Čovićeve ideje i surova stvarnost

Sve što je loše u komunikaciji zadnjih 30 godina hrvatskog i bošnjačkog naroda ne smijemo ostaviti generacijama koje dolaze“, izjavio je predsjednik Hrvatske demokratske zajednice BiH Dragan Čović nakon niza susreta sa predstavnicima Islamske zajednice, bošnjačkim intelektualnim krugovima i političkim akterima u Sarajevu.

Dodao je da kroz „traženje dodirnih tačaka“ treba „relaksirati hrvatsko-bošnjačke odnose“.

Gotovo istovjetno i simultano govorio je proteklih dana Čovićev neformalni lobist u Sarajevu, njegov nekadašnji kolega iz Federalne vlade i aktuelni predsjednik Sabora Islamske zajednice Edhem Bičakčić.

On je ocijenio hrvatsko-bošnjačke odnose ambivalentnim – „prošli su kroz različite faze, od intenzivne suradnje do faze sukoba“ – te pozvao na osudu „govora mržnje sa bilo koje strane dolazio“ i ocijenio pozitivnim Čovićevo prisustvo na bajramskom prijemu u Rijasetu IZ.

Te javne inicijative nisu nove. Aktuelizirane su prilikom martovskog susreta lidera HDZ-a BiH i reisul-uleme Husein-ef. Kavazovića.

Dileme i iznenađenost u Mostaru

Unutar bošnjačkog vjersko-političko-intelektualnog kruga u Mostaru javno je iskazana iznenađenost srdačnošću, zagrljajima i benevolentnošću reisul-uleme Huseina Kavazovića prema Čoviću i upućena su mu neke neugodna pitanja i otvorene kritike.

Najdirektniji i najoštriji bio je bivši gradonačelnik Safet Oručević, koji je upitao poglavara Islamske zajednice BiH: „Šta je cijena poniženja“?

„Mnogi me pitaju – i s pravom su zaprepašteni: šta je cijena? Je li nova koalicija? Izborni zakon? Ili nelegalna izgradnja HNK na Lakišića haremu? Ili konačni pristanak Čovića na ugovor između Islamske zajednice i države?

Ili nešto novo u politici HDZ-a prema Bošnjacima i Bosni i Hercegovini? Možda kraj aparthejda? Ili kraj dugogodišnjeg nepriznavanja države u Hercegovini“, naveo je u svojemu reagiranju Oručević.

Osim logičnih, očekivanih pitanja koje je postavio Oručević, javnost također traži odgovore na dileme, s kojim to, zapravo, političkim Čovićem treba ući u proces „relaksacije“ odnosa; da li sa „šampionom evropskih integracija“ ili sa onim koji je preko svoje prve „političke pratilje“ u Vijeću ministara blokirao sve što se na evropskom putu blokirati moglo, da li sa Čovićem koji javno govori o „svojoj domovini Bosni i Hercegovini“, dok prešutno odobrava šovinističke orgije, vulgarne napade na državu i fašističke ispade različitih skupina i medija pod njegovom neformalnom kontrolom, da li sa onim Čovićem koji se kune u „vladavinu prava“, ali ne propušta otići na obilježavanje neustavnog dana RS, da li sa „principijelnim zagovornikom jednakopravnosti“ ili nezvaničnim pokroviteljem svih lokalnih aparthejda tamo gdje je njegova stranka u većini…

Partneri iz „bošnjačke kvote“ su već sve relaksirali

Zanimljivo je da partneri lidera HDZ-a iz „bošnjačke kvote“ na vlasti na svim nivoima ne reagiraju na Čovićeve pomirbene inicijative.

A i zašto bi? Oni su sa njim davno „relaksirali“ odnose učinivši ga poltronski, svojom isključivom željom za pozicijama i budžetskim novcima, nezrelošću, nesposobnošću i potkapacitiranošću neprikosnovenim vladarom Bosne i Hercegovine.

Ni sanjati lider HDZ-a nije mogao da će, uz svog političkog jednojajčanog blizanca iz Laktaša, preko svojih rodbinsko-stranačkih odanih poslušnika, kontrolirati sve glavne infrastrukturne i energetske projekte, strateške finansijske i telekomunikacijske tokove, procese u oblasti sigurnosti, vanjskih poslova, kulture…

Međutim, dok je na jednoj strani tema lidera HDZ-a relaksacija, oko kuće, na domaćem terenu u Hercegovini, događa se neočekivana, neplanirana i potpuno iznenadna (predizborna) eskalacija.

Navikao da na isforsiranoj „agendi Komšić“ gradi sve svoje strategije i političke manipulacije, sije strahove i spinove o lažnoj ugroženosti, Čović je u političkom knockdownu nakon žestoke ofanzive kandidata hrvatske petorke za člana Predsjedništva Bosne i Hercegovine Zdenka Lučića.

