Predapokaliptično ludilo
Jeste, baš tako. Iako se širi slika na kojoj pobunjeni žitelji Srbije gube dah, upravo je obrnuto – pobunjenici se oporavljaju, a režim s Vučićem na čelu ostaje bez daha.
Da ima gram mozga, Vučić bi izbore raspisao odmah. Ali, nema. I sad nas mrcvari. Malo on nas, malo mi njega. Nekima se čini da u njegovom predapokaliptičnom ludilu ipak ima zrna razuma. Otprilike ovako: sad loše stoji u ispitivanjima javnog mnjenja, treba mu vremena da to popravi. Uz to, nastavlja da razara institucije: ono malo što je ostalo izvan njegove kontrole želi da pokori ili uništi: pravosuđe, zajedno s advokatima; univerzitete; nezavisne medije (njih bi da uništi, pošto već ima i previše onih koji su mu poslušni)… Čitalac će umeti da nastavi niz.
Nema tu mnogo pameti. Svoj rejting Vučić više nikada neće popraviti. Ruku na srce, to je i njemu jasno. Zato više i ne vodi računa o tome: notorna pomilovanja su tek jedan od dokaza za to. Dakle, to otpada kao razlog. Drugi razlog je takođe klimav. Što je dosad pokorio, pokorio je. Sad može samo da gazi i ubija (nezavisne medije, recimo) – ko je do sad odbijao da mu se povinuje, tek sad nema razloga da se predomisli. Ostaje jedino univerzitet, gde se čini da mu dobro ide. A ne ide mu: to je samo slika, koju, nažalost, slikaju baš njemu omraženi nezavisni mediji.
Manje-više kao nastavnici, profesori su se vratili u učionice i kako-tako drže/nadoknađuju nastavu. Na samo nekoliko fakulteta, studenti su se usprotivili ovoj odluci profesora. A verovatno samo na jednom je došlo do otvorenog, nekontrolisanog, a pre svega bespotrebnog sukoba između studenata i profesora. A odgovornost za sukob više je (ako ne i samo) na strani studenata. Slika je naravno drugačija: na njoj gledamo kako su se profesori okrenuli protiv studenata, i to ne samo na tom jednom fakultetu, nego uopšte. Loša slika, i netačna.
Za početak, niko nikoga nije izneverio (odnosno, i ako jeste, onda su to studenti). I još, to se sve dogodilo na jednom fakultetu. Nema dakle opšte slike. Ali, hajde ti sad to objašnjavaj. A nema ni razloga da se to objasni. Sve će to već sutra biti davna prošlost. Recimo, dekanka tog fakulteta donedavno je važila bezmalo za vođu pobune, i već su to – takav je utisak – svi zaboravili. Sada važi za najveću izdajicu, a i to će se uskoro zaboraviti. Ceo taj nesrećni i neprijatni, a pre svega bespotrebni slučaj ovde smo pomenuli samo da bismo ilustrovali privid da bar u jednoj ravni ima smisla Vučićeva kupovina vremena.
Da ponovimo, nema smisla. Borba se više ne vodi na univerzitetima, tu više ne može da se napravi nikakav pritisak. Kao nastavnici, profesori su dovedeni do ivice izdržljivosti, i da bi izbegli tačku pucanja, uradili su isto što i nastavnici. Na primeru nastavnika videli smo da kraj obustave rada u školama nije ni blizu kraj protesta. Isto važi i za univerzitete. Nastavnici, profesori i studenti sada se nalaze na ulicama zajedno s ostalim pobunjenim žiteljima Srbije. Vučić je na univerzitetima mogao nešto da uradi samo da je njihova blokada još potrajala. Ako ne namerava da stane, moraće sada da pribegne krajnjem nasilju u obračunu s univerzitetom.
Krajnje nasilje biće dovoljan razlog za primeren odgovor i odbranu. To mu neće ići naruku. Ali nije isključeno da će baš to da uradi. To jest da će se ponašati kao što se ponaša u vezi s kopanjem litijuma. I tako se vraćamo na početak teksta. Odlaganjem Vučić samo gubi, jer ni u bliskoj ni u daljoj budućnosti nema više ničega što bi on mogao da dobije ili promeni. Da raspiše izbore odmah, ako ni na šta drugo, mogao bi da računa na ostatke svog aparata za krađu izbora, kao i na slabosti kojih ima još mnogo u pobunjenom delu društva.
