Država, to sam ja

Otkad je 2012. godine došao na vlast, Aleksandar Vučić učinio je sve što je u njegovoj moći da uništi ionako krhke institucije i da zarobi srpsko društvo. Preuzeo je apsolutnu kontrolu nad vodećim medijima, sve televizije sa nacionalnom frekvencijom potpuno su lojalne Vučiću, baš kao i svi tabloidi, brojne dnevne novine i nebrojeni portali. Sa režimskih medija 24/7 se emituje lažna slika sveta u kojoj je Vučić mesija, spasilac Srbije i srpstva, čovek koji razvija državu, čini nadljudske napore kako bi kod nas stiglo zlatno doba, a opozicija i intelektualci koji kritikuju vlast prikazani su kao oličenje đavola, demonski nakot, izdajnici, strani plaćenici, ljudi koji mrze Srbiju i sve što je srpsko.

Redovnu dozu mržnje dobijaju i svi susedni narodi i države, mediji neprekidno ispaljuju salve verbalnog karteča prema komšijama, govoreći i pišući o zlim “milogorcima”; “Šiptarima”, “ustašama”, “balijama” koji nam neprekidno rade o glavi. Naravno, tu su i velike svetske sile, poglavito zapadne, koje nemaju pametnija posla doli da se po vasceli bogovetni dan bave Srbijom i da smišljaju zlokobne planove kako da nam napakoste. Mediji istrajno rade na stvaranju mentaliteta opsade, šireći paranoju koja je postala zvanični pogled na svet. Naravno, sve nade u spas položene su u Putinovu Rusiju, neumerene slavopojke ruskom hazjajinu po režimskim medijima često prevazilaze čak i ruske originale.

Državni kriminal

Vučić je podjarmio i sve druge ustanove: tužilaštva, sudove, policiju, izborne komisije, parlament, Vladu, sva ministarstva – on je praktično jedini čovek koji ima vlast i koji donosi odluke o svemu. Narodni poslanici i ministri su puka ikebana, fikusi, marionete koje rade ono što im gazda zapovedi, a u zamenu za lojalnost dobijaju zaslužene beneficije, sve o trošku građana Srbije. Za Vučićevog vakta veze između organizovanog kriminala i državnih institucija postale su sasvim otvorene. Predsedničku inauguraciju Aleksandra Vučića obezbeđivali su članovi mafijaške grupe Veljka Belivuka, one iste grupe kojoj se upravo sudi za trgovinu narkotika i silna ubistva ljudi koje su potom mleli u ćevape.

Pod okriljem države napravljena je “Jovanjica”, najveća plantaža marihuane u Evropi, čijem se vlasniku Predragu Koluviji sudi, bar prividno. Zapravo država čini sve što je u njenoj moći da odbrani Koluviju, Vučić ga je otvoreno zaštitio na TV-u, za advokata mu je dodeljen poslanik i funkcioner Srpske napredne stranke Vladimir Đukanović, a celokupna medijska mašinerija je upregnuta kako bi od vlasnika plantaže veličine 25 stadiona i pratećih laboratorija napravila nevinašce. Zato su na meti države inspektori koji su otkrili “Jovanjicu”, njima su životi ugroženi, a i smenjeni su i raspoređeni na druga radna mesta, odakle neće moći da ometaju državni kriminal.

Država bez budućnosti

Korupcija je dosegla neslućene, astronomske razmere, krade se bez stida i srama, milioni i milijarde budžetskog novca završavaju u džepovima članova oligarhije. Za 11 godina vlasti naprednjački režim je zadužio Srbiju za 20 milijardi evra, a planiraju da uzmu bar još 15 milijardi za Beograd EXPO 2027. Koliki deo tog novca je otišao u privatne buđelare naprednjačke klike Bog sveti zna. Istraživački novinari razotkrili su nebrojene afere prethodnih godina, ali nijedna afera nije dobila rasplet na sudu. Korpucija je nekažnjiva, pa je opravdano sumnjati da praktično nema višeg državnog funkcionera koji nije korumpiran. Što bi se ustezali kad im ionako ne preti nikakva kazna?

Kad se svemu tome dodaju agresivna klerikalizacija, zatiranje antifašističkih tradicija, razaranje prosvetiteljskih težnji, rehabilitacija četništva, glorifikacija ratnih zločinaca, negiranje genocida, falsifikovanje prošlosti, negovanje kulta poraza, usađivanje resantimana u svaku dušu, propagiranje mračnjaštva i neznanja, stvaranje sistema u kojem obrazovani, pametni i talentovani nemaju nikakve šanse, dok bahati, nasilni, razbojnici i besramnici svih vrsta napreduju – dobijamo jasnu sliku jednog propalog društva.