Praveći se nevješt, preko svojih medijskih megafona pita zašto je on meta „prljave kampanje“ kad nije službeni kandidat za bilo kakvu funkciju, ipak ne uspijeva zaustaviti Lučića koji iznoseći ozbiljne optužbe na njegov račun tvrdi da Čovićeva „prošlost ne zastarijeva“, očito aludirajući na njegovu ulogu u agresiji bivše JNA na Hrvatsku 1991.godine.

Čekaju se signali iz Zagreba

Nije samo lider HDZ-a zbunjen najnovijim razvojem situacije, nisu načisto ni njegovi najbliži suradnici.

Još se čeka precizniji i jasniji signal iz Banskih dvora, ne izjašnjava se ni svećenstvo, a ni boračke udruge, po svemu sudeći, nemaju jedinstven stav o tome koga podržati na predstojećim izborima.

Tek neke minuciozne poruke, poput one negativne, subotnje, o Željani Zovko – „političarki iz Evrope koja izvede performans na groblju da bi zasjenila izborni cirkus“ – iz Čoviću odanog Večernjeg lista, navješćuju da bi među bh. Hrvatima moglo doći do stanovitog preslagivanja i promjene političkih odnosa.

Iako Čović poziciju „prvog u Hrvata“ još smatra neupitnom, ipak treba sačekati oktobar i vidjeti ko će imati potvrđen legitimitet u budućim političkim procesima.

Ko god to bio, ako želi zaista popraviti odnose s bošnjačkim političkim predstavnicima, morat će jasno, nedvosmisleno i vjerodostojno prekinuti neprirodni savez s rušiteljima države Bosne i Hercegovine i definitivno napustiti politiku i praksu terora i aparthejda prema Bošnjacima Hercegovine.

Bez ta dva aksioma, priča o relaksaciji bit će novi krug beskorisnih retoričkih egzibicija, dobro poznatih prijetvornosti i još jedno poglavlje u suvremenom zborniku političkih prevara.  (Fahrudin Đapo, Odgovor)

Skrivanje podataka o podatkovnim centrima

Uemisiji televizije N1 “AI Central Point” posvećenoj najavi izgradnje podatkovnog centra Pantheon na Baniji “poslovni anđeo” Hrvoje Prpić nonšalantno je izgovorio sljedeće rečenice: “Prvo, mislim da se nema šta netko drugi petljati u nečiju investiciju. Što se ti imaš petljati gdje će čovjek uložit svoje novce.” Na tu se izjavu štrecnuo autor emisije Aco Momčilović, “edukator na području umjetne inteligencije”, rekavši da baš i nije siguran da je tome tako.

U emisiji je sudjelovao i konzultant Marko Rakar, koji je iznio niz skeptičnih opservacija u vezi najavljenog projekta, objasnivši između ostalog da korisnici tako velikog postrojenja mogu biti jedino najveće tehnološke kompanije kakve su Google, Meta, Amazon i Microsoft. Rekao je i da podatkovni centar kao takav nije nikakav flagship projekt ni visoka tehnologija, već “jedan ogromni hangar u koji će se uštekati oprema proizvedena drugdje i izvršavati softver koji će se prodavati nekome drugome”.

Odgovarajući na konstataciju voditelja da su neke države “odlučile žrtvovati” dijelove prostora kako bi tamo gradile podatkovne centre, Prpić je područje Banije opisao kao “prazno” i kao “zabit”. Primijetio je i da svugdje ima grintavaca koji će reći da “u tom Topuskom ne bi trebalo mijenjati oblik brda”, te da se “moramo dogovoriti želimo li biti nacionalni park ili država koja nešto proizvodi”.

U Prpićevoj viziji svijeta priroda je dakle praznina, odnosno ništa, a pod pojam proizvodnje može se utrpati čak i “pasivna industrija”, kakvom je podatkovne centre opisao Rakar, objasnivši da ona ne zapošljava ljude, da neće biti od koristi startup kompanijama i da će najveća vrijednost Pantheona biti u fazi izgradnje, nakon čega će njegov “ekonomski doprinos biti minimalan”.

Uz Prpićev devetnaestostoljetni odnos prema prirodi kao nečemu što nema nikakvu svrhu ukoliko nije kontaminirano agresivnom kapitalističkom intervencijom, te lažnu dilemu između (masovnog) turizma i gigantskog podatkovnog centra kao sudbine nacionalne ekonomije, iz razgovora na televiziji N1 suptilno je prosijavalo i određeno podcjenjivanje onih koji nisu eksperti za STEM akademska područja a ipak komentiraju projekt.

 “Tko treba pričati o tome? Koje bismo stručnjake trebali pitati?” upitao je Momčilović svoje sugovornike, koji su odgovorili da su to energetičari i investitori. Među relevantne stručnjake nisu ubrojili ni ekologe, a kamoli humaniste i društvenjake, unatoč tome što su i umjetna inteligencija i klimatska kriza fenomeni koji su odavno nadišli polja prirodnih i tehničkih znanosti jer imaju potencijal da stubokom izmijene ili razore život na planeti.

