Franšiza i posljedice
Od jučer su zatvorena vrata McDonaldsovih restorana u Sarajevu i još nekoliko bosanskohercegovačkih gradova. Bio je to za mnoge medije i ekonomske analitičare, domaće ali i izvan BiH zahvalan i neodoljiv šlagvort za izvlačenje raznih dubokoumnih zaključaka. Najčešće onih zaključaka koji su bez ostatka ukazivali na slom takozvane investicione i poduzetničke klime u BiH i njenom glavnom gradu, naročito. „Tamo ni McDonalds nije uspio opstati“, ponavljali su analitičari. Drugi su, pak, otkrivali da su McDonaldsovi komadi mljevenog mesa i zemički izgubili bitku sa domaćom roštiljskom konkurencijom, ćevapima i somunima.
Ništa od toga nije tačno. Prema svim pokazateljima, McDonaldsova dva restorana u Sarajevu poslovala su proteklih desetak godina više nego uspješno, nikada godišnji profit nije bio ispod milion maraka. Toliko o poslovnom ambijentu i pogubnom utjecaju konkurencije na slom planetarne prehrambene franšize.
Pa, u čemu je onda problem, zbog čega se McDonalds povukao iz posla, ako je poslovanje bilo profitabilno.
Glavni i presudni problem je u vlasniku franšize, novokomponovanom bizismenu kojeg je nedavna pravomoćna sudska presuda obavezala da jednoj stranoj banci mora platiti enormne novce na ime dugogodišnjeg neplaćanja najamnine.
Prije nego što se upustio u posao sa McDonaldsom vlasnik bosanske franšize Haris Ihtijarević punu deceniju je bio šef Zajedničkih službi u Vladi Federacije BiH. Mijenjalo se nekoliko vlada i premijera, ali njegova pozicija nikada nije dovođena u pitanje. Izabran je za predsjednika Upravnog odbora Federalne agencije za bankarstvo. Trebala bi cijela ova emisija/tekst da bi se samo taksativno pobrojale sve Ihtijarevićeve afere koje su mediji otkrivali u vrijeme dok je obnašao visoke dužnost u Federaciji. Uglavnom se radilo o sumnjivom mešetarenju sa državnom imovinom, što nikada nije bio predmet ozbiljnih istraga pravosudnih organa. U jednoj od tih kompliciranih operacija sa nekretninama u vlasništvo Federacije našlo se i McDonaldsov prostor u centru grada u vlasništvu banke koja je sudski utjerala i naplatila dugovanje.
Sve skupa može izgledati jako komplicirano i nerazgovjetno, ali u osnovi nije. Dapače, vrlo su jednostavni razlozi zbog koji je propao McDonalds: vlasnik bosanskohercegovačke franšize se prema privatnoj imovini banaka i drugih povjerilaca odnosio komotno i rastrošno kao što se odnosio prema državnoj imovini tokom prethodne decenije koliko je proveo na funkciji u Vladi Federacije. U ozbiljnom poslovnom, surovom bankarskom svijetu to tako ne ide i to se skupo plaća. U tom miljeu važi princip da nema besplatnog ručka, čak i ako je McDonaldsov burger posrijedi!
Ponovimo još jednom: McDonalds je otišao iz BiH jer se vlasnici banaka prema svojoj imovini odnose odgovorno, za razliku od državnih činovnika koji je godina nekažnjeno čerupaju i prisvajaju!
Ima u sjajnoj knjizi „Priča o ljubavi i tami“ velikog jevrejskog pisca Amosa Oza rečenica koju izgovara jedan stari Jevrej suočen sa pljačkom javnih dobara u tek osnovanoj državi Izrael. „…Tako da smo poslije dvije hiljade godina stvorili državu samo da bi imali koga potkradati“. (Senad Avdić, OBN; Slobodna Bosna)
Arsim Zekoli: Namera Vučića nije odbrana Kosova
Digla se velika medijska hajka u Srbiji nakon ranjavanja dečaka na Kosovu. Kosovska policija je ubrzo uhapsila osumnjičenog, majka ranjenog dečaka je iznela svoj stav. Ovaj slučaj, ali i generalno sve oko Kosova, pokazao je jedinstvo srpske vlasti i većeg dela opozicije. Kako vidite tu jednoobraznost vlasti i opozicije u Srbiji? Nisu tako glasno osuđivali, recimo, slučaj Panda? Niti masovne grobnice kosovskih Albanaca u Batajnici. Da li se ovako brani Kosovo?
– Namera nije odbraniti Kosovo, nego odbraniti srpstvo i Srbe na Kosovu. Zato bi pitanje trebalo da bude ‘da li se ovako brane Srbi na Kosovu?’ Odgovor je svakako ‘samo tako i nikako drugačije’ i sa time će se složiti svi oponenti Aljbina Kurtija, i u Beogradu i kod stare garde u Prištini i kod međunarodne zajednice.
Vidite, u ovom istina nesrećnom zlu u Štrpcu, krije se ipak jedna indikativna nota, ili pouka koja se tiče reakcije vlasti u Prištini koja je bila pravovremena.