Nije onda ni čudo što građani Srbije masovno emigriraju u inostranstvo, mahom u zemlje demokratskog Zapada, bežeći od naprednjačke pošasti zvane “zlatno doba”. Sve ankete koje se poslednjih godina sprovode među mladima govore da ogromna većina omladinaca želi da napusti zemlju, a veliki deo već radi na konkretnom ostvarenju takvih planova. Oni su na vreme shvatili da je Srbija država bez budućnosti, pa se shodno tom saznanju i ponašaju.

Srpski svet

Da se svi pobrojani negativni fenomeni zadržavaju u granicama Srbije, to bi bio samo naš problem. Međutim, ne treba zaboraviti da je Aleksandar Vučić ponikao u Srpskoj radikalnoj stranci, u okviru destruktivne velikosrpske ideologije, da je bio ađutant ratnog zločinca Vojislava Šešelja, da je bio ministar informisanja u vreme NATO intervencije, da je zatirao slobodu medija svim sredstvima, te da je do dana današnjeg ostao odan mračnim idealima svoje nihilističke mladosti.

Vučić je sačuvao radikalsku ideologiju u novim okolnostima, pa je primenjuje na ceo region u skladu sa vremenom sadašnjim. Velika Srbija je i dalje ostala dominantni cilj, samo se danas zove Srpski svet i ostvaruje nekim drugim sredstvima, a ne vojnim i paravojnim formacijama, masovnim zločinima, etničkim čišćenjima, konc-logorima i genocidom. Doduše, Srbija se već godinama ubrzano naoružava, a kad je u prilici načini i kakav teroristički akt, pa opasnost od oružanih sukoba nije nezamisliva, pogotovo ako dođe do promene na svetskoj političkoj sceni, koju ovdašnji nacionalistički krugovi već dugo priželjkuju, kako bi završili ono što su započeli devedesetih godina prošlog stoleća.

Kako sprovođenje hegemonističke ideje izgleda u praksi videli smo na decembarskim izborima u Srbiji: vučić je od Srpskog sveta napravio jednu izbornu jedinicu, pa premešta birače iz jedne zemlje u drugu po potrebi. Isti postupak videli smo i prethodnih godina, kad su glasači iz Srbije masovno odvoženi autobusima u Republiku Srpsku da glasaju za Milorada Dodika, ili u Nikšić i Budvu da glasaju za prosrpske stranke lojalne Vučiću. Tako je napravljen sistem u koje Vučić i njegovi bazali praktično više nikad ne mogu da izgube izbore.

Pokoravanje suseda

Stavljanje susednih država pod kontrolu Beograda naročito je bilo dramatično u slučaju Crne Gore. Godinama su Vučićevi mediji sprovodili prljavu kampanju protiv vlasti u Crnoj Gori, protiv same ideje da je Crna Gora država nezavisna od Srbije. Na kraju su organizovane masovne kleronacionalističke litije, uz podršku svake vrste iz Beograda, što je u konačnici rezultiralo promenom vlasti i političkog smera Crne Gore.

Od države koja je bila najuspešnija u evriontegracijama, države koja je sačuvala antifašističko nasleđe, postala članica NATO saveza i otrgla se ispod rusko-srpske čizme, Crna Gora je gotovo preko noći postala zarobljenica Rusko-srpskog sveta. Što je najgore, taj proces se odvijao uz podršku tzv. proevropske opozicije u Srbiji, kojoj očigledno nisu strane hegemonističke težnje. Tako je srpska opozicija pucala sebi u nogu i pomogla Vučiću da dodatno ojača, učvrsti vlast i poveća svoju moć u Srbiji i regionu.

U BiH Dodik, kao verni Vučićev saveznik i Putinova pudlica, dosledno podriva državnost Bosne i Hercegovine, preti otcepljenjem Republike Srpske, te neguje posebne veze između manjeg bh. entiteta i Srbije, ponašajući se kao da Bosna ne postoji. Na severu Kosova deluje Srpska lista, partija koja je produžena ruka Srpske napredne stranke, pod apsolutnom Vučićevom kontrolom, koja radi na tome da ovaj deo Kosova nikad ne bude integrisan, te da zauvek ostane žarište potencijalnih sukoba.

Teoristički napad

Do čega takva sumanuta politika nedavanja Kosova i nepriznavanja relanosti može da dovede videli smo pre nekoliko meseci, kad je grupa predvođena Milanom Radoičićem, tadašnjim potpredsednikom Srpske liste, izvršila teroristički napad u Banjskoj, ubila jednog kosovskog policajca i ranila još nekoliko. U međuvremenu je Radoičić saslušan u policiji, a zatim mirno pušten na slobodu, kao da je u pitanju neki sitni krimos, a ne vođa terorističke bande. Naprednjački režim štiti svoje ljude, pogotovo one koji rade po zadatku dobijenom odozgo. Zbog pogibije nekoliko članova terorističke grupe u Srbiji je proglašen dan žalosti, čisto da nešto ne ostane nejasno.