Tih slabosti smo svi svesni. Proteklih dana, već smo to rekli, u javnosti su prisutnije slike razdora (između profesora i studenata) nego slike jedinstva u redovima pobunjenih žitelja Srbije. Mimo toga, uprkos pokušajima opozicije, daleko smo od bilo kakvog dogovora između studenata, profesora, opozicionih stranaka i kolektivnih aktera (NVO, seljaci, ekološki aktivisti…) iz pobunjenog dela društva. To znači da su i resursi kojima pobunjeni deo društva raspolaže za izbore rascepkani i uglavnom mogu ostati neiskorišćeni. Dok se ne postigne dogovor. Raspisivanjem izbora, Vučić bi to osujetio.
Ali, i da sve to stavimo na stranu, režimi poput Vučićevog, na odlučujućim izborima, na kojima padaju s vlasti, nikada, ali baš nikada ne gube s nulom. Naprotiv, uglavnom su vrlo blizu polovine osvojenih glasova i ostanka na vlasti. Da Vučić ume da misli, takav poraz na izborima bio bi mu zalog za pogađanja oko njegovog silaska s vlasti. Da ga je ikada zanimala tranziciona pravda, a nije – jer zašto bi ikoga u Srbiji ikada zanimala tranziciona pravda – znao bi da takvim porazom na izborima demonstrira zapravo snagu a ne slabost. I da bi mu ta snaga omogućila da verovatno izbegne polaganje računa.
Ali, pošto on ništa od svega toga ne zna, imamo odlaganje. A s odlaganjem, Vučić umesto da rešava jedan po jedan problem, koji će ga svi zajedno koštati vlasti, on te probleme slaže jedan preko drugog i uvećava njihov razorni kapacitet po njegov režim. Evo, baš zbog odlaganja, vratilo mu se pitanje kopanja litijuma, i sad se na tom pitanju podiže novi talas protesta. Na pragu su da se u pobunu vrate i seljaci. Vidimo prve znake tog povratka. Ide 1. septembar, a znamo da je malo koji 1. septembar prošao bez protesta nastavnika. Sve što se ova vlast dosetila da uradi u vezi s školama posle paklene školske 2024/2025 jeste – nacionalni komplet udžbenika.
Vučiću se, baš zbog odlaganja, već crta kraj 2025. sasvim nalik na kraj 2024 – protesti na svom vrhuncu.
Fakulteti kao mesta pobune polako odlaze u drugi plan. Vučić je, kao i dobar deo nezavisne ili opozicione javnosti, verovao da bez fakulteta i blokade studenata nema pobune. Kao da studenti ne mogu aktivno učestvovati u pobuni i bez blokade fakulteta. Kao da profesori nešto doprinose pobuni samo ako ne rade. Nastavnici su već pokazali da nije tako. Šta mislite, ko je podigao sve te ljude u Užicu, i ko su bili ljudi na ulicama? Jeste, nastavnici, mnogo njih. I opozicioni aktivisti, zamislite. A među njima, kao opozicioni aktivista, i jedan student. (Ili on nije student, pošto je opozicionar?)
Studenti su uradili posao, izlili su pobunu na ulice – i sad zajedno s profesorima mogu da se posvete organizaciji izbora: u pauzama između nastave, ispita, i demonstracija s pobunjenim žiteljima Srbije da se iznude izbori. A Vučić im za to daje sve vreme ovog sveta. (Dejan Ilić, Peščanik)
Thompson naprijed, Bajaga stoj!
