Ovo je moj posljednji tekst za Analiziraj.ba i nakon 11 godina pisanja na portalu koji prati rad medija i upozorava na dezinformacije, pristrasnost, neetičko izvještavanje i kršenje novinarskih standarda, više neću pisati.

Vrijeme je da se okrenem unazad i vidim šta sam postigao svojim pisanjem?

Odgovor je vrlo jednostavan, ako izuzmemo honorar koji sam dobijao za jedan tekst mjesečno, nisam postigao ništa.

Da pojednostavim?

• Da li je neki novinar ili novinarka zbog mog teksta promijenio svoj način rada? Nije.

• Da li je neko od novinara ili novinarki zbog mog teksta postao profesionalniji? Nije.

• Da li se neko od novinara ili novinarki zbog mog teksta odupro cenzuri i pobijedio autocenzuru? Nije.

• Da li se neko od novinara ili novinarki zbog mog teksta suprotstavio kršenju radnih ili ljudskih prava u svojoj redakciji? Nije.

• Da li je neki srednjoškolac ili srednjoškolka zbog nekog mog teksta upisao žurnalistiku? Nije.

• Da li je neki od svršenih studenata zbog mog teksta odlučio da se bavi novinarstvom? Nije.

• Da li se odnos društva prema medijima i novinarima promijenio na bolje, nakon nekog mog teksta? Nije.

• Da li je novinarstvo postalo bolje u posljednjih 11 godina otkada pišem o njemu? Nije, naprotiv.

Vjerujem da su moje bazične pretpostavke o ulozi medija i pozivu novinara bile pogrešne, potpuno pogrešne. Pretpostavio sam da su novinari ili je možda bolje reći medijski radnici, racionalna bića koja će nakon ukazane greške promijeniti svoje ponašanje i pokušati da te greške više ne ponavljaju.

Novinari u Bosni i Hercegovini jesu racionalna bića, za moj ukus i previše, koja su na vrijeme shvatila bosanskohercegovačka pravila novinarstva i ponašaju se u skladu s njima.

To što su pravila igre nakaradna, to nije njihov problem, ali jeste odličan alibi.

Koliko ste samo puta čuli od novinara da oni znaju da je to loše što rade, da nije profesionalno i moralno, ali moraju da ćute i trpe, jer imaju porodice, kredite i moraju od nečega da žive.

Šta ima racionalnije od ovoga?

To jeste ljudski, ali nije novinarski.

I ne samo da su racionalna bića, nego su i nacionalna, što se u Bosni i Hercegovini i te kako cijeni. Malo je onih koji su spremni zarad istine i pravde izaći iz svog nacionalnog tora i uživati u slobodi i hrabrosti, ali to je danas neisplativo.

Dodamo li tome partijsku lojalnost, lojalnost vlastima, oglašivačima, vlasnicima i tajkunima, novinari su jedna vrlo potlačena kategorija ljudi.

Problem je što oni nakon početne nelagodnosti, počinju da uživaju u tom kavezu, ubjeđujući sebe da tako mora biti i da je to normalno.

Znam da ovo izgleda poprilično tragično i jadno, ali nije sve tako crno. Ima tu i neke dobiti, mimo materijalne.

Šta sam dobio?

• Dobio sam nove neprijatelje koji me tako iskreno mrze, preziru i sažaljevaju.

• Razbio sam mnoge sopstvene iluzije, dok se tuđe i dalje drže veoma dobro.

• Dobio sam tapšanje po ramenu, do prvog pogrešnog teksta.

• Dobio sam obavezu da ne pišem i ne govorim onako kako pišu i govore mediji koje sam kritikovao.

Malo li je?

Na kraju, hvala svima koji su me sve ove godine objavljivali, trpili, čitali i šerovali, što bi rekao prosječni domaćin iz Bosne i Hercegovine, ne zamjerite šta.