Spomeni ton prema ljudima koji se bune protiv izgradnje, za što se u engleskom koristi izraz NIMBY (not in my backyard, ne u mom dvorištu), imao bi sugerirati da su ljudi koji to rade zaostali, neobrazovani, žrtve iluzije da se progres može zaustaviti, jednom riječju ludisti. Iako je u pitanju ozbiljan antikapitalistički pokret, koji je samo prošle godine u SAD-u zaustavio 48 projekata izgradnje podatkovnih centara ukupno vrijednih 156 milijardi dolara, NIMBY se kao pojam uvukao čak i u argumentaciju komentatora s ljevice.

Magazin američkih demokratskih socijalista Jacobin nedavno je tako objavio tekst sociologinje Holly Buck, koja iznosi prilično nelogičnu tezu da se protiv izgradnje podatkovnih centara kod kuće ne valja buniti zato što će ih kapital seliti u države s lošijom regulativom, radnim uvjetima i ekološkim standardima, a siromašnima uskratiti dobrobiti AI-ja.

Pokret protiv izgradnje opisala je kao elitistički i predvođen pripadnicima obrazovane srednje klase. Umjesto uvođenja moratorija pozvala je na “demokratsko upravljanje AI-jem”, ne objasnivši pritom kako bi se to moglo napraviti prije nego što šteta bude počinjena, po čemu je regulativa u SAD-u bolja nego drugdje i zašto bi moratorij i demokratsko upravljanje nužno bili međusobno isključivi ciljevi.

Na njezin tekst odgovorili su u Guardianu dokumentaristica i osnivačica sindikata dužnika Debt Collective Astra Taylor i ekološki aktivist Saul Levin, napisavši da otpor protiv izgradnje podatkovnih centara “predstavlja kritičan novi front u borbi protiv tehnološki pogonjenog autoritarizma”.

 “Buckin članak frapantno podsjeća na recentni komentar u Washington Postu dvojice šefova s Trumpom povezanog giganta za tehnologiju nadzora Palantir, u kojemu se također tvrdi da će usporavanje ili zaustavljanje podatkovnih centara naštetiti radničkoj klasi”, pišu Taylor i Levin, pa citiraju stručnjakinju za antimonopolsko pravo Zephyr Teachout koja je rekla: “Ako želite demokratsko upravljanje AI-jem, blokirajte podatkovne centre. Google nema namjeru sjediti za bilo kakvim demokratskim stolom niti će slušati ikakva pravila ako mu ljudi ne pokažu snagu.”

Taylor je u intervjuu na internetskoj televiziji Democracy Now! opisala i planiranu izgradnju podatkovnog centra u saveznoj državi Utah, koji će konzumirati više energije nego čitavo njezino stanovništvo i gospodarstvo, dok bi se emisije stakleničkih plinova trebale povećati za 50 posto, a nabrojala je i niz primjera ponovnog otvaranja deaktiviranih elektrana na ugljen za potrebe podatkovnih centara.

U tekstu u Guardianu autori su naveli i niz nedemokratskih praksi kojima se služi big tech kako bi se suprotstavili rastućem otporu, prije svega korištenjem “crnog novca” za podmićivanje političara od kojih zauzvrat očekuju da proguraju AI politike koje im idu na ruku.

Portal Axios objavio je potkraj ožujka da je tehnološki sektor osnovao lobističku grupu pod nazivom Innovation Council Action, koja uoči ovogodišnjih međuizbora namjerava potrošiti najmanje sto milijuna dolara na blokiranje regulativa koje pokušavaju donijeti savezne države, za razliku od Trumpove federalne politike totalne liberalizacije.

U pitanju je takozvana dark money neprofitna udruga, kakva po zakonu nije dužna objaviti imena donatora. Sudionici raznoraznih sastanaka investitora svjedoče i o planovima da se ulaže preko fiktivnih poduzeća kako bi se zameo trag novca, pa čak i koriste “kontraobavještajne metode” kako bi se utjecalo na stavove lokalnih populacija.

NBC News lani je pisao i o standardnoj praksi investitora u Americi da kupuju parcele od privatnih vlasnika ili općina za velik novac, ali pod uvjetom da potpišu ugovor o tajnosti (NDA). Cilj je onemogućiti da lokalna zajednica bude obaviještena o tome što će se uopće graditi na njihovim područjima te da se na taj način investitori unaprijed osiguraju od negativnih reakcija i protesta i da preduhitre konkurenciju koja također navaljuje na prostor.

“NBC Newsov pregled više od 30 prijedloga podatkovnih centara u 14 država pokazao je da su u većini slučajeva lokalni dužnosnici potpisali NDA-ove i poslovali s fiktivnim tvrtkama kako bi se time sakrili podaci o investitorima… Time se krši temeljna norma demokracije, a to je da su lokalni dužnosnici odgovorni svojim biračima, a ne nekoj tajnoj korporaciji s kojom u stražnjoj sobi sklapaju dealove“, citirao je portal Pata Garofala iz organizacije American Economic Liberties Project.

Praksa tajnosti u vezi izgradnje podatkovnih centara ušla je i u Evropsku uniju, o čemu svjedoči u travnju objavljeno istraživanje novinarske mreže Investigate Europe pod naslovom “Kako je Big Tech upisao tajnost u EU zakone kako bi sakrio okolišni utjecaj podatkovnim centara”.