„Ma naravno da će Bajaga doći u Dugo Selo. Protiv Bajage se bune ratni dezerteri iz HDZ-a, ali na mene ne mogu utjecati. Priče su im za malu djecu. Bio je tu u Dugom Selu jednom i Miroslav Ilić, pa iz HDZ-a nisu ništa rekli, a sada su odjednom veliki Hrvati. Samo, ja to ne pušim. Glazbeni ukusi su različiti i tko nešto voli, neka izvoli“ – to je riječkom Novom listu proteklog tjedna izjavio nezavisni gradonačelnik Dugog Sela i dragovoljac Domovinskog rata Nenad Panian, odbacujući bez suvišnih „zašto“ zahtjev dugoselskog HDZ-a za otkazivanjem koncerta Momčila Bajagića Bajage 19. rujna, u sklopu manifestacije „Stara jela z Dugog Sela“. Panianovu izjavu, kratko i jasno, valja zapamtiti i citirati, jer ona je klasična formulacija obrane umjetničke slobode u slobodnome demokratskom društvu, kojoj ništa ne treba ni dodati ni oduzeti.
A kada su u Solinu krenuli „pritisci udruga i pojedinaca“ – navodni pritisci, jer mediji nisu uspjeli doznati nijedno jedino ime tih famoznih „udruga i pojedinaca“ – utemeljeni na glasinama da je autor hita „Samo nam je ljubav potrebna“ u ratu navodno svirao u Kninu, kukavni HDZ-ov gradonačelnik Solina Dalibor Ninčević u priopćenju je objavio i ovo: „Iako smatramo da te informacije i stavovi nisu utemeljeni na relevantnim činjenicama i dokazima, kao grad koji njeguje kulturu i dijalog ne želimo da bilo koji glazbeni događaj postane povod za podjele ili sukobe.“ I – zabranio je koncert.
Između te dvije krajnosti – gradonačelnika koji riskira, ali brani slobodu i otvorenost svoga grada s jedne, i gradonačelnika kukavice koji uzmiče čak i kad zna da nasilnici nemaju argumenata s druge strane, smjestio se cijeli spektar apsurdnih neujednačenosti stajališta prema srpskome rockeru koji nikada nije radio ništa drugo nego pjevao u hipijevskom „make love not war“ registru. S jedne je strane, primjerice, HDZ-ov gradonačelnik Osijeka Ivan Radić, za čijeg je mandata Bajaga 2023. godine već svirao u Osijeku, i trebao bi to, kako su za Novi list prošlog tjedna potvrdili u Radićevu uredu, učiniti opet 27. rujna. Kako se čini, Radiću – koji je na proteklim lokalnim izborima osvojio zapanjujućih 71 posto glasova – ni na pamet ne pada Bajagi zabranjivati nastup, a još manje podsjećati na tragične dane razorne opsade Osijeka 1991. godine. Jer uistinu – kakve veze s razaranjem Osijeka i Hrvatske ima rocker dobre duše Momčilo Bajagić Bajaga?
Ali ne misle svi u HDZ-u poput Ivana Radića. U Dugom Selu, za koje se ne sjećamo baš da su ga razarale srpske granate, hadezeovci Bajagu svejedno smatraju nepoželjnim. Ovdje valja pripomenuti kako ni sa SDP-om nije baš sve tako jasno: u gradskom vijeću Dugog Sela, naime, HDZ i SDP su u koaliciji, a junačine Hajdaša Dončića nisu se usudili ni pisnuti u znak podrške Panianu i obrani prava beogradskog rockera da nastupi u njihovu gradiću. HDZ-ov gradonačelnik Solina, pak, sinja je kukavica – ustrašio se navodnih pritisaka, premda zna da su razlozi za njih izmišljeni.
Inače, na istom je festivalu trebao nastupiti i Rambo Amadeus, koji se nakon ovakvog razvoja situacije odlučio solidarizirati te objavio da otkazuje svoj nastup u Solinu.
A ovoljetni niz zabrana Bajaginih nastupa u Hrvatskoj – niz sramotan, uvredljiv i glup – započeo je krajem svibnja novoizabrani HDZ-ov gradonačelnik Siska Domagoj Orlić – da, isti onaj koji je samome sebi udvostručio plaću, a potom tu istu odluku donekle korigirao. Pritom su iz njegove gradske uprave ustvrdili kako grad za Bajagu navodno nema novca, da bi dan ili dva kasnije tvrdili – ma što god to značilo – kako „nisu u mogućnosti osigurati adekvatne uvjete za nastup, budući da postoji povećani rizik održavanja, te tehničke uvjete za održavanje koncerta”.
