registracija glasača na ulazu u salu, sve do pojave policije, budući da je u Nemačkoj strogo zabranjeno političko delovanje stranaka koje nisu registrovane u toj zemlji. Što je predstavljalo dodatnu blamažu.
Iako, dakle, činjenice pokazuju da su u Austriju i Nemačku krenuli partijski funkcioneri po partijskom zadatku i u korist svoje stranke, putovali su o javnom trošku, tj. trošku entiteta. Dnevnice, automobili, obezbeđenje, smeštaj, celokupan trošak platiće građani. Dakle, resursi entiteta na čijem su čelu iskorišćeni su, tačnije zloupotrebljeni za obavljanje stranačke funkcije, a u ovom slučaju jasno je uočljiva i namera svođenja javnih interesa na interese stranke.
Lako je službenim helikopterom šljive mlatiti
Ovo, na žalost, nije usamljeni primer. Finansiranje stranačkih poslova iz državne kase je postalo pravilo na svim nivoima. Dugogodišnja vlast bez ozbiljnije kontrole, pa samim tim i ograničenja, ohrabrila je Dodika da državu i njene resurse tretira kao privatnu svojinu. Pod devizom “ne može mi niko ništa”, s vetrom u leđa koji mu daje, za prilike regije, ogroman budžet od preko 10 miliona maraka i helikopter na korišćenje po sopstvenom nahođenju, Dodik živi vlažni san svakog autokrate.
Legendarne su zloupotrebe predsedničkog helikoptera u privatne i stranačke svrhe. Intenzivno je leteo u vreme predizborne kampanje i revnosno prevozio funkcionere SNSD-a. Tokom letnje sezone su učestale ture ka morskoj obali, od Hrvatske i Crne Gore do Kipra, a mediji su svojevremeno pisali i da je Dodik naredio da službeni helikopter u niskom letu nekoliko puta prođe iznad njegovog voćnjaka kako bi veštačkim vetrom koji stvaraju propeleri otresao šljive!
Teško je na osnovu javnih nastupa oceniti gde funkciju predsednika entiteta preuzima predsednik stranke. Stiče se utisak da je predsednik RS-a uglavnom zatočenik prvog čoveka SNSD-a.
Iako formalno raspolaže sa više poluga vlasti i, shodno tome, političke moći, predsednica Vlade RS-a Željka Cvijanović je u praksi Dodikov skutonoša. No, verni je sledbenik njegovih političkih manira.
Po uzoru na partijskog šefa, bezbroj je primera zloupotrebe službenog položaja u partijske svrhe. To je samo po sebi štetno, kao i učestalo instrumentalizovanje državnih funkcija kojim su bespovratno srozali ugled entiteta koji formalno predstavljaju.
Setimo se samo odlaska (treba li naglašavati da je sve finansirano budžetskim sredstvima) na inauguraciju predsednika SAD-a Donalda Trampa. U ovoj epizodi se partijske vođe nisu libile da (zlo)upotrebe i najbliže srodnike, što na najbolji način ilustruje tezu da smo u fazi gde nestaje distinkcija između partijskog i ličnog interesa.
Apsolutna vlast apsolutno kvari
Očigledno je da je SNSD uoči izborne kampanje fokus stavio na dijasporu, odlučan da na vreme obezbedi naklonost ovog dela biračkog tela. Otuda je Željka Cvijanović posetila i Vićencu, u kojoj živi veliki broj doseljenika iz Teslića i okoline. Na put po partijskom nalogu je povela stranačkog kolegu i ministra Dragana Bogdanića. Ovaj kadrovski izbor SNSD nije napravio slučajno. I Cvijanovićka i Bogdanić su iz Teslića, što bi trebao da bude efikasan podsticaj ne samo da izađu na izbore nego i da glasaju za stranku zemljaka koji vode računa o njima u dijaspori. Ni ovaj put se zvaničnici stranke nisu libili da svoju posetu zaogrnu zastavom RS-a, čiji su stranački prvaci SNSD-a, ispada, ovlašteni tumači i branioci.
Iako nije naš ekskluzivitet, i ovde se kao i u zemljama u okruženju javna, dakle, državna preduzeća koriste za ostvarenje stranačkih interesa.
Budući da je koalicija SNSD-DNS-SP na vlasti u RS-u, mesta u javnim preduzećima se tako i raspoređuju. Od, recimo, pet izvršnih direktora tri su iz SNSD-a, po jedan iz DNS-a i SP-a. Neretko oko raspodele mandata izbiju i sukobi, koji dospeju do javnosti, tek da se odmere snage i ucenjivački kapaciteti, da bi se prašina slegla intervencijom iz stranačkih centrala. Tako se javna preduzeća koriste, kada je kadrovska politika u pitanju, kao plen koji se razvlači između gladnih stranačkih hijena.
Sa druge strane, prostor za zapošljavanje u njima siguran je adut za monolitno i disciplinovano glasačko telo koje na izborima donosi pobedu. A s njom ide i podela mesta u upravama javnih preduzeća koje kontrolišu tokove novca koje je, opet, tako zgodno skrenuti u partijsku kasu.
I tu dolazimo do začaranog kruga u kojem se društvo vrti, ali na kredit. Ovaj krug je, u suštini, jedan vrtlog koji se okreće sve brže dok polako tone. Ono što ga još drži “u pogonu” i na okupu su finansijske injekcije MMF-a.
Politička praksa je pokazala koliko istine ima u onoj mudrosti da svaka vlast kvari, a apsolutna vlast kvari apsolutno. Dakle, niko na zloupotrebe nije imun. Pitanje je samo da li imamo mehanizme kontrole. Trenutno su svi zarđali od dugog neupotrebljavanja tako da naš zajednički državni helikopter srlja u provaliju.