U njemu je dokumentirano kako su Microsoft i lobistička grupa Digital Europe 2024. godine izvršili pritisak na Evropsku komisiju da u Direktivu o energetskoj efikasnosti ubaci klauzulu kojom se informacije o zagađenju, korištenju struje i vode i utjecaju na zajednicu i okoliš koje proizvode podatkovni centri proglase poslovnim tajnama, u koje se ne može dobiti uvid čak ni pozivanjem na zakone o pravu na pristup informacijama.

Iz Komisije su također nacionalnim vladama odaslali naputak u kojemu piše da su “dužne tajiti sve informacije o ključnim operativnim indikatorima pojedinačnih podatkovnih centara”. Budući da se diljem EU-a u idućih pet godina planira investiranje ukupno 176 milijardi eura u izgradnju podatkovnih centara, čime bi se njihov kapacitet utrostručio, ova klauzula znači da novinari, aktivisti, građani i bilo tko drugi zainteresiran neće moći dobiti informacije o energetskim i ekološkim učincima podatkovnih centara.

Autori istraživanja ustanovili su i da je tekst klauzule iz evropskog zakona identičan prijedlogu koji su Komisiji poslali Microsoft i Digital Europe, odnosno da je kopipejstan, što je bivši predsjednik belgijskog ustavnog suda Luc Lavrysen opisao kao “nedvosmisleno kršenje” evropskih zakona o transparentnosti.

Pravni stručnjaci s kojima su novinari razgovarali objašnjavaju i da je klauzula u suprotnosti s Evropskom poveljom o temeljnim pravima i UN-ovom Aarhuškom konvencijom, međunarodnim sporazumom koji građanima jamči zdrav okoliš, između ostalog i slobodnim pristupom informacijama i pravom sudjelovanja u planovima i projektima koji se tiču okoliša.

Početkom svibnja i Evropski parlament učinio je još jedan ustupak tehnološkoj industriji, usuglasivši se da će razvodniti regulativu o umjetnoj inteligenciji, koja je donesena 2024. godine. Prijedlog tek treba dobiti formalno odobrenje Parlamenta i nacionalnih vlada, no zasad je postignut konsenzus da se na šest mjeseci odgodi primjena pravila iz Zakona o umjetnoj inteligenciji koja se odnose na biometrijsku tehnologiju i kritičnu infrastrukturu.

“Današnji dogovor o Zakonu o AI-ju daje značajnu podršku našim kompanijama tako što reducira ponavljajuće administrativne troškove”, rekla je Marilena Raouna iz vlade Cipra, koji trenutno predsjeda Vijećem EU-a.

Najnoviji element vala simplifikacije reakcija je na pritisak poslovne zajednice zbog navodne pretjerane regulative, a događa se unatoč tome što je krajem prošle godine 130 evropskih organizacija civilnog društva, sindikata i pravobranitelja upozorilo da je digitalnom deregulacijom već pregažen niz važećih evropskih zakona, uključujući zakone o privatnosti i o korporativnoj odgovornosti.

Šef kompanije Open AI Sam Altman izjavio je jednom prilikom da će zbog eksponencijalnog rasta računalnih potreba umjetne inteligencije “dobar dio svijeta trebati prekriti podatkovnim centrima”. Teoretiziranja o “demokratskom upravljanju” AI-jem kao zamjeni za terenski otpor izgradnji podatkovnih centara u takvom kontekstu čine se prilično promašenima, jer ofenziva gradnje koja se događa diljem svijeta svjedoči da Altmanova izjava nije samo grandiozna metafora kakve tehnološki oligarsi vole upotrebljavati. (Tena Erceg, Novosti)

Arundhati Roy: Uloga nasilja u životu spisateljice

Knjiga „Javlja mi se majka Marija“ je vaša prva memoarska proza, a dolazi posle dva romana i mnogo političkih tekstova. U jednom trenutku preporučujete čitaocu da ovu knjigu čita kao roman. Da li ste je pisali kao roman?

U tehničkom smislu – kako pristupiti građi, kako je strukturisati – mislila sam o njoj kao o memoarima romanopisca. Za pisca romana imaginacija može biti stvarnost; njegovi likovi često su mu stvarniji od stvarnih ljudi. Na neki način, sve što pišem je jedna velika knjiga. Ponekad se savetujem s nekim od svojih likova o tome šta treba ili ne treba da uradim ili kako treba ili ne treba da razmišljam. Spoj imaginacije i stvarnosti u memoarskoj prozi isti je kao i u romanu. Naravno, postoji izvesna disciplina kad pišete, recimo, o svojoj majci ili svom bratu; neću izmišljati ništa o njima. Ali grozničava imaginacija je deo stvarnog života kad živite s likom kao što je gospođa Roj.