Samo zahvaljujući pravovremenoj reakciji kosovskih institucija i Vlade Aljbina Kurtija nije došlo do rasplamsavanja oružanog sukoba i do strašnijih posledica. Usput budi rečeno, Kurti je jedini regionalni političar koji uspešno pruža otpor Vučićevim srpskosvetskim hegemonističkim planovima, uprkos svim nepovoljnostima, odsustvu podrške međunarodne zajednice koja vodi sumanutu politiku popuštanja naprednjačkom režimu, i ostalim nevoljama.

Bure baruta

Vučić neće odustati od ideje Srpskog sveta. On Crnu Goru, Republiku Srpsku i sever Kosova vidi kao delove imaginarne Velike Srbije. Nekad je sanjario i o polovini Hrvatske, a i Makedonija je spadala u domen radikalskih maštarija, imali su je u partijskom programu, ali u međuvremenu se i ta velika srpska država pomalo skupila, usled pranja u krvi. Nije Vučić tu bitan samo kao pojedinac, već kao izdanak stare, duboko ukorenjene narodnjačke, antievropske, antiprosvetiteljske, kolektivističke, nedemokratske, velikosrpske ideologije koja seže u XIX vek.

U ime te ideologije devedesetih je pobijeno na desetine hiljada ljudi, raseljeni su milioni, uništena je jedna država i ko zna koliko ljudskih života. Za zatočnike te ideologije smrti, krvi i tla ljudski život ne znači ništa, oni ljude tretiraju kao pione na šahovskoj tabli, uvek su spremni da ih žrtvuju zarad sopstvenih suludih, antiljudskih ideja. Naprednjačkom režimu nije nikakav problem da ponovi zlo devedesetih, samo ako bi im to išlo u prilog.

Vučić je jedini političar u regionu koji ima realnu moć da izaziva nove sukobe. Može Dodik da se kurobeca koliko hoće, ali on nema vojnu silu neophodnu za secesiju i razaranje, bez podrške iz Srbije on je niko i ništa. Ni Srpska lista na Kosovu ne stoji ništa bolje, bez Srbije oni su naprosto nemoćni da izazovu širi sukob. Na primeru Banjske videli smo na šta je sve Vučić spreman, a ne treba imati nikakve sumnje da je spreman i na mnogo gore. Ipak je reč o čoveku koji je bio deo udruženog zločinačkog poduhvata i ne samo da se nije odrekao tog dela svoje prošlosti, već je na nju ponosan.

To je političar koji ne zna ništa drugo da radi doli da ponižava, zlostavlja, uništava, otima, razara, prisiljava, maltretira, izaziva zlu krv, pravi raskole i sukobe, kako u Srbiji tako i u susedstvu. Njemu je mir duboko stran, a agresija jedini oblik komunikacije sa svetom. Zato je Vučić najveće zlo za Srbiju i region. Dok je on na vlasti, nema stabilnosti na Balkanu. (Tomislav Marković, Tačno.net).

Gaza nije Aušvic, ali zločin jeste genocid

Pravilna definicija strahota koje Izrael čini u Gazi je pitanje o kom se više od godinu dana raspravlja među istraživačima, pravnicima, političkim aktivistima, novinarima – diskusija kojoj većina Izraelaca nije izložena. Istina, za hiljade ubijene i ranjene dece, siročadi, za bebe koje su umrle od smrzavanja u Gazi nije važno koja definicija će na kraju biti usvojena od strane Međunarodnog suda pravde ili istoričara.

Mark Tven je napisao: „Mastilo kojim je ispisana istorija je sačinjeno od predrasuda.“ Opasnosti pisanja istorije na pristrasan način su jasne i ističu potrebu za opreznim i uravnoteženim definicijama kako bi se stiglo do tačnog razumevanja događaja. Pažljivo i uporedno ispitivanje događaja u poslednjoj godini vodi do bolnog zaključka da Izrael u Gazi sprovodi genocid.

Istoričar Šlomo Zand tvrdi da se uprkos užasnim strahotama i ratnim zločinima koje Izrael čini u Gazi, tamo ne dešava genocid. Kao dokaz, on rat u Gazi poredi sa dva po njegovom mišljenju slična događaja, u kojima su vojske demokratskih zemalja (Francuske i Amerike) činile strašne zločine prema civilima – ništa manje od onih u Gazi – ali se oni nisu definisali kao genocid: Alžirski rat (1954-1962) i Vijetnamski rat (1965-1973).

