Ulazak u Bosnu i Hercegovinu nije zabranjen piscu Zaharu, nego građaninu Jevgeniju. Evo i zašto…
Piše: Tomislav Marković
„Nepravda! Nepravda“, unisono su zagrajali srbijanski mediji u Kalimero-stilu povodom zabrane ulaska piscu Zaharu Prilepinu u Bosnu i Hercegovinu, jer predstavlja „prijetnju sigurnosti, javnom poretku ili međunarodnim odnosima BiH“.
Mediji su jedinstveni u oceni da se radi o skandaloznoj odluci Sarajeva, da je nezabeleženo da se jednom piscu i humanisti zabranjuje ulazak u zemlju, da se radi o ozbiljnom incidentu i maltene udaru na slobodu stvaralaštva. Oglasio se i dramski pisac i akademik Dušan Kovačević, pun solidarnosti: „Nezabeleženo je da je bilo kom piscu zabranjen ulazak u neku zemlju i da je na spisku ljudi koji su opasni.“
Ovde je došlo do male terminološke zabune izazvane nabujalim ruskokolonaštvom domaće javnosti. Naime, ulazak u BiH uopšte nije zabranjen piscu Zaharu Prilepinu, već građaninu Jevgeniju Prilepinu koji koristi pseudonim Zahar u svom književnom radu.
Građanin Prilepin slobodno vreme, kad ne piše stvarnosnu prozu, uglavnom ispunjava ratovanjem po okolnim zemljama na koje Rusija iz nekih razloga misli da polaže pravo. Tako je učestvovao u ratu u Čečeniji kao komandir odreda specijalne policije, a kako sam kaže – donedavno je bio vojnik i učestvovao u sukobu na teritoriji Ukrajine i Donbasa. Da budemo malo precizniji, građanin Prilepin je ratovao na strani proruskih separatista u samoproglašenoj Donjeckoj Narodnoj Republici u svojstvu komandanta paravojne formacije u kojoj su se našli i dobrovoljci iz Srbije i BiH.
Pored ubijanja ljudi koji ne žele da budu pod šapom Kremlja, građanin Jevgenij Prilepin se zabavlja i bavljenjem politikom u okviru Nacional-boljševičke partije. To je ona stranka čiji su aktivisti napali ambasadu Srbije u Moskvi 2011. godine u znak protesta zbog hapšenja Ratka Mladića. Osnivač stranke je takođe pisac, Eduard Limonov, koji se svojevremeno proslavio sad već pomalo zaboravljenim romanom „To sam ja, Edička“, ali još više ispaljivanjem rafala na opsednuto Sarajevo, što je zabeleženo u filmu „Serbian Epics“ Pavela Pavlikovskog i Lazara Stojanovića.
Pravo pitanje nije zašto je Prilepinu zabranjen ulazak u BiH, već zašto i druge zemlje ne pođu za njenim primerom. Nije ni Ezra Paund hapšen zato što je pisac, već zato što je držao antisemitske govore na radiju. A ni Radovan Karadžić nije osuđen na doživotnu robiju zato što je poeta, već zato što je počinio zastrašujuće ratne zločine. I pisci su samo ljudi, i oni se ponekad odaju terorizmu, fašizmu i genocidu. Ali zato za njih važe isti zakoni kao i za sve druge građane.
