Književnost i novinarstvo

Što duže hodimo kroz Gutenbergovu galaksiju koju je davnih dana promovisao Maršal Makluan, vidimo da književnost kroz svoju popularizaciju (i popularizaciju same pismenosti) postaje sve manje artificijalna i sve više se obraća onima koje krajnje elitistički zovemo „običan svet“.

Sa druge strane, novine kao medij su izgubile trku sa elektronskim u tome ko će brže, atraktivnije i delotvornije preneti određene informacije, ali moć interpretacije je još uvek na njihovoj strani. Interpretacija sama po sebi zahteva kompleksniju formu i na tom se mestu književnost, kao „najviši“ oblik pisane reči, spaja sa novinarstvom u zajedničkom poslu predočavanja određene slike sveta. Splitski nedeljnik Feral Tribune je bio pravo malo carstvo u sivoj zoni između književnosti i novinarstva. Mnogi afirmisani pisci su pisali za njih, ali i mnogi novinari koji su radili u ovom listu su docnije postali književnici. Svakako, najvažniji od njih je Viktor Ivančić.

Ivančićevi eseji skupljeni u knjizi „Zašto ne pišem i drugi eseji“ seciraju medijsku zbilju Hrvatske, međutim, to nije nekakvo usko profesionalno štivo koje ispituje unutrašnju logiku funkcionisanja medija. Istini za volju, ono to nije ni moglo biti jer su mediji jedan od najvažnijih generatora stvarnosti i Ivančić ih ispravno postavlja kao svojevrsno ogledalo društva kroz koje se ocrtavaju njegove devijacije i anomalije. A hrvatsko društvo je, slično kao i srpsko, društvo koje samo menja različite brze vozove za propast, pa tako iz nacionalističkog narativa skače u neoliberalni (pritom se, suštinski, ova društva ne ratosiljavaju nacionalističke paradigme, uprkos progresivnoj inteligenciji koja bruji kako smo ušli u doba postnacionalizma).

„Kastrirano“ novinarstvo, kako ga na jednom mestu autor naziva, tek je još jedan bubanj za gromoglasno lupanje u slavu aktuelnih bogova – Ivančić tu pokazuje važnu veštinu prepoznavanja neoliberalnog boga kao možda umivenijeg, ali podjednako opasnog i svirepog poput onog nacionalističkog. Autor upozorava na galopirajući „hiperkapitalizam u svojem brutalnom izdanju, gdje se podređena klasa ima tretirati kao niža vrsta, ili u najboljem slučaju kao socijalni otpad“, ali, džaba je to u društvu u kome se na sam pojam „klase“ gleda kao nekakav fuj-relikt mračnih prošlih vremena kad su mala deca – ti jadni srpčići i hrvatčići – davljena kletim marksizmom. I interesantno je da tu poziciju ne zauzimaju samo mračni, prljavi i zli nacionalisti, nego i mnogi doterani i urbani evropejac, član bande neumornih vodiča u svetlu EU budućnost i nevidljivi sveštenik tržišta („‘tržište’ je ovdje tek ideološki umiven prostor gdje će vladati pravila legalizirane korupcije, a njega može opsluživati samo novinarstvo koje je dio istog koruptivnog saveza“).

Formalno gledano, knjiga je interesantno sastavljena. Glavnicu čine četiri velika eseja, a umesto klasičnih fusnota određena mesta u tim velikim esejima se „objašnjavaju“ Ivančićevim kolumnama u kojima preciznije analizira fenomen koji u eseju tek spominje. Tu se dešava interesantna novinarsko-književnička stvar – Ivančićevi eseji su odgovorni i kritični kao najbolje angažovano novinarstvo, a opet, njegove kolumne su stilski savršeno izvajane i zaista predstavljaju veliku književnost, te se ona pominjana granica u ovoj knjizi potpuno gubi.

Iako je koncept ove rubrike da pišem po dobrim knjigama koje čuče po policama u bibliotekama, ovaj naslov, po mom sudu, dokazuje jednu stvarno krupnu tvrdnju kakve ranije nisam običavao da iznosim – Viktor Ivančić je zaista najbolji živi pisac našeg jezika. Duboko verujem da će se jednog dana odgovornost prema ovom vremenu u kome živimo meriti zapravo našim odnosom prema delu Viktora Ivančića, kao što duboko verujem da svako ko ne pročita ovu knjigu (i neke druge njegove naslove) zaista ne zna kako izgleda najbolje pisanje na ovim prostorima. (Bojan Marjanović, Danas, 2013)

Kanselovanje Palestine

Tek je april, a već imamo pravog kandidata za fotografiju godine. Nemačka policija je 12. aprila zatvorila Palestinski kongres koji je trebalo da se održi u Berlinu, a među uhapšenima je bio i Udi Rac, pobožni Jevrejin sa crvenom jarmulkom. Sa fotografija i video snimaka incidenta jasno se može videti podrugljiva agresija na licima policajaca – što podseća na njihove prethodnike iz 1930-ih – dok odvlače jednog Jevrejina.