Bajaga je, iz nejasnih razloga, i proteklih godina u Hrvatskoj znao biti predmetom konstruiranih kontroverzi, pa premda ga publika očigledno voli, što iz godine u godinu dokazuje nizom uspješnih koncerata, s vremena na vrijeme netko se sjeti pa mu zabrani ili otkaže koncert, ili na koncertu baci suzavac, ili ovo, ili ono – i tako to traje godinama. Pritom, samoproglašeni čuvari čistoće nacionalne popkulture – isti oni koji nikad nisu objasnili zašto hrvatski šund, recimo, može, a Bajagin topli rock ne može, ili zašto turbofolk i trap mogu, a Bajaga ne može – isto se tako nikad nisu ni zapitali pa ne bi li, zaboga, i samu publiku trebalo nešto pitati: zar su Hrvati toliko glupi da ne znaju sami procijeniti tko jest, a tko nije dostojan slušanja? Zar je slučajno to što posrnuli Bora Đorđević uistinu nikad poslije rata nije nastupio u Hrvatskoj, i da se zbog toga nikad nitko od njegove bivše publike nije žalio, a da Momčilo Bajagić, Đorđevićeva ritam gitara s kraja sedamdesetih i početka osamdesetih, bez ikakvih problema puni dvorane u Hrvatskoj pjevajući pjesme o ljubavi, bratstvu i vatrama u noći? Uistinu, sramotne su, glupe i nedostojne sve te izmišljotine o Bajagi i sve te jadne zabrane njegovih koncerata – ništa one ne govore o samome umjetniku, ali govore sve o onima koji ih nameću.
Postoji, međutim, još ozbiljniji fenomen, koji svjedoči do koje je mjere u Hrvatskoj poremećeno postalo samorazumljivo. Otkud, naime, zemlji Marka Perkovića Thompsona pravo da moralizira nad političkom korektnošću ijednog pjevača, pa bio stoput iz Srbije? Otkud pravo da moralizira jedinoj europskoj zemlji u kojoj je, prvi put poslije jezivih Hitlerovih nirnberških masovki tridesetih, stotine tisuća ljudi izvikivalo hrvatsku inačicu nacističkog pozdrava? Kako je moguće da hrvatska javnost, gradeći se ozbiljnom, naširoko naklapa o tome je li ili nije Bajaga devedesetih nastupio na humanitarnom koncertu u Kninu, a ne vidi baš nikakvog razloga za zabrinutost kada ista ona javnost, složno s cijelom vladajućom političkom klasom, pada ničice pred neviđenim, upravo zastrašujućim izobličenjem popularne glazbe u scensku demonstraciju radikalno desnog, proustaškog suverenizma?
Ili, sažeto rečeno – kako je moguće da ovdašnja javnost ne uspijeva ni razabrati da je, ako je išta trebalo zabraniti, to trebao biti “Za dom spremni”, a ne „Samo nam je ljubav potrebna”? (Boris Pavelić, Lupiga)
AI kvari internet
Čak i bez namere da koriste četbotove, milijarde ljudi su sada prinuđene da stupaju u interakciju sa veštačkom inteligencijom kad pretražuju veb, proveravaju mejl, koriste društvene mreže i kupuju onlajn. Više od 90% kompanija sa liste Fortune 500 koristi OpenAI proizvode, univerziteti pružaju besplatan pristup četbotovima milionima studenata, dok američke obaveštajne službe koriste programe veštačke inteligencije u svojim radnim procesima.
Kad je ChatGPT sredinom juna bio nedostupan nekoliko sati, svakodnevni korisnici, studenti koji pripremaju ispite i kancelarijski službenici zavapili su u očajanju: „Ako uskoro ne proradi, šef će me pitati zašto ništa nisam uradio ceo dan“, napisao je jedan korisnik na sajtu koji prati prekide na internetu. „Sutra idem na razgovor za radno mesto o kom praktično ne znam ništa, ko će me podučiti?!“, napisao je drugi. Tog istog dana, 10. juna 2025, Guglov servis AI pregled mi je napisao da je u stvari 18. jun 2024.
