U moru prilično jednoličnog medijskog sadržaja nađe se i poneki izuzetak koji zavređuje posebnu pažnju zahtevnije publike. Jedno od takvih neobičnih medijskih ostrva je „Dopisnica iz Banata“ Ljubomira Živkova koja se emituje jednom nedeljno na Radio-televiziji Vojvodine, a tekst biva objavljen na sajtu ove postaje u rubrici „Blog“. Živkov je bio dugogodišnji kolumnista nedeljnika „Vreme“, na TV B92 godinama je emitovana njegova emisija „Retrovizor“, pisao je kolumne i za brojne druge listove, portale i časopise.

U Živkovljevim kolumnama često se pojavljivao jedan citat iz „Seoba“ Miloša Crnjanskog, koji veli da je prošlost „grozan, mutan bezdan; što u taj sumrak ode, ne postoji više, i nije, nikad, ni postojalo”. Autor „Dopisnice iz Banata“ zaronio je upravo u taj mutni bezdan da bi oživeo davno prošlo vreme, ispisujući sećanja na detinjstvo provedeno u Farkaždinu, selu u kojem je rođen 1952. godine. Iz dopisnice u dopisnicu pokazuje se da iz bezdana prohujalog doba izranjaju u sećanje lica, događaji, predmeti, običaji, čitav jedan život koji je nestao sa lica zemlje odjezdivši u sumrak, ali se sačuvao u pamćenju Ljubomira Živkova, začuđujuće plastično i živo, kao da je prekriven pompejskom lavom i vulkanskom, a ne banatskom prašinom.

Restauracija prohujalog doba

Ne opisuje Živkov samo „ranog sebe“, već oživljava čitav jedan zaboravljeni svet, galeriju likova kojom defiluju članovi porodice, rođaci, komšije, školski drugovi, stvarajući „enciklopediju ravničarstva XX veka“ originalnim stilom koji se u svojim najboljim trenucima preinačuje u blistavu književnu prozu, nadrastajući uske žurnalističke okvire. O kakvom se svetu radi najlakše je dočarati malom anegdotom, citat govori više od hiljadu prikazivačkih reči: „Ljudi su, na ćošku, na svečarima, ili uveče kad je klanje svinja, opisivali pustolovine i čuda u čiju sam verdostojnost sumnjao, ali to je bilo u slavu pripovedaštva. Ipak, na ćošku bi nekome prekipelo da sluša komšijine preterancije: ‘Nemoj, Gena, da lažeš!’ Optuženoga bi odmah Draga Belić uzeo da brani: ‘Nemoj, Stevo, ni ti tako: kako vidiš da nije istina, odma – lažeš, lažeš!’ – ‘Tako je!’, zabrundao bi dobroćudno Gena koji je od besplatne advokatske odbrane razumeo samo intonaciju”.

Ređaju se epizode i prizori iz kasnih pedesetih i ranih šezdesetih godina prošlog veka: odlasci na posedak u susedna sela Orlovat i Perlez, svečano obeležavanje „socijalističke slave“, svadbeni običaji, tamburaške svirke, bećarci, zemljane kuće, poljski radovi, otvaranje bioskopa u Domu kulture, elektrifikacija sela (kad se struja „uvlačila u kuću“), prvi televizori, prvi šporet „smederevac“, seoski dobošar koji izvikuje lokalne vesti, najrazličitije zanatlije koje povremeno zabasaju u Farkaždin… Nije taj svet idiličan, ne udara mu Živkov lažnu pozlatu, nema kod njega ni sentimentalnosti, ni nostalgije, već samo realističkog prikazivanja onog što je sačuvao u sećanju, sa mnogo ljubavi i malo ironije. Evo jednog kratkog primera: „Evo kako je jedan Farkaždinac, koji je hvala bogu živ, pa neka ne bude imenovan, shvatio da je zabrazdio sa pićem: ‘Kad sam počo da spavam u jarak i da se pokrivam biciklom’“.

Leksičko bogatstvo

Živkov posebnu pažnju obraća na jezik, pa se oživljavanje minulog vremena odvija paralelno s restauracijom govora koji je karakterističan za ovaj deo Vojvodine. Bogatstvo leksike i inače je karakteristično za Živkovljev rukopis, u satiričnim kolumnama na političke teme on ubacuje građu uzetu iz mnogobrojnih izvora, mahom iz obimnog čitalačkog iskustva, ali se ne libi ni lokalizama, neologizama ili reči i izraza preuzetih iz ruskog i engleskog jezika.

U „Dopisnici iz Banata“ leksička ravan postaje još bitnija, jer obelodanjuje sukob dva sveta: jednog porodičnog, kućnog, starovremskog i onog drugog, zvaničnog, školskog, sistemskog koji priznaje samo standardni jezik. Živkov opisuje traumatični polazak u školu kad ga je dočekala „najveća revizija ne samo našeg predškolskog i kućnog govora, nego i samih naših generalija“. U školi se pokazalo da država ne priznaje čak ni imena učenika: „Već na prvoj prozivci izbile su i prve da kažem nepodudarnosti: kako se zoveš, Bata, nisi ti ni Bata, nisi ni Belićov, ti si Belić Krsta, ni ti nisi Bata Krstin, vas zovu Krstini, ali ti si Živkov Ljubomir“. Najgore je tek usledilo: „Naredni talas školine netrpeljivosti imao je dalekosežnije posledice, nije plajvaz, nego olovka, nije propis, nego je sveska, nije skamija, nego klupa, kapidžik je turska reč, imamo mi našu reč – vrata“.

