Pet puta su bili prvaci Evrope, ali to nikog ne zanima. Važnije je pročitati ko je ugradio silikone ili ko se potukao u tv zadrugama
Piše: Tomislav Marković
U subotu, osmog septembra, u Beogradu je održano državno takmičenje Crvenog krsta Srbije u pružanju prve pomoći. To je najmasovnija manifestacija koju Crveni krst Srbije organizuje svake godine, na kojoj učestvuje preko 700 volontera. Eto zgodne prilike da se podsetimo da je ekipa iz Srbije u poslednjih 13 godina pet puta pobedila na Evropskom takmičenju u pružanju prve pomoći.
Trijumfi našeg Crvenog krsta u domaćim medijima su prolazili sasvim nezapaženo, što je potpuno očekivano. U medijskoj trci za senzacijama nema mesta za trivijalne vesti o nekoj tamo prvoj pomoći. Ko će to da čita, pored važnih vesti o tome koja je pevačica ugradila silikone, ko je koga mlatnuo u rijaliti programu ili šta je neki srpski zvaničnik rekao o Kosovu, po 1389. put?
Kad su pobede u pitanju, sva pažnja medija i publike usredsređena je na sportiste, dok za humanitarce iz Crvenog krsta jednostavno nema mesta. A zašto bi i bilo kad se ta organizacija bavi sve nekim sporednim, nebitnim delatnostima?
Nije obuka građana u pružanju prve pomoći jedina aktivnost Crvenog krsta. Tu su i organizovanje narodnih kuhinja širom Srbije koje imaju preko 34.000 korisnika, inkluzija romske dece u društvo i pomoć u obrazovanju, organizovanje spasilačkih službi na kupalištima i rekama, te briga o starijima i bolesnima kroz zdravstveni program, pomoć u kući i psihosocijalnu podršku. Da ne pominjemo redovne akcije dobrovoljnog davanja krvi, pomoć mladima s invaliditetom i smetnjama u razvoju, rad na prevenciji bolesti zavisnosti, socijalno uključivanje starijih osoba, pomoć starijima da se odupru finansijskom zlostavljanju, borbu protiv trgovine ljudima, programe oporavka socijalno najugroženije dece u Dečjim odmaralištima Crvenog krsta, te razvijanje solidarnosti i različitih oblika međusobne pomoći.
Ničeg glamuroznog nema u delatnostima Crvenog krsta, pa nije nikakvo čudo što ih nema među udarnim vestima. Dok su sportske pobede duhovna hrana čitavoj naciji, organizacija koja ima 60.000 volontera i svakodnevno pomaže potrebitima, bolesnima i ugroženima ne uživa nikakvu pažnju. Solidarnost i humanost odavno nisu na ceni, još od uništavanja socijalizma. Svi ćemo radije čitati o tome šta rade bogati, moćni i slavni nego o tome kako ljudi slični nama pomažu drugim ljudima koji su takođe poput nas.
Izgleda da nam je svima neophodna mentalna prva pomoć.