Uprkos velikim obećanjima, ti alati su još uvek loši. Na početku buma veštačke inteligencije, bilo je mnogo problema – četbot Bing je jednom novinaru rekao da ostavi ženu, ChatGPT je otvoreno zagovarao rasizam – ali je sve to uverljivo prikazivano kao greška u ranoj fazi razvoja. Mada se ukupni kvalitet proizvoda generativne veštačke inteligencije dramatično poboljšao, suptilne greške su i dalje tu: pogrešan datum, netačno rešenje matematičkog zadatka, nepostojeće knjige i lažni citati. Guglova pretraga sada bombarduje korisnike AI pregledom na vrhu strane, iznad stvarnih rezultata pretrage ili pouzdanog isečka sa Vikipedije; pregled povremeno sadrži greške, na šta Gugl upozorava u odricanju odgovornosti sitnim slovima na dnu ekrana. Fejsbuk, Instagram i X su preplavljeni botovima i AI smećem. Amazon je prepun lažnih knjiga koje generiše veštačka inteligencija. Ranije ove godine, Apple je isključio AI notifikacije o vestima pošto je alat pogrešno sumirao tekstove. Tome treba dodati i česte prekide u radu kao što je bio pad ChatGPT-a iz juna.
Digitalne usluge i proizvodi, naravno, nikada nisu bili savršeni. Gugl pretraga je uvek imala mnoštvo beskorisnih reklama, dok algoritmi društvenih medija odavno pojačavaju radikalizujuće dezinformacije. Ali kao osnovne usluge za pronalaženje informacija ili povezivanje sa prijateljima, donedavno su funkcionisali. U međuvremenu, dok uvode nove vrste grešaka i kvarova, četbotovi koji služe za prevazilaženje mana starog veba samo pogoršavaju probleme. Primeri toga su Guglovo brzopleto unapređenje pretrage veštačkom inteligencijom, apsurdna izjava Marka Zakerberga da AI može da zameni ljudske prijatelje, tvrdnja Ilona Maska da se njegov četbot Grok bori protiv dezinformacija na platformi X. Što je još važnije, obim novih ambicija industrije veštačke inteligencije – da jednom tehnologijom preradi ne samo internet, već i ekonomiju, obrazovanje, pa čak i funkcionisanje naših vlada – uvećava svaku postojeću manu u upravnoj srazmeri.
Izvori problema generativne veštačke inteligencije nisu misterija. Veliki jezički modeli, kao oni na kojima se zasniva ChatGPT, rade tako što predviđaju znakove u nizu, mapirajući statističke odnose između delova teksta i ideja koje ti delovi predstavljaju. Međutim, predviđanje, po definiciji, nije izvesnost. Četbotovi su jako dobri u pisanju teksta koji zvuči ubedljivo, ali ne donose odluke na osnovu onoga što je činjenično tačno. Umesto toga, oni raspoređuju reči u obrasce prema onome što „zvuči“ ispravno. U međuvremenu, interni algoritmi tih proizvoda toliko su veliki i složeni da nema nade da će istraživači ikada do kraja razumeti njihove sposobnosti i ograničenja. Uprkos svim dodatnim zaštitama koje su tehnološke kompanije unele da učine veštačku inteligenciju preciznijom, ti botovi nikada ne mogu garantovati tačnost. Neprijatne greške su stalna karakteristika proizvoda veštačke inteligencije, a sada postaju karakteristika interneta kao takvog.
Ako je ovo doba veštačke inteligencije, onda živimo u vremenima kvarova. Pa ipak, Sem Altman naziva ChatGPT „proročkim sistemom koji može da uradi sve što se može razumno zamisliti“ i tvrdi da je njegova kompanija OpenAI „izgradila sisteme koji su na mnoge načine pametniji od ljudi“ (podložno diskusiji). Mark Zakerberg je više puta rekao da će Meta ove godine napraviti AI alate za programiranje koji mogu da pariraju ljudskim inženjerima „srednjeg nivoa“. Amazon je objavio interni memorandum u kojem se navodi da kompanija očekuje smanjenje ukupne radne snage kako se bude implementiralo više AI alata.