Zand nije u pravu. Ben Kiernan, jedan od značajnijih istraživača genocida u svetu, procenjuje u svojoj knjizi „Blood and Soil: A World History of Genocide and Extermination from Sparta to Darfur / Krv i tlo: svetska istorija genocida i istrebljenja od Sparte do Darfura“ da je tokom perioda francuske kolonijalne okupacije Alžira (1875-1830) umrlo ili ubijeno između 500 hiljada i milion Alžiraca, od gladi, bolesti i namernog ubijanja. Kiernan smatra da je kolonijalno naseljavanje Alžira dovelo do genocida sličnog onom koji se dogodio u kolonijalističkom osvajanju i naseljavanju Severne Amerike i Australije.

Leo Kuper, pripadnik prve generacije istraživača genocida, tvrdi u svojoj knjizi „Genocide: Its Political Use in the Twentieth Century / Genocid: politička upotreba u 20. veku“ da strahote koje su učinili Francuzi u Alžirskom ratu ulaze u okvir „genocidnog masakra“, iako ne odgovaraju potpuno definiciji genocida.

Što se tiče Vijetnamskog rata, Zand je tu još neprecizniji. Godine 1966. je ustanovljen „Raselov tribunal“, nezvanično telo koje je osnovao britanski filozof Bertrand Rasel, na čijem čelu je bio francuski filozof Žan Pol Sartr. Cilj je bio da se istraže i objave tvrdnje o ratnim zločinima koje su Sjedinjene Države počinile u Vijetnamskom ratu. U radu su, pored Sartra, učestvovali istaknuti intelektualci, političari i aktivisti Simon de Bovoar, Lelio Baso i Vladimir Dedijer. Ovaj građanski sud je zaključio da se aktivnosti američke vojske u Vijetnamu mogu smatrati genocidom prema Povelji UN-a o sprečavanju i kažnjavanju genocida iz 1948. Među nedelima su utvrđeni napadi i ubijanje civila, upotreba zabranjenog oružja, mučenje i zlostavljanje ratnih zarobljenika kao i uništavanje kulturno-istorijskih spomenika.

Slično slučaju Izraela i Hamasa, zaključci Raselovog tribunala bili su kritikovani zbog odsustva ozbiljne rasprave o zločinima Vijetkonga i Severne Koreje protiv civila Južne Koreje. Međutim, priznanje zločina Vijetkonga i Hamasa ne uklanja potrebu da se tačno definiše šta je američka vojska radila tada u Vijetnamu i šta izraelska vojska danas čini u Gazi.

Raselov tribunal je raspravu o genocidu odveo u novom pravcu. Tako je Leo Kuper zaključio da strateška bombardovanja, kao što su atomske bombe bačene na Hirošimu i Nagasaki (1945) ili savezničko bombardovanje Hamburga i Drezdena (1943-45) mogu da se shvate kao dela genocida zbog namere da se unište civili.

Izrael nije bacio atomsku bombu na Gazu (uprkos predlogu ministra nasleđa Amihaja Elijahua), ali je u ovom ratu prešao granice koje je sam sebi postavio u prošlosti. Istraživanje novinara Juvala Avrahama,¹ čija su otkrića potvrđena u odvojenom istraživanju Washington Posta, pokazalo je da izraelska vojska koristi veštačku inteligenciju u bombardovanju Gaze, na način koji je doveo do povređivanja nevinih. Ponekad je odobravano da se uništi ceo kvart i ubije 300 nevinih civila samo da bi se ubio jedan zvaničnik Hamasa.

Ovakva logika pretvorila je sve stanovnike Gaze u legitimnu metu. Prema pažljivo prikupljenim podacima dr Li Mordehaja, možemo da procenimo da su između 60-80 odsto povređenih u Gazi civili – više nego što je izraelska vojska sebi ranije dopuštala i više nego u bilo kom drugom ratu u 21. veku.

To je politika koja de fakto dozvoljava sprovođenje genocida. Međutim, glavna poteškoća pravne definicije masovnog ubijanja kao genocida jeste nužnost da se dokaže namera. Konvencija o genocidu UN-a iz 1948. zahteva da se dokaže da postoji namera potpunog ili delimičnog uništenja grupe, a koja može biti nacionalna, verska, etnička i rasna. Ovaj uslov je unet u konvenciju između ostalog i zbog zajedničkog interesa Sjedinjenih Država i Sovjetskog saveza koji su se plašili da će se u toku Hladnog rata naći na optuženičkoj klupi Međunarodnog suda pravde zbog raznih nasilnih operacija svojih oružanih snaga.