Ta je reakcija povukla liniju razgraničenja, sa jedne strane vladavine prava u klasičnom smislu i sa druge strane, onoga što možemo imenovati kao svojevrsnu ‘atavističku politiku dogovornog prava’ između Srba i Albanaca koje se praktikovalo u vreme Hašima Tačija i Aleksandra Vučića.
Takav potez Kurtija, normalan i očekivan u svakoj zemlji, ugrožava temelje takvih ‘dogovornih prava, dogovornih politika, dogovornih ekonomija, kultura, medija’ skrojenih po meri kompromitovanih i korumpiranih vlasti i na plećima građana koji mogu da se nadaju – ali ne i da očekuju – pravdu za učinjenu nepravdu, zavisno da li je to u interesu moćnika.
* Molim Vas, navedite mi neku komparaciju
– Evo, daću vam primer, kao ilustraciju ponašanja vlasti, ne kao komparaciju zločina.
Slučaj malog Stefana je primer delovanja pravne države, ili pokušaja vlasti da uspostave red u vladavini prava. Ali imate i jedan drugi primer, onaj malog Dashnima Hajrullahua iz Preševa 2005. navodno od strane oružanih snaga Srbije, za kojeg do dana današnjeg niko nije ne osumnjičen, a kamoli optužen ili osuđen.
I to je primer ‘dogovornog prava’ između plemenskih atamana iz Beograda i Prištine, uz pomoć kolonijalnih diplomatskih poglavica pod kolektivnim izgovorom ‘da slučaj ne izazove tenzije’.
I to se lako da ‘prodati’ u Srbiji i Kosovu, sve dok na tapet ne dođe pitanje intra-etničkih zločina -kao što je ubistvo mladih gardista na Topčideru ili zločini komandanata Oslobodilačke vojske Kosova (OVK) nad aktivistima partije Ibrahima Rugove.
Onda bi svi zavapili da na scenu stupi vladavina prava, upravo onaj vid pravde koju su oni sami poništavali i odbacivali kad je pitanje zločin nad svakim ‘koji nije naš’.
* Kad smo već kod ‘prodaje’ ili političke trgovine, da li u diplomatskoj praksi postoji mogućnost priznavanja pa otpriznavanja neke države? Može li to išta promeniti?
Pre neko vreme čuo sam izjavu jednog dobrog poznavaoca međunarodnog prava da je u ovom trenutku Kosovo priznato od više zemalja nego li Makedonija. Ne znam da li je to sasvim tačno, ali poenta je u tome da je sam čin međusobnog priznavanja bilateralan akt, a međunarodno priznanje je multilateralan normativni akt.
Po toj logici, Makedonija može da bude priznata od tek 50 zemalja u smislu međusobnog priznavanja, ali to ne menja stvar da je Makedonija međunarodno normativno priznata država.
U ovom slučaju, ta politika otpriznavanja je mali propagandni plus za Srbiju i kompromitirajući za zemlju koja otpriznaje drugu i time devalvira svoj kredibilitet, suverenitet i pre svega vrednost sopstvenih garancije.
Mislim da sama lista zemalja koje su pristupile takvom činu govori sama po sebi o kvalitetu diplomatije i institucija tih zemalja.
Kako vidite poziciju Zapada prema regionu? Zvaničnik SAD Derek Šole u poseti je regionu, a kako je stajalo u najavi, razgovaraće o „ulozi Srbije u jačanju regionalnog mira i bezbednosti i njenog kontinuiranom angažovanju koji vodi u EU u cilju normalizacije odnosa sa Kosovom…“. Nedavno je Ivica Dačić sa ambasadorom SAD Kristoferom Hilom, koji najavljuje investicije u Srbiji i u 2023., potpisao Memorandum o razumevanju između Ministarstva spoljnih poslova Srbije i Stejt departmenta.
– Potpisivanje Memoranduma između Hila i Dačića je gest koji treba da ublaži posledice poniženja američkog Stejt Departmenta nakon potpisivanja diplomatskog Sporazuma između Rusije i Srbije prošle godine u Njujorku od strane ministra Nikole Selakovića i ministra Sergeja Lavrova, dan nakon susreta Selakovića sa Viktorijom Nuland.
Što se tiče najava investicija, to je već tradicionalni “Mister Godo” iz Amerike koji nikako da stigne do Balkana.
Sećate se najava i još više očekivanja od otvaranja “Development Finance Corporation” kancelarije za region u Beogradu, toliko hvaljenih od Ričarda Grenela i Donalda Trampa. Zasad, koliko je meni poznato, jedina opipljivija i značajnija investicija jeste fabrika „Rivian“, kojoj prošle godine nisu baš cvetale ruže u SAD ali to ne menja na stvar da je odlična vest za Srbiju.
Ne treba imati nikakvu sumnju da Amerikanci iskreno žele da poboljšaju svoj investicioni i biznis portfolio u Srbiji u regionu, kako bi parirali kako Rusiji, tako i Kini, Turskoj pa i Nemačkoj.