AI anomalije su ponekad čudne i vrlo zabrinjavajuće. Novija ažuriranja učinila su da ChatGPT postane agresivno servilan, dok je Grok, četbot platforme X, opsednut teorijom zavere o „genocidu nad belcima“. (X je problem pripisao neovlašćenim izmenama bota, što je zatim korigovano.) Nedavno istraživanje Njujork tajmsa opisuje nekoliko slučajeva u kojima su AI četbotovi izazivali psihotične epizode korisnika. Takođe, ovi modeli su ranjivi na razne vrste jednostavnih sajber napada. Više puta sam video kako baguju napredni AI modeli, vrteći jednu istu sekvencu dok se ručno ne isključe. Silicijumska dolina veruje u budućnost interneta zasnovanog na tehnologiji koja neočekivano zakazuje i baguje na najprostijim zadacima i koja se zabrinjavajuće lako može zloupotrebiti. Internet se vraća u beta režim.
Ne kažem da je generativna veštačka inteligencija prevara niti da je beskorisna. Ovi alati su legitimno korisni kada se njima rukuje na promišljen način, uz ljudsku verifikaciju; više puta sam izveštavao o naučnim probojima zahvaljujući tehnologiji, uključujući prave revolucije u neuronauci i otkriću novih lekova. Ali te uspešne priče nemaju mnogo veze sa onim kako mnogi ljudi i kompanije shvataju i koriste AI; marketing je daleko nadmašio inovacije. Umesto ciljane, pažljive primene, mnogi koriste generativni AI za bilo koji zamisliv zadatak, uz blagoslov velikih tehnoloških korporacija. „Svi koriste veštačku inteligenciju za sve“, tipičan je novinski naslov. U tome leži problem: generativna veštačka inteligencija je tehnologija koja funkcioniše dovoljno dobro da korisnici postanu zavisni od nje, ali ne i dovoljno dobro da bi bila istinski pouzdana.
Preusmeravanje interneta i društva na nesavršene i relativno neispitane proizvode nije neizbežan rezultat naučnog i tehnološkog napretka – to je aktivan izbor koji Silicijumska dolina pravi svakodnevno. Na budućem vebu većina ljudi i organizacija zavisiće od veštačke inteligencije u obavljanju većine zadataka. To će biti internet u kom su svaka pretraga, uputstvo, preporuka za večeru, sinopsis događaja, rezime glasovne pošte i imejl – pomalo sumnjivi; u kom su digitalne usluge koje su donedavno radile normalno, postale pomalo nepouzdane. I dok sitne neprijatnosti pojedinačnih korisnika mogu biti u redu, čak su i zabavne, to svakako neće biti AI bot koji pravi pogrešne beleške tokom posete lekaru ili generiše pogrešan plan lečenja.
Proizvode veštačke inteligencije treba tretirati kao rešenja iz granične zone. Možda ne greše dovoljno često da bismo ih odbacili, ali njihove greške nisu dovoljno retke da bismo im ikada u potpunosti verovali. Zasad se nedostaci tehnologije relativno lako otkrivaju i ispravljaju. Ali kako se ljudi sve više navikavaju na veštačku inteligenciju u svom životu – u školi, na poslu, kod kuće – mogli bi prestati da ih primećuju. Sve veći broj istraživanja dovodi stalnu upotrebu veštačke inteligencije u vezu sa opadanjem kapaciteta za kritičko mišljenje; ljudi postaju zavisni od veštačke inteligencije i nerado proveravaju njen rad, ili ne znaju kako. Dok četbotovi popunjavaju svaku digitalnu pukotinu, nastaviće da postepeno uništavaju internet. Ono što nam danas izgleda loše i traljavo, već sutra bi moglo postati uobičajeno.(Matteo Wong, The Atlantic, za Peščanik prevela Milica Jovanović)