Među onima koji su pogođeni tekućom borbom protiv antisemitizma u Nemačkoj, mnogi su Jevreji. Sam Palestinski kongres bio je zajednička inicijativa berlinske organizacije „Jevrejski glas za pravedni mir na Bliskom istoku“ (Jüdische Stimme für Gerechten Frieden in Nahost) i panevropskog političkog pokreta i stranke DiEM25, čija je vodeća ličnost Janis Varufakis . Međutim, nemačko ministarstvo unutrašnjih poslova zabranilo je Varufakisu ne samo ulazak u zemlju, već čak i onlajn učešće u bilo kakvim političkim aktivnostima tamo.

Varufakis potpuno opravdano tvrdi da je ovom zabranom nemačka vlada prešla granicu autoritarnog ponašanja. Što je još gore, nemački politički establišment – uključujući čak i Zelene i Levicu (Die Linke) – podržao je ovaj potez, odražavajući razmere nove anti-antisemitske kulture otkazivanja. Naravno, slični incidenti se dešavaju u Sjedinjenim Državama gde su, na primer, koledži Hobart i Vilijam Smit nedavno poslali na administrativno odsustvo političku teoretičarku Džodi Din, pošto je objavila esej u kom uočava emancipatorski potencijal u Hamasovom napadu 7. oktobra. Međutim, Nemačka predstavlja ekstremni primer kako je establišment prisvojio kulturu otkazivanja.

Da bi se otklonila svaka sumnja da je Varufakis možda pripremio antisemitski govor za Palestinski kongres, naprosto treba pročitati tekst govora. U njemu se nedvosmisleno osuđuje svaki oblik antisemitizma i zahteva samo da se na obe strane u sukobu primenjuju isti standardi.

CNN je 13. aprila izvestio da su „stotine izraelskih doseljenika opkolile palestinska sela i napale stanovnike širom okupirane Zapadne obale […] nakon što je jedan izraelski dečak, koji je nestao iz naselja, pronađen mrtav“. Nazovimo ove napade pravim imenom: linčovanje. Daleko od normalne policijske istrage, Izraelske odbrambene snage su prosto dozvolile da rulja uzme pravdu u svoje ruke. Možemo samo da zamislimo kako bi prosvećeni Zapad reagovao da su stotine Palestinaca napale izraelska naselja posle nestanka palestinskog dečaka.

Uzmimo drugi slučaj: izraelski premijer Binjamin Netanjahu 18. januara je odbacio ideju o palestinskoj državi i obećao da će Izrael staviti pod kontrolu ceo region koji trenutno okupira: „I zato da pojasnim da u bilo kom novom aranžmanu, u budućnosti, država Izrael mora da kontroliše čitavo područje od reke do mora.“ Netanjahuova upotreba izraza „od reke do mora“ privukla je posebnu pažnju, i to sa dobrim razlogom. Kada Palestinci ili bilo ko na levici upotrebe istu frazu kao zahtev za slobodnu Palestinu (kao u popularnom skandiranju: „Od reke do mora, Palestina će biti slobodna“), desnica lažno tvrdi da pozivaju na smrt celog jevrejskog naroda u Izraelu.

Ukratko, Netanjahu sada koristi frazu koja se proglašava genocidnom kada je Palestinci koriste. Formula „od reke do mora“ predstavlja ono što Izrael zapravo radi i planira da uradi, ali to nikada ne bi javno priznao, sve do sada – kada je sam izraelski premijer pretvara u opscenost.

Mogao bih još da ređam ovakve primere. Netanjahu je vazdušni napad, u kojem je ubijeno sedmoro humanitarnih radnika u Gazi, 2. aprila nazvao „tragičnim slučajem u kom su naše snage nenamerno pogodile nevine ljude“. Kako bi onda opisao smrt na hiljade palestinske dece od ruke izraelskih snaga?

Ruši se kuća od karata. Ranije se Izrael makar pretvarao da poštuje dva pravila: kritika izraelske politike je dozvoljena, a antisemitizam nije; i bombardovanje Gaze je usmereno na Hamas, koji i sam teroriše obične Palestince, a ne na celokupno stanovništvo Gaze. U poslednje vreme, međutim, ove razlike su se urušile. Netanjahu u intervjuima otvoreno izjavljuje da je u slučajevima kada direktan antisemitizam nije dozvoljen, njegovo mesto zauzela kritika Izraela. Takođe, mnogi visoki izraelski zvaničnici sve otvorenije izjednačavaju Gazu sa Hamasom.