Tokom Hladnog rata ovaj sud je bio marginalni faktor u međunarodnim odnosima. Međunarodni krivični sud za Ruandu je prvi put osudio optuženog za genocid (Žana Pola Akajesua) tek septembra 1998. Međunarodni sudovi vrlo oprezno postupaju pre nego što utvrde da se dogodio genocid. Krivični apelacioni sud se u slučaju genocida u Srebrenici bavio pitanjem istrebljenja dela grupe (koje se pominje u Povelji UN-a). Sud je utvrdio da taj deo treba da bude istaknut i definisan, kao i eliminisanje dela grupe kao ugrožavanje postojanja cele grupe.

U dve presude koje se odnose na rat u Jugoslaviji, Međunarodni sud pravde je presudio da, za dokazivanje da je postojala namera uništenja, dela i ponašanje moraju biti takvi da im se ne može dati drugo razumno tumačenje. Drugim rečima, nije dovoljno da namera uništenja bude najverovatnije tumačenje dela, već se zahteva da ne bude nikakvog drugog objašnjenja.

Tako je u presudi od 2015. po tužbi koju je podnela Hrvatska protiv Srbije s tvrdnjom da je Srbija izvršila genocid protiv Hrvatske 90-ih godina 20. veka, sud utvrdio da su u tom ratu počinjena ubistva i da je bilo nasilja na obe strane, ali da nijedna nije prešla potreban prag kako bi se utvrdilo da se dogodio genocid. Specijalni krivični tribunal za bivšu Jugoslaviju se uzdržao da definiše svaki slučaj nasilja kao genocid, osim masakra koji su počinile srpske snage u julu 1995. nad bosanskim Muslimanima u Srebrenici, gde je ubijeno oko 8 hiljada muškaraca, dok su žene i deca proterani.

Da li je u slučaju Gaze moguće dokazati ovakvu nameru? Osim predloga da se upotrebi atomska bomba, političari, vojni zvaničnici i ljudi iz medija su davali mnoge druge izjave koje svedoče o genocidnoj nameri. Sve su dokumentovane: nema nevinih u Gazi, izvešćemo drugu Nakbu, treba uništiti Amaleka i slično. Ali i dalje je pojam namere veoma problematičan. Viliam Šabas, jedan od vodećih pravnika o pitanju genocida to objašnjava u svojoj značajnoj knjizi „Genocide in International Law: The Crime of Crimes / Genocid u međunarodnom pravu: zločin nad zločinima“, gde analizira odluke specijalnih međunarodnih sudova koji su sudili počiniocima genocida u Ruandi i Jugoslaviji.

Dokazivanje namere kako bi se osoba ili država osudila za genocid, navodi Šabas, mnogo je zahtevnije i složenije od dokazivanja namere potrebne u običnom krivičnom suđenju za ubistvo. Posebno kada je reč o državi, postavlja se pitanje na osnovu čega se može utvrditi njena namera. Ako ubice izvrše svoja dela jer su čuli izjave, zapovesti, govore koji imaju genocidni smisao, naravno da je tada lakše ustanoviti takvu nameru. U nedostatku ove vrste materijala, tužilaštvo se mora osloniti na dokaze izvedene iz samog zločina i upornost sa kojom ubice izvršavaju ubijanje, što ukazuje na jasnu želju da se uništi neka grupa.

Sud koji je raspravljao o genocidu u Ruandi je utvrdio da je moguće zaključiti da je postojala namera genocida u okviru same aktivnosti „u kontekstu njihove masovnosti i/ili sistematičnosti ili njihovog zverstva“. U kontekstu Gaze, Šabas pretpostavlja da je tužba protiv Izraela koju ju podnela Južna Afrika i kojoj se pridružilo još 14 zemalja – veoma jaka, kako zbog bezbrojnih genocidnih izjava donosilaca odluka u Izraelu tako i zbog prirode samih akcija, kao što su sistematsko izgladnjivanje stanovništva Gaze, etničko čišćenje severa Pojasa Gaze i bombardovanje oblasti koje su bile definisane kao „bezbedne“.

Većina slučajeva genocida u moderno doba dogodila se nakon dugotrajnog nasilnog konflikta između ubilačke i žrtvene grupe. Na primer, Jermeni su se pobunili protiv otomanske tiranije i suzbijanja svojih nacionalnih težnji, te su preduzeli terorističke akcije protiv države već krajem 19. veka. Pripadnici Herero grupe na jugozapadu Afrike su se pobunili protiv nemačke imperijalističke vlasti, koja je kao odgovor krenula u njihovo uništenje, nakon što je usvojena politika koja je eliminisala njihove izvore egzistencije (stočni fond). Pripadnici Hutua su ubijali pripadnike Tutsa u Ruandi nakon dugogodišnjih sukoba, koji su počeli zbog privilegija koje je belgijska kolonijalna vlast dala Tutsima nakon Prvog svetskog rata.