Kad pišu o svojim roditeljima, ljudi često pokušavaju da precizno proniknu u njihovu psihologiju, da zaista razumeju i objasne zašto su oni bili osobe koje su bili i zašto su radili ono što su radili. Vi to ne radite u ovoj knjizi. Je li vam bilo teško da se tome oduprete?

Da sam pokušala to da uradim, mislim da ne bih uspela. Alergična sam na terapijski govor u kom je svako definisan i stavljen u fioku, a svi su nahuškani jedni na druge. (Nameravala sam da kažem da time ne mislim ništa pogrdno, ali to bi bila laž. Mislim pogrdno.) Verujem da je jedna od najvažnijih stvari koje su se dogodile između mene i moje majke to što sam vrlo davno prestala da budem njena ćerka i što je ona prestala da bude moja majka.

Odrasla sam i upoznala je kao odrasla osoba. Pre sam ja mogla da budem njena majka. Shvatila sam da žena koja ima decu nije samo majka, da pored toga ima drugi život. Za moju majku taj život je bio važniji od materinstva. Na meni je bilo da ne dozvolim da postanem žrtva takvog odnosa, već da imam sopstveni život i da poštujem bitku koju je ona vodila i divne stvari koje je uradila. Da sam nastavila da živim s uverenjem da mi roditelji nešto duguju, bila bih vrlo zakržljala, gorka osoba. Ali ništa nisam od njih očekivala. Davno sam se pisanjem izvukla iz toga.

Dok si dete, od tebe se ne očekuje da razumeš zašto se nešto događa – zašto je neko nasilan, zašto te udara iako ništa nisi zgrešila. Ali ja sam to razumela od malih nogu. Sve mi je bilo jasno: društvo u kom je moja majka živela, osude i ponižavanje kojim su je ljudi zatrpavali i koje se onda na neki način prenosilo na nas. Bilo mi je jasno kao da sam u laboratoriji. Tako sam na neki način vrlo rano postala pisac. Ne u smislu da sam pisala o svemu tome, već je jedan deo mene dobijao udarce, a drugi je pravio beleške.

Pominjete društvo u kom je Meri Roj živela i radila. Bila je to Indija od druge polovine šezdesetih godina 20. veka nadalje, a tu je i kontekst mikrodruštva u Kerali, gde se ona preselila s vama i vašim bratom. U knjizi to na jednom mestu opisujete kao „konstelaciju izvanrednih, ekscentričnih kosmopolita koje je porazio život“.

Oni su bili fascinantni čak i za Indijce zato što sirijska hrišćanska zajednica kojoj je pripadala moja majka postoji samo u Kerali. To je mala, prilično elitistička zajednica; na njihovoj zemlji se gaje biber, začini, čaj i kafa. Ali moja majka se udala za čoveka koji nije pripadao toj zajednici. (Udala se, kao što je uvek govorila, za prvog koji ju je zaprosio.) Moj otac je bio iz Zapadnog Bengala, radio je na plantažama u Asamu i bio je zavisan od alkohola. Kad su mi bile tri godine, a mom bratu četiri, moja majka ga je napustila i vratila se u selo koje je bilo vrlo konzervativno i opterećeno kastom. Moja porodica je bila čudna.

Moja baba je bila udata za Imperijalnog entomologa koji je vrlo ozbiljno shvatao pridev „imperijalni“. Bio je veoma, veoma surov čoveka. Baba je bila violinistkinja i kad su joj rekli da poseduje koncertne kvalitete, on je smrskao njenu violinu. Njen stariji brat bio je jedan od prvih Roudzovih stipendista. Odrekao se univerzitetske karijere da bi se vratio u Keralu. Bio je marksista; pokrenuo je fabriku turšije sa svojom majkom i uspeo da je upropasti.

Ti ljudi nisu imali novca, ali su imali privilegiju, obrazovanje. U tom malom selu, brata i mene, kao decu razvedenih roditelja, neprestano su podsećali da nam nije garantovano ono što imaju drugi u zajednici. Bili smo autsajderi, ali i insajderi kakvi oni koji ne pripadaju zajednici nikad ne mogu biti. Stalno sam bila u kućama drugih ljudi i znala sam sve o toj reci, biljkama i ribama.

Čak i u vreme kad sam bila tinejdžerka, stavljali su mi do znanja da nemam novca i da neću moći da se udam jer me niko neće hteti. Odgovarala sam, „nosite se, i tako se nikad ne bih udala za nekog od vas“. Kad danas odem tamo, ljudi me se sećaju i to je zaista slatko. Mnogo ljubavi i prijateljskih osećanja. Nedavno, na aerodromu u Delhiju, jedan radnik bezbednosti iz Kerale pogledao je moju ličnu kartu i rekao: „Znate, i u Kerali imamo jednu Arundati Roj koja je uvek u nevolji.“ Ali elita koja nas je nipodaštavala kad smo bili mladi dozvala se pameti. A ja svakom od njih u sebi poručujem: „Na kolena, kretenu.“

Za mene je vaš otac jedna od zagonetki ove knjige. A jezgro te zagonetke je pitanje kako su on i Mari Roj uopšte uspeli da žive zajedno, makar i nakratko.