Ali želja je jedno, a interes kompanija je sasvim drugo. I to otežava Americi da se prilagodi dominantno socijalno-ekonomskom trendu u regionu i ojača ili nadgradi svoj stabilikoratsku dominaciju na polju politike, vojne suradnje, bezbednosti.
To će joj teško ići, jer i Srbija i Balkan su zasićene avanturističkim blic-krig investicijama iz Indije, Saudijske Arabije, megalomanskim projektima ili litijumskih sumnjivih poduzecima.
Da li ipak imate utisak da Zapad ‘nagrađuje’ Srbiju i umiruje opunomoćenike Rusije na Balkanu?
– Što se tiče, pristupa Zapada prema Vučiću, to zahteva malo širu analizu. Predsednik Vučić je neki dan ocenio da po broju stranih agenata, Beograd nalikuje na Kazablanku sa početka Drugog svetskog rata.
Ja bih ipak radije poredio Beograd sa Berlinom sa kraja Drugog svetskog rata, a samog Vučića kao zalutalog propagandistu Rajha na “Čekpoint Čarli” linije podele Berlina između američke i ruske zone koje bi obe da iskoriste njegovo znanje i kontakte.
Ne mislim da Amerika nagrađuje, ili da Rusije ljubljuje Vučića, nego obe strane se bore da ga održe na vlast jer nijedna strana nije posve sigurna na koju bi stranu prevagnula neka druga garnitura. (Arsim Zekoli, Ivana Šundić Mihovilović, Dnevni list Danas)
Slavoj Žižek: Veoma sam proukrajinski nastrojen
U svom filmu Perverznjakov vodič kroz ideologiju, vrlo ste jasni da je ideologija ograničenje ljudske sposobnosti da jasno i slobodno misli.
Stotine miliona ljudi može izgubiti život zbog ideologije. Kod mene ima malo ideologije. Nazivam se „konzervativnim komunistom“ da nerviram ljude. Ali sam veoma proukrajinski nastrojen. Plašim se i trampističkog neopatrijarhalnog pokreta. Ako pobedi, nastaće svetska antifeministička, antimoderna osovina. Moramo da zaštitimo moderno zapadnoevropsko liberalno nasleđe. Danas svi mrze Evropu: Tramp je mrzi, Putin je mrzi, Kina je mrzi. Mislim da postoji nešto jedinstveno u evropskoj slobodi. Čak su i kritike Evrope, bilo da su marksističke ili neke druge, duboko ukorenjene u evropskom nasleđu. Evropska tradicija je jedina koja sadrži tragove sopstvene samokritičnosti. Umoran sam od tog antievrocentričnog trenda. Kada su talibani preuzeli vlast u Avganistanu napravili su brutalan pakt sa Kinom. To je novi poredak koji Putin slavi. Ipak, u ovom trenutku, SAD su na ivici neke vrste građanskog rata. Za mene je pravi konzervativac nešto plemenito. Uvreda je za konzervativce nazivati tipove poput Trampa i Putina konzervativcima. Jedina prava ideologija u kojoj vredi živeti je evropska tradicija.
Ne mislite li da je čudno da se, kako se obrazuje sve više i više ljudi, čini da se ideologija neguje na univerzitetima više nego bilo gde drugde? Studenti se ne pojavljuju kao mislioci otvorenog uma, već se očajnički drže neke ideološke univerzalije kroz koju bi da gledaju svet.
Moraju da nauče da postavljaju bolja pitanja. Za Kanta, javna upotreba razuma nije boravila na univerzitetima. Razumno promišljanje se mora dešavati izvan zone interesa države ili zajednice. Tvrdio je da mišljenje na pravnim i teološkim fakultetima služi institucijama. Učenici ne treba da se plaše debate. Ono što se dogodilo Helen Džojs na Kembridžu je ludilo: kada je održala svoje predavanje, uspostavili su siguran prostor za one koji su bili previše traumatizovani onim što su čuli. Univerziteti nisu sigurni prostori; trebalo bi da vam je dozvoljeno da sve propitujete. U suprotnom, imaćemo konzervativce koji kažu da je svaka seksualnost pretnja civilizaciji, a na drugom kraju spektra woke tipove koji svako, makar i blago dovođenje u pitanje odbacuju kao „neofašizam“.
Ja sam za sva prava LGBT+. Ali potpuno je iracionalno zabraniti debatu o ulogama biologije, društva i pola. Ne prihvatam tvrdnju da rod nije biološki određen. Uzmite ženu zarobljenu u muškom telu koja prolazi kroz promenu: njihov izbor je – u izvesnom smislu – slobodan izbor, ali nikada se taj izbor ne pravi kao da birate između torte sa jagodama i torte sa sirom. Zbog toga LGBT+ ideolozi mrze psihoanalizu. Oni smatraju da su ljudi potpuno transparentni i da znaju šta on ili ona žele da budu. Frojdova osnovna lekcija je da ne znamo šta hoćemo. Naša ličnost i naš seksualni identitet su potpuno nedosledni i kontradiktorni. (Slavoj Žižek, Rory Sutherland, The Spectator, Peščanik, prevela Milica Jovanović)