U ovom kontekstu je važno istaći da većinu dela genocida njihovi počinioci doživljavaju kao čin samoodbrane. Izraelsko-palestinski konflikt bez sumnje pripada ovoj kategoriji. Većina Izraelaca doživljava genocid u Gazi kao odbrambeni rat nakon stravičnog napada Hamasa 7. oktobra 2023. godine.

Genocid ne mora biti identičan nacističkoj paradigmi koja je u svakom Jevrejinu videla neprijatelja koga treba uništiti. Genocid nikada nije linearan, već ga pokreću kontradiktorni procesi. Tako, dok su Jermeni bivali deportovani i masakrirani u velikim delovima Otomanske imperije, u Izmiru i Istanbulu su ostavljeni na miru. U nekoliko slučajeva, tvorac nacističkog konačnog rešenja Hajnrih Himler je privremeno obustavljao istrebljenje Jevreja na određenom mestu ili u nekom ograničenom vremenu iz ekonomskih ili diplomatskih razloga, što je omogućavalo otvaranje uskih prolaza spasa. Tako je i Izrael mogao da doprema humanitarnu pomoć Gazi (što su lokalne kriminalne bande više puta zloupotrebile) a da u isto vreme ubija hiljade nevinih građana.

Naredbe za masovno ubijanje su uvek maglovite, nejasne i otvorene za razna tumačenja. Takvo je i „konačno rešenje jevrejskog pitanja“. Britanski istoričar Ijan Krešo u knjizi „Fateful Choices: Ten Decisions That Changed the World, 1940-1941 / Kobni izbori: 10 odluka koje su promenile svet, 1940-1941“ objašnjava da može biti pogrešna tvrdnja da je postojala odluka o uništenju Jevreja, jer bi to značilo da je u jednom konkretnom trenutku dato izričito naređenje da se izvrši genocid. Naredba nije došla sa vrha piramide (od Hitlera) ka dole, već kroz komplikovane međusobne odnose koji su uključivali davanje zelenog svetla, insinuacije kojima su odobravane akcije i inicijative podređenih koje su se spajale u radikalizaciji koja se odvijala. Tek se u kasnijoj fazi proces iskristalisao u jasnu odluku koja se videla na terenu. I ovde se vidi analogija sa onim što se događa u Gazi.

Novinar Janiv Kubovic je bio svedok događaja na koridoru Nicrim od kojih se ledi krv u žilama. Svi koji prelaze imaginarnu liniju bivaju ubijeni, bilo da se radi o naoružanim ljudima ili građanima koji su pogrešili put. Samovolja i bezakonje vladaju na mestu gde svako može da puca u bilo kog Palestinca u prolazu, dok se svaki ubijeni, čak i ako je u pitanju dete, smatra teroristom. Kao što je svaki mladić ili starac koje je tokom rata ubio Vermaht u selima Sovjetskog Saveza bivao proglašavan partizanom.

Niko vojnicima koji su ubijali nevine ljude na koridoru Nicrim nije dao takvu naredbu. Ali oni koji su to činili (naravno, to nisu činili svi vojnici) shvatili su da će njihovi postupci proći nekažnjeno. Kombinacija nagoveštaja koji dolaze sa vrha (od političara i oficira; na primer, potpukovnika Jehude Vaha) i bezakonja odozdo – to je način na koji se odvija genocid.

U martu 2022. u Muzeju Holokausta u Vašingtonu državni sekretar Entoni Blinken je saopštio da Sjedinjene Države vide operacije Mjanmara protiv Rohindža muslimana kao genocid. Blinken je rekao da je odlučio da to objavi baš u ovom muzeju zato što su te lekcije značajne i danas. I niko nije rekao da je to trivijalizacija Šoe koja se ne sme porediti ni sa čim.

To je bio osmi slučaj da su Sjedinjene Države nešto proglasile genocidom, pored Šoe. Ostali primeri su genocid nad Jermenima, Holodomor u Ukrajini 30-ih godina 20. veka, genocid koji su sprovodili Crveni kmeri u Kambodži, genocid u Ruandi, genocid u Srebrenici, u Darfuru i genocid koji je izvršio Isil nad Jezidima. Baš ovih dana, 9. januara, Bajdenova administracija je priznala (ponovo kroz Blinkenovu izjavu) deseti slučaj genocida: onaj koji sprovode paravojne Snage za brzu podršku (RSF) u ubilačkom građanskom ratu koji je izbio u Sudanu posle pada predsednika Omara al-Bašira 2019.