Prema rečima izraelskog ministra finansija, Bezalela Smotriča, preko 70 odsto Izraelaca podržava ideju „podsticanja dobrovoljne imigracije“, jer se „dva miliona ljudi [u Gazi] svako jutro budi sa željom da uništi državu Izrael“. (Ako to jeste slučaj, možda ima neke veze sa neselektivnim izraelskim bombardovanjem Gaze.) Implikacija je da su svi stanovnici Gaze legitimne mete – i jasno je da je Zapadna obala sledeća.

S obzirom na to, argument koji se često ponavlja da Izrael ne može zaista da eliminiše Hamas, maši poentu. Za Izrael, pravi cilj rata jeste apsorpcija Gaze i Zapadne obale: Veliki Izrael, od reke do mora. Do tada, Izrael treba da bude u stanju da tvrdi da Hamas i dalje predstavlja pretnju, kako bi opravdao nastavak vojne intervencije.

Sve širi jaz između stavova elita i običnog sveta u zapadnim razvijenim zemljama, kao i u nekim arapskim (Egiptu, Jordanu i Maroku, na primer) više se ne može prikriti. Dok vlade u osnovi podržavaju Izrael, njihovi građani mogu samo da protestuju – i, sve više, da budu otkazani, da im se preti, pa čak da budu i uhapšeni zbog toga. Opasnost koju vidim jeste da će, ako eksplodira, narodno nezadovoljstvo poprimiti oblik antisemitizma. Zato postupke poput nemačkog otkazivanja Palestinskog kongresa treba jasno prozreti: to je novo izopačeno poglavlje u istoriji antisemitizma. (Slavoj Žižek, Project Syndicate; Peščanik, prevela Milica Jovanović)

Deepfake izbori

UIndiji, “najvećoj demokraciji na svijetu”, 19. travnja započeli su parlamentarni izbori koji će se odvijati tijekom šest vikenda i završiti 1. lipnja. U zemlji je 969 milijuna birača, parlament Lok Sabha ima 543 člana, a od čak 2.500 registriranih političkih stranaka njih samo 25 drži gotovo 90 posto mjesta u parlamentu.

Svoj treći uzastopni mandat nada se dobiti Indijska narodna stranka (INS) premijera Narendre Modija. No uoči početka glasanja neoliberalni hinduski nacionalist Modi suočio se s neočekivanom protukampanjom u formi videa u kojima ga dvoje slavnih glumaca domaće kinematografije, Bollywooda, Aamir Khan i Ranveer Singh, kritiziraju jer nije riješio ekonomske probleme u zemlji i pozivaju građane da glasaju za opozicijski Indijski nacionalni kongres. Oba videa, koja traju po nekoliko desetaka sekundi, završavaju sloganom “Glasajte za pravdu, glasajte za Kongres”. Ubrzo nakon puštanja klipova na internet ispostavilo se da su generirani uz pomoć umjetne inteligencije (deepfake), pa je policija odmah pokrenula istrage i podignula kaznene prijave.

Stručnjaci upozoravaju da bi upotreba deepfake materijala mogla eksplodirati upravo ove godine, tijekom koje je predviđeno održavanje izbora u više od 50 zemalja u kojima živi polovica svjetskog stanovništva. Takvi slučajevi već su zabilježeni na izborima na Tajvanu, u SAD-u, Pakistanu, Bangladešu, Indoneziji, Moldaviji i Južnoafričkoj Republici. Tijekom kampanje u Indiji deepfake videa kreirale su i stranke Kongres i Marksistička komunistička partija Indije, ali bez takve vrste falsifikata.

Američki dnevnik Washington Post razgovarao je s indijskim stručnjakom za upotrebu AI tehnologije Divyendrom Singhom Jadounom, koji je novinarima rekao da su ga uoči početka izbora opsjedale stotine političara koji su tražili njegove usluge, a polovicu njih je odbio jer su “neetične”. Jadoun je rekao i da očekuje da su mnogi njegovi kolege pristali na takve zahtjeve i da je tu praksu “praktički nemoguće spriječiti”.

Predizborne ankete pokazale su da bi koalicija predvođena Modijevim INS-om, koji kampanju temelji na kombinaciji obećanja daljnjeg ekonomskog rasta, niza socijalnih programa za najsiromašnije slojeve društva i nacionalističke retorike, mogla dobiti treći mandat. Kada je Modi prije deset godina prvi put osvojio vlast Indija je bila deseta najveća ekonomija svijeta, a sada je peta. Birači odobravaju i ovogodišnju izgradnju hinduskog hrama u “svetom gradu” Ajodji, na mjestu džamije koju su 1992. srušili hinduski ekstremisti.

Liberalno-sekularni Kongres Rahula Gandhija predvodi pak 26-članu opozicijsku koaliciju. U kampanji je naglašavao rastuće ekonomske nejednakosti, diskriminaciju manjina, posebice muslimana te skretanje Indije pod Modijem u autokraciju, no ankete im daju desetak posto manje nego vladajućima. (T. Erceg, Novosti)