Svakom je verovatno njegov posao najteži i, da se razumemo, mnoge ne bih mogla da radim. Sećam se kada sam snimala reportažu sa površinskog kopa rudnika lignita, utisak je na mene ostavilo sivo prostranstvo bez života.

Kao da sam na Marsu, pomislila sam tada i mnogo bolje razumela ljude koji veliki deo svog života provedu gledajući to sivilo, prekriveni laporcem koji se uvlači u svaku poru. U momentu sam spoznala koliko je žrtve potrebno da se na taj način zaradi hleb. Ne samo da je teško, nego je i radno okruženje krajnje depresivno. Da ne pominjem sve one nepravde, potcenjivanja, komplikacije i opasnosti sa kojima se radnici u rudniku suočavaju. Teže je samo raditi u podzemnom kopu. To zaista mogu samo izuzetni. Ja bih tim ljudima obezbedila sve što požele kad su već spremni da dobar deo svog života provedu pod zemljom.

Sa druge strane, posao novinara u maloj sredini bi trebao da bude jedno lepršavo zanimanje, puno vedrine, lakoće, komunikacije sa ljudima. Danas izveštavate sa pijace, sutra iz nekog preduzeća, prekosutra jurite bajkere koji su na proputovanju krajem, pa onda planinare koji su dobili neku novu opremu. Mnoštvo ljudi, kontakata, informacija, svaki dan je drugačiji. Nekada je zaista tako i zbog toga je ovaj posao toliko sjajan.

Ipak, to je PR, ako se vodimo onom Orvelovom maksimom da je novinarstvo pisanje o onome što je zabranjeno. Ja bih rekla, o onome što nije poželjno.

Problem je kada se pijaca izmesti, a finansiranje je netransparentno. Ili kada radite intervju sa visokim funkcionerom koji tvrdi da je korupcija izmišljena kako bi se podrila stabilnost države i plod je zavere stranih službi. Logično je da ćete pitati: “Kako onda objašnjavate to što vaša imovina daleko prevazilazi vaše zvanične prihode? I onda dolaze problemi i etikete.

Zahvaljujući naporima Vlade

Dakako, ima i onih koji biraju da ne postavljaju pitanja.

“Pišeš: zahvaljujući naporima Vlade, šta ćeš kada Vlada padne”, pitali smo svojevremeno jednog kolegu čekajući da uzmemo izjave.

“Ja ću uvek pisati: zahvaljujući naporima Vlade”, usledio je promptan odgovor.

Jasno je da je ova novinarska zvezda ubrzo nagrađena rukovodećom pozicijom u ustanovi kulture.

Da je “ubij glasnika”, ili ga možda prebij, geslo onih sa kraćim fitiljom, pričao je svojevremeno i doajen novinarstva u Hercegovini Šćepan Aleksić koji je ovaj posao poredio sa kupanjem ispod kanalizacione cevi.

“Svima si kriv. Ako preneseš vest da su se dvojica potukla i napravila štetu, obojica će te gledati popreko, kao i njihove uže i šire porodice”, da parafraziram ovog sjajnog novinara.

Nezamislivo je na šta sve ljudi mogu da reaguju. “Evo jedne nepopularne mere iz sada nepopularnog preduzeća”, otprilike je pre 15-ak godina bila najava restrikcija vode u Gacku. To je direktora Vodovoda toliko razjarilo da je preko telefona rekao da će da dođe da bije novinara, konkretno moju malenkost. Do okršaja nije došlo, a on je vrlo brzo napustio ovo preduzeće.

Komentari i pravopis

Društvene mreže su donele i komentare koji umeju baš da zabole. Da komentarišu ne prezaju ni oni koji sa pravopisom ne stoje najbolje. Dakako, pošto ga ne poznaju, nemaju ni svest da su te greške očigledne pismenima. Tako neuki, po pravilu su i lišeni neke originalne misli, pa posežu za etiketama i floskulama.

“zena koju niko u Gacku ne dozivljava kao licnost, majku, suprugu, drugaricu, prijateljicu…i dokle vise pod patronatom slobode misli da nam soli pamet a uredno prima platu za posao koji ne radi..ali moze nam se u svijetu ” Slobodnih medija” da po neko procita i ovo baljezganje od placenika Avda Avdica i ostalih Srbomrzaca i svega sto u korjenu ima Srpsko”, komentar je osobe koja je u sebi sabrala više funkcija (na sreću još ne preterano važnih) nego regularne škole.

Kao što može da se vidi, nešto se htelo reći, ali je to konfuzno, zbrda-zdola, kao da pametan svet uopšte razmatra bilo šta mimo novinarskog rada. A na njegov kvalitet ne utiče da li je novinar muškarac ili žena, hermafrodit ili gej, da li želi decu ili je odlučila da živi sa mačkama ili, pak, da ode u Indiju u potrazi za svojom suštinom.

Mnogo se tu sabere neprijatnosti, ali i veoma lepih i zabavnih događaja. Ljubaznih i pažljivih ljudi. Onih u bilećkom selu Simijova koji su mi pružili dunju, gostoprimstva u gatačkim selima, jabuka iz Nevesinja. Iznad svega lepih razgovora sa ljudima koji su, svako na svoj način, spoznali suštinu života.

I, na kraju, i sama sam bila predmet novinarske pažnje. Nije da mi se to uvek dopalo. Ali, to je pravda, da ne kažem karma. Otad mnogo bolje razumem svoje sagovornike.