U Mjanmaru je reč o proterivanju oko 850 hiljada pripadnika Rohindža u Bangladeš i ubistvu oko 9 hiljada ljudi. Nije bilo fizičkog uništenja svih, već malog procenta pripadnika zajednice. Sada se raspravlja o tužbi protiv Mjanmara koju je Međunarodnom sudu pravde podnela Gambija, a priključile su joj se još neke države, među njima Nemačka i Britanija. Izjave o nameri Mjanmara da uništi Rohindže su slabe i sporadične kada se uporede sa bujicom genocidnih izjava koje su se čule u Izraelu od političara, u društvu, medijima i vojsci, a koje su izazvale radikalnu dehumanizaciju Palestinaca i opštu želju da se oni istrebe.

Genocid je svaka radnja koja rezultira uništavanjem sposobnosti kolektiva da postoji, a ne nužno njegovo fizičko ubistvo. Procenjuje se da je skoro 50 hiljada ljudi ubijeno u Gazi i da je više od 110 hiljada njih ranjeno. Broj onih koji su ostali ispod ruševina nije poznat i možda ga nikada nećemo saznati. Većina žrtava su građani koji nisu umešani u sukob. Oko 90 posto stanovništva u Gazi je raseljeno iz svojih domova i živi u nemogućim uslovima, što sve zajedno samo pojačava sliku tog užasa.

Ubijanje dece, izgladnjivanje, uništenje infrastrukture, uključujući zdravstveni sistem, destrukcija većine stambenih objekata, brisanje čitavih kvartova i gradova kao što su Džabalija i Beit Lahija, etničko čišćenje severa Pojasa Gaze, uništenje univerziteta i većine kulturnih ustanova, džamija, državnih institucija i organizacija, masovne grobnice, uništenje lokalne infrastrukture za proizvodnju hrane i zalihe vode, sve ovo ocrtava jasnu sliku genocida. Gaza kao ljudska i nacionalna kolektivna celina više ne postoji. Tačno tako izgleda genocid.

Kada se rat završi, moraćemo da se pogledamo u ogledalo. U njemu ćemo videti društvo koje ne samo da je zanemarilo svoje otete članove i nije odbranilo svoje građane pred ubilačkim Hamasom, već je i izvršilo stravično delo genocida u Gazi, koji će zauvek obeležiti jevrejsku istoriju. Jednom ćemo morati da se suočimo sa ogromnošću počinjenih strahota. Ono što se događa u Gazi nije Šoa. Ovde nema Aušvica i Treblinke. Ali je ovo zločin iz iste porodice, zločin istrebljenja. (Daniel Blatman i Amos Goldberg, Haaretz, za Peščanik sa hebrejskog prevela Alma Ferhat)

Pokrenuo filozofski podcast, slušaju ga deseci milijuna ljudi

NA NEDAVNO održanoj godišnjoj konferenciji Instituta za filozofiju u Zagrebu jedan od govornika bio je filozof Nigel Warburton, suvoditelj popularnog podcasta Philosophy Bites, koji je do sada preuzet više od 47 milijuna puta.

Od pokretanja 2007. godine, podcast je objavio više od 380 epizoda, uglavnom razgovora s nekima od najistaknutijih suvremenih filozofa. Na platformi Apple Podcasts ima prosječnu ocjenu 4.5 na temelju 1500 recenzija, što ukazuje na značajnu publiku i pozitivne povratne reakcije.

Evo što nam je Warburton otkrio u ekskluzivnom intervjuu za Index.

Stephen Hawking je tvrdio da je filozofija mrtva. Što mislite o tome?

Hawking je smatrao da filozofi nisu pratili suvremenu teorijsku fiziku i da zbog toga često govore besmislice. To je možda točno u nekim slučajevima. Međutim, novinari su Hawkingovu kritiku protumačili kao osudu čitave filozofije. Time se zanemaruje neosporna važnost moralne filozofije. Pojednostavljeno rečeno, znanstvenici mogu izraditi nuklearne bombe, ali još uvijek ostaje filozofsko pitanje – trebaju li to učiniti. Također, iako nisam stručnjak za teorijsku fiziku, dio njezinih aspekata danas je izrazito nespojiv s empirijskim dokazima i lako bi se mogao svrstati u filozofiju.

Treba li svaki znanstvenik pohađati kolegij iz filozofije?

Svaki znanstvenik trebao bi pohađati kolegij iz etike jer gotovo svaki znanstvenik tijekom svog rada mora donositi etičke odluke, a neke od njih imat će značajan utjecaj na društvo i odnos prema drugim svjesnim bićima. Filozofi o tim pitanjima raspravljaju već više od 2500 godina, a okviri i uvidi koje nude mogu znanstvenicima pomoći da donesu informirane odluke.

Možete li navesti neke filozofe s kraja 20. i početka 21. stoljeća koji su, po vašem mišljenju, imali značajan pozitivan ili negativan utjecaj na širu javnost?