Ni meni to nije jasno. Čudim se kako su zajedno proveli pet minuta. Tako su različiti. Kao što sam rekla, nisam poznavala oca. Prvi put smo se sreli kad sam imala dvadeset pet godina. Otišla sam iz Kerale kad mi je bilo šesnaest i upisala se u Arhitektonsku školu. U osamnaestoj sam prestala da odlazim kući i punih sedam godina ni majka ni brat nisu znali gde sam. Teško da sam i ja to znala. Onda je jednog dana jedan čovek – koji će kasnije postati moj muž – došao u kancelariju u kojoj sam radila, video me i rekao: „Pravim film, da li biste hteli da glumite u njemu?“

Mom bratu je došao do ruke magazin u kom je bila moja slika i pomenuta je producentska kompanija. Moj brat je pozvao direktora i rekao: „Ja sam njen brat, možete li da mi kažete kako da stupim u dodir s njom?“ Na kraju sam ja njega pozvala iz neke poslastičarnice u Delhiju. Nismo se čuli punih sedam godina i on je samo rekao: „Pogodi ko je sa mnom?“ Iz njegovog glasa sam shvatila i rekla: „Baba“, otac. Nekako sam znala da je otišao i našao ga.

Pre nego što sam srela oca, provela sam celu noć budna iz besmislenih razloga. Gledala sam se u ogledalu i mislila, kako li on izgleda? U celom svom životu sam videla samo jednu njegovu fotografiju. Kad sam ga videla, bila sam šokirana. Živeo je na ulici, u prihvatilištu Majke Tereze, a bio je tako srećan i šarmantan. Hotelsku sobu u kojoj smo se sreli ispunjavao je veliki dušek. Moj brat i ja smo morali da se popnemo na dušek i da se rukujemo. Taj susret sam opisala kao konferenciju na Jalti: Staljin, Ruzvelt i Čerčil.

U knjizi kažete da je vaš brat bio škola; da ste postojali vi, vaš brat i ta škola, i da nikad nije bilo sumnje ko je majčino omiljeno dete. Neobično mi je kako je Meri, koja se tako ponašala prema vama i vašem bratu, mogla da bude u toj meri posvećena školovanju i vaspitavanju devojčica i dečaka koji su joj povereni.

Mnogi ljudi su imali majke i očeve posvećene pozivu – pisanju, politici ili nečem drugom – i uradili velike stvari; njihova rođena deca im nisu bila prioritet. U našem slučaju, neobično je samo to što su poziv moje majke bila deca drugih ljudi. Započela je školu s jednim britanskim misionarom. U početku je u tom gradiću bilo samo sedmoro dece, pa je iznajmila dve prostorije Rotari kluba. Uveče bi se tu okupljali muškarci, pili i pušili. Ujutru bismo autobusom došli iz sela da počistimo pikavce i operemo čaše, jer Indijci nemaju običaj da čiste za sobom. Rasporedili bismo male stolove i to je bila škola. Zvala sam je škola na rasklapanje.

Vrlo brzo je postigla uspeh. Onda se majka preselila iz sela i iznajmila malu kuću pored Rotari kluba i to je postala škola internatskog tipa. Tako da ja nikad nisam živela u porodičnom domu. To je uvek bila škola. Uvek su tu bila i druga deca. Škola je bila mešovita, za dečake i devojčice. U tom vrlo, vrlo konzervativnom gradu na to se gledalo s negodovanjem. Ali moja majka je uporno tvrdila da škola mora da bude takva. Novcem prikupljenim od roditelja kupila je komad zemlje i angažovala jednog apsolutno čudesnog arhitektu – zbog njega sam na kraju studirala arhitekturu. Počeo je da gradi kampus, malo pomalo, kad god bi bilo novca. Ako ikad odete tamo, videćete da je to čarobno mesto.

Ima ironije u tome što je vaša majka kupila zemlju i angažovala arhitektu koji vas je nadahnuo da odete od kuće. Taj arhitekta Lori Bejker zaista je bio izvanredan; njegove metode bile su daleko ispred tog vremena: ekološka održivost, korišćenje lokalnih proizvoda. Ali ranije ste rekli da ste se rano formirali kao pisac. Arhitektura je bila skretanje.

Jedno poglavlje u ovoj knjizi nosi naslov „Džo, Džimi, Dženis i Isus“. U njemu se govori o mojim tinejdžerskim godinama, kad mi je rock&roll bio jedini način da pobegnem od te zagušljivosti i sve većeg majčinog nasilja. Onda je Lori Bejker počeo da gradi kampus i shvatila sam da me to strahovito fascinira. Da budem iskrena, jedina važna stvar u tom trenutku nije bila ta plemenita ideja o studijama arhitekture. Čula sam da ću, ako uspem da odem u Delhi i ako uspem da se upišem u Arhitektonsku školu, moći ću da se zaposlim već posle prve godine. Mogla sam da odem od kuće. Uprkos svem nasilju, gospođa Roj je rekla: „Moraš to da uradiš.“ Upisala sam se, ušla u kampus i videla sve one drogirane studente. Poljubila sam prljavo parkiralište i pomislila pobegla sam.