Ispostavilo se da su razne reči zabranjene, nema više tociljanja, već samo klizanja, a nema ni mnogo čega drugog: „U svesci se nisu smele pojaviti ni manje skaredne reči iz svakodnevnog kućnog vokabulara: nesmajan, zalupan, nedokazan, nečitav, zadrljen, nepropir, zmajmikul, fandrokaš, muftaš, poguzijaš, slepac, prostulj”. Leksičko bogatstvo proterano iz zvaničnog govora našlo je mesto u „Dopisnici iz Banata“ udruženim radom Ljubomira Živkova i Bate Krstinog, pa na svakoj stranici izbijaju neočekivane, retke reči kao što su, recimo, paoršag (zemljoradnja), švotati se (sprdati se), sadžak (čabar za mast), ali i mnoge reči kojih nema u šestotomnom „Rečniku srpskoga jezika” Matice srpske, pa im nije lako utvrditi značenje. Na primer – prešmundracije, učetlaisano mesto ili keriti se.

Leš bez glave

Sukob dva sveta dovodio je često do komičnih dogodovština; evo jednog karakterističnog primera: „Moja strina Jovanka ispričala nam je kako se vraćala posle Oslobođenja iz škole gde je taman naučila da nema više ‘ljubimruke’ i šta ti ja znam, ljude koji sede na ulici pozdravljaš komsomolski stisnutom pesnicom priljubljenom uz slepoočnicu, umesto ‘ljubimruke’ uzvikneš razgovetno da te svi čuju ‘smrt fašizmu’, pre toga je imala veronauku, uglavnom, kaže, premestim ja torbu u levu ruku, stisnem pesnicu, i kad sam došla do ljudi ja viknem: ‘Vo imja oca!’, oni u smej, a ja nikad da smotam iza Veljka Đuđinog kuće u preki sokak!“

Zategnuti odnosi Farkaždinaca i državnih predstavnika nisu bili karakteristični samo za vreme o kojem Živkov piše, već i za ranije epohe. Iskustvo je naučilo ljude da državu doživljavaju kao grabljivicu koja samo otima plodove seljačkog rada, a ne daje ništa zauzvrat. „Banat je čuvao svoje stanovništvo od preterivanja u junaštvu, od opijenosti ratnom slavom, ali i od padanja ničice pred svakim velikanom ili tabuom.” O odsustvu idolopoklonstva prema državi i zvaničnim organima možda najbolje govori anegdota o zboru birača na koji je trebalo da dođe gromoglasno najavljivani odbornik iz Novog Sada. Kad se umesto očekivanog funkcionera pojavio odbornikov zamenik, Joca Maksimov se „supstitutu obratio rečnikom policijskog inspektora: ‘Nikad ni ne vidimo našeg odbornika, uvek nam pošljete leš bez glave!’“.

Roman u nastavcima

Iako opisuje strogo ograničeno mesto i vreme, Živkov daleko nadrasta lokalne okvire koje je uzeo za temu, dosežući univerzalnu ravan, pogotovo u onim pasažima koji postaju čista književnost. Evo samo jednog primera: „Zaista ima jutara istovetnih, koja su me već zadesila na putu ka železničkoj stanici, dok smo fruštukovali na njivi, ili dok sam ulicom Koče Kolarova žurio ka Žitnom trgu i dalje ka školi, ponovi se miris budućeg snega, vetar, slad iz Pivare (…) Ni Tvorac nije morao za večnost da napravi bezbroj dana koji bi se po svemu razlikovali, i ovako je obezbedio raznovrsnost za svako godišnje doba i za svako podneblje: dani nisu unikati, a, opet, nije reč ni o konfekciji, nego pre o ograničenim serijama koje dolaze iz istog izvora – zato izjutra prepoznajem rad istog majstora.”

I u tekstovima Ljubomira Živkova prepoznaje se rad istog majstora, njegov stil je lako prepoznatljiv, nemoguće ga je pobrkati s nekim drugim autorom. Ta duga rečenica koja u sebe može da upije najrazličitije jezičke registre, pomalo razlivena poput neke ravničarske reke – odavno je postala zaštitni znak njegovog pisanja.

Citiranje Ljube Živkova lako postane celodnevni posao, ali negde se ipak valja zaustaviti. Teško žanrovski odrediva, „Dopisnica iz Banata“ mogla bi se čitati i kao roman u nastavcima ili bildungskolumna, materijala se nakupilo tokom godina, pa se nadam da će se nekog skorašnjeg dana pojaviti u obliku knjige. I da će autor na kraju izdanja priložiti obiman rečnik manje poznatih reči i izraza.