Najutjecajniji filozof u tom razdoblju bio je Peter Singer. Njegov rad o etici odnosa prema životinjama, temeljen na njihovoj sposobnosti da pate, doveo je do značajnih promjena u zaštiti životinja diljem svijeta. Njegove ideje o tome zašto bi bogatiji Zapad trebao dio svojih sredstava donirati kako bi učinkovito pomogao manje sretnima u drugim dijelovima svijeta dovele su do usmjeravanja milijuna dolara u te svrhe. Iako su njegove ideje često kontroverzne, a neki njegovi sljedbenici razvijaju ih u čudnim smjerovima, njegov utjecaj je neporeciv. Jedan od razloga zašto ima toliki utjecaj jest to što je izuzetno jasan pisac.

Slavoj Žižek ima velik broj obožavatelja, no, po mom mišljenju, imao je uglavnom negativan utjecaj. Iako može biti zabavan i povremeno briljantan provokator, njegova bujica nejasnih riječi često je besmislena. Njegova popularnost podsjeća na priču o carevu novom ruhu – ljudi ga ozbiljno shvaćaju bez stvarnog razumijevanja. Filozofija, poput znanosti, najbolja je kada je jasno komunicirana i otvorena za kritiku. Da biste bili dio te kritičke rasprave, morate biti razumljivi i, u idealnom slučaju, podložni opovrgavanju.

Znanost ima znanstvenu metodu za otkrivanje ispravnog i pogrešnog. Što je loša filozofija i kako je prepoznati?

Loša filozofija može se manifestirati na različite načine. Jedan od njih je izvođenje logičkih zaključaka iz netočnih premisa i tvrdnja da su ti zaključci apsolutna istina. Savršena logika ne jamči ništa ako ste pogriješili u početnoj točki. Poput znanstvenika, najbolji filozofi otvaraju svoje ideje za kritiku. Najgori filozofi su “gurui” koji žele sljedbenike umjesto kritičkog dijaloga i pišu na način koji ne ostavlja prostor za raspravu, već samo za interpretaciju ili učenje napamet. Svrha filozofije je poticanje na razmišljanje, a ne njegovo zaustavljanje.

Antifilozofsko raspoloženje raste u SAD-u i na desnici u EU i Velikoj Britaniji. Zašto je to tako i kako bi filozofi trebali reagirati?

Dobra kritička misao ključna je za funkcioniranje demokracije, a samim time predstavlja prijetnju neprijateljima demokracije. Filozofija, poput znanosti, cvjeta tamo gdje postoji sloboda izražavanja. I krajnja desnica i krajnja ljevica imaju dugu povijest ušutkavanja onih s kojima se ne slažu. Teško je reći kako bi filozofi trebali reagirati, ali jedno je sigurno – ne smiju ignorirati ono što se danas događa.

U svom predavanju u Zagrebu spomenuli ste kako vas je supruga opisala kao “vikara koji je izgubio vjeru u akademsku filozofiju”. Što vas je navelo na gubitak vjere? Žalite li zbog toga?

Ukratko, smatrao sam da se mnogi akademski filozofi gube u trivijalnim raspravama koje su od ograničene važnosti za svijet. Filozofija može biti izvanredno poticajna i razotkrivajuća disciplina, no često je unutar sveučilišta daleko od toga. Ne žalim zbog napuštanja akademske pozicije  er smatram da sam bio slobodniji iznositi filozofske stavove i komunicirati sa širom javnošću uz manje ograničenja. Moju vjeru u filozofiju vratili su mi razgovori s nekima od najsjajnijih suvremenih filozofa – podcast Philosophy Bites to mi je omogućio.

Biolog i “novi ateist” Richard Dawkins izjavio je da bi teološki odsjeci na sveučilištima trebali biti ukinuti. Slažete li se s time? Treba li filozofija stati na stranu teologije?

Je li to stvarno rekao? Teološki odsjeci obično ne zahtijevaju da njihovi zaposlenici budu vjernici. Teško mi je povjerovati da Dawkins ne vidi vrijednost u akademskom proučavanju religija i njihove povijesti s obzirom na to koliko su one imale i još uvijek imaju utjecaj na čovječanstvo. Dijelim neka Dawkinsova stajališta o teškoćama pomirenja znanstvenog pogleda na svijet s konvencionalnim religijskim vjerovanjima, ali ako je rekao da bi teološki odsjeci trebali biti zatvoreni, ne slažem se s tim.

Mislite li da će se umjetna inteligencija ikada moći baviti filozofijom? I to raditi dobro?

Moguće je. No, vjerojatnije je da će umjetna inteligencija sve više služiti kao alat kojim će se filozofi koristiti za poboljšanje i ubrzavanje onoga što rade. To se već događa s velikim uspjehom u znanosti. Ne postoji razlog zašto nešto slično ne bi moglo postati dio filozofije. (Nenad Jarić Dauenhauer,Index)