Dok sam studirala arhitekturu, zainteresovala sam se za politiku. Na trećoj godini sam znala da se neću baviti renoviranjem kuća bogatih ljudi. Zanimalo me je urbano planiranje. Zanimalo me je kako se dogodilo da je većina građana, oni koje zovem negrađani, isključena iz imaginacije gradskih planera i živi u pukotinama između institucija. Moja svest se politizovala zahvaljujući studijama arhitekture i urbanog planiranja.

Opet bih isto to uradila. Mislim da moje pisanje – struktura priče, način na koji se ona kazuje, bilo da je reč o fikciji ili nefikciji – liči na projektovanje zgrade, mape ili grada. Za mene to ima suštinski značaj. Ponekad ljudi misle da sam iz arhitekture uskočila u pravljenje filmova, a odatle u pisanje romana i nefikcije, ali ja to ne doživljavam kao različite stvari koje nemaju veze jedna s drugom. Arhitektura sve to drži na okupu.

Kad ste bili u Delhiju, bez kontakta s porodicom, okupili ste grupu prijatelja i napravili nekakvu nekonvencionalnu porodicu. Vaše shvatanje prijateljstva, braka, roditeljstva, uvek je bilo autsajdersko, uvek je odstupalo od konvencionalnog shvatanja tih odnosa.

Želim da vas zagrlim zbog tog pitanja jer je ono važan deo ove knjige. Reklo bi se da smo danas opsednuti terapijskim pristupom majkama i očevima. Čak i kad napune šezdeset, ljudi se infantilizuju i govore: „Bilo mi je tako teško i još ne uspevam toga da se oslobodim.“ Meni to izgleda kao mirna revolucija – taj način života, solidarnost ili posvećenost ljudima. Podrazumeva se, naravno, i to da nećeš dopustiti ljudima da se loše ponašaju samo zato što ste porodica. Jedna od najslađih stvari koja se dogodila dok sam pisala Boga malih stvari, i najednom iz besparice dobila za tu knjigu avans od milion dolara, moj drug iz arhitektonske škole Golak, rekao je: „Roj, hvala bogu, bogati smo.“ U tome je stvar, ono što ja imam je i tvoje, i to je u redu. Svi ćemo se voziti u tom čamcu. Još je tako.

Ovde imam jednog prijatelja koji zna kakvo se zlo događa u Indiji. Imamo prijatelje koji su u zatvoru. Suočavamo se sa apsolutnim užasom. Meni bliski ljudi su ubijeni. Spisateljica kao što sam ja uznemirava javnost time što nastavlja da se smeje. Nastavljamo da budemo lepi. Ako nismo voleli, ako nismo uživali u svom životu, poeziji, muzici i književnosti, za šta se onda borimo? Mi imamo nešto poput tajne vojske, a ona ima sopstvena pravila.

Kasnije u knjizi vidimo da je vaš nivo političke odgovornosti još porastao, posebno posle uspeha Boga malih stvari i Bukerove nagrade. Kažete da su vas uvukli u neku vrstu parade nacionalnog ponosa koja je glatko prelazila u veličanje hinduskog nacionalizma. Od politički svesne građanke pretvorili ste se u osobu koja ima izvesnu kulturnu moć i na koju su se mogle projektovati razne stvari.

Kroz celu knjigu, još od dela u kom govorim o ranom detinjstvu, provlači se ideja da je najsigurnije mesto za mene uvek bilo ono najopasnije. To je počelo s mojom majkom – prestala sam da verujem u sigurnost. Zato uvek uništavam ono što me čini sigurnom jer prosto u to ne verujem. Ne mogu u tome da dišem. Dok sam se pela na binu da primim Bukerovu nagradu, osećala sam se kao u pozlaćenom kavezu. Kao da sam čula: Uđi mala i mi ćemo za tobom zatvoriti vrata. Morala sam da izađem napolje. U tim trenucima nisam se ponašala pristojno. Ljudi su me pitali kada ću napisati sledeću knjigu. A ja sam odgovarala: „Sledeću knjigu neću napisati zato što sam dobila nagradu. Napisaću knjigu onda kad budem imala šta da napišem.“

Nekoliko meseci posle toga na vlast je došla hinduska desnica i prva stvar koju je uradila bile su nuklearne probe. Tada sam bila na naslovnoj strani svakog magazina, zajedno s izvesnom Mis sveta. Paradirali su nama kao novom Indijom. Nova hinduska Indija je ušla u visoko društvo, a ovo su njeni predstavnici. Strašno je što su me tako loše razumeli. Onda sam napisala esej „Kraj imaginacije“. Govorila sam o činjenici da je nuklearno oružje opasno ne samo zato što može da izazove nuklearni rat već i zbog onog što posedovanje nuklearnog oružja radi našoj imaginaciji.

Vidimo kako se jezik u Indiji promenio – stvari koje se ranije nisu mogle izgovoriti sada se mirno izgovaraju. Hinduska bomba, na primer. A onda u Pakistanu muslimanska bomba. Pa sam u tom eseju rekla: „Ako me odbijanje da mi se nuklearna bomba usadi u mozak pretvara u anti-Indijku i antihinduskinju, ja se otcepljujem. Proglašavam se za pokretnu republiku. Za nekoliko sekundi sam šutnuta s pijedestala princeze, doslovno književne kraljice i usledila je bujica uvreda – „Odlazi, idi u Pakistan“ i slično. Osećala sam se kao kod kuće jer sam odrasla uz majku koja je uvek govorila, „napolje iz moje kuće“. Meni je to bilo u redu, navikla sam.

Još jedan dobitnik Bukerove nagrade koji nije želeo pozlaćeni kavez bio je Džon Berdžer. Ako se dobro sećam, polovinu novčanog iznosa dao je Crnim panterima. Delovi knjige o vašem prijateljstvu s Džonom Berdžerom su divni.

Da, to nam je bilo zajedničko. Sav novac od nagrade dala sam pokretu protiv izgradnje brana u Indiji. Nije stvar samo u tome što sam volela ono što je Berdžer pisao, volela sam njega. Mnogi ljudi u Evropi su shvatili da će me lako privoleti da dođem na neki festival ako kažu, „dolazi i Džon Berdžer“. Sad je to postalo mnogo teže. Jednom smo i on i ja bili u Ferari. Posle festivala pozvana sam u njegovu kuću u planinama. Prihvatila sam poziv, ali sam mu rekla: „Džone, najpre moram da kupim brus mojoj majci jer se u Indiji ne nalazi lako broj 44 D.“ Tako smo Džon i ja kupovali grudnjak za gospođu Roj. Kad smo ulazili u te prodavnice, išla sam nekoliko koraka iza njega da slušam kako se raspituje za te komade ženskog donjeg rublja.

Posle toga smo otišli kod njega, večerali i onda se on okrenuo ka meni i rekao nešto što niko drugi ne bi smeo: „Okej, Arundati. Otvori svoj kompjuter i čitaj mi to što sad pišeš. Znam da nešto pišeš.“ Počela sam da mu čitam početak Ministarstva neizmerne sreće. Onda mi je rekao: „A sada mi obećaj da nećeš pisati ništa drugo osim ovoga kad se vratiš kući. Ako se dogodi nešto što bi moglo da te pokoleba, seti se da stojim iza tebe kao slon i mašem ušima da te rashladim.“ Odgovorila sam: „Hvala ti, Džambo.“ Otad sam ga uvek zvala Džambo, a on mene Neizmerna.

Vratila sam se kući i posle dve nedelje prekršila obećanje zbog poruke koja mi je proturena ispod vrata – od drugova koji su u šumi vodili gerilski rat u Indiji zbog rudarskih kompanija kojima je data zemlja starosedelaca. Spaljena su cela sela. Prestala sam da pišem roman i napisala knjižicu Hodanje s drugovima, ali Džon me je razumeo. Kad sam završila Ministarstvo neizmerne sreće, odletela sam u Pariz i dala mu rukopis. To je u stvari bila poslednja knjiga koju je Džambo pročitao pre nego što je umro.

Da li vas je promenilo pisanje ove knjige, vraćanje u prošlost i u život s Meri? Da li si ste se drukčije osećali, da li ste drukčije mislili o Meri i o svom životu?

Ne, ne, ne. Prosto ne bih preživela da nisam oduvek razmišljala o svom životu i pokušavala da ga razumem. U ovoj knjizi nema otkrića, to je izveštaj srca. Izazov za pisca. Nije tu bilo ničeg terapeutskog za mene. Izazov je bio da li ja, kao spisateljica, mogu da prenesem drugima zašto smatram da ta žena zaslužuje da bude na stranicama istorije i književnosti. Mogu li da govorim o nekom ko nije razrađen književni lik? Da je reč o ličnom odnosu traume i ljubavi između majke i ćerke, ne bih pisala o tome. Obe smo bile javne osobe, a ne biljke iz staklene bašte. Ljudi su mogli da nas vide i čuju. Zato se u toj priči govori i o komunizmu u Kerali, usponu fašizma u Indiji, ali i o tome kako funkcionišu književnost i jezik, o traganju za jezikom, o svemu tome.

Tu je i moj izdavač Sajmon. Priznajem da ova knjiga možda ne bi bila napisana da nije bilo njega. Ubrzo nakon što je Meri umrla, nas dvoje smo šetali Londonom; pričala sam mu o majci i rekla: „Bila je moje utočište i moja oluja.“ Zastao je: „Hajde, moraš to da napišeš.“ Zapitala sam se imam li pravo da to uradim. Nisam znala. Danju sam pisala a noću sam mislila šta ja ovo dođavola radim? Ali bio je to sasvim spisateljski trud. Razumela sam sve što je bilo moguće razumeti o njoj i njenom životu. Da to nisam razumela, ne bih preživela. (Adam Biles, The Yale Review, za Peščanik prevela Slavica Miletić)