Ivan Ejub Kostić je naučni saradnik na Institutu za filozofiju i društvenu teoriju Univerziteta u Beogradu. Doktorirao je na Fakultetu političkih nauka, a prethodno stekao obrazovanje iz islamskih studija te arapskog jezika i književnosti. Bavi se islamskim društvenim i političkim pokretima, položajem muslimana u Evropi i na Balkanu, kao i dekolonijalnom teorijom, sa posebnim naglaskom na pitanje kako se muslimanska politička subjektivnost artikuliše i ograničava u okviru savremene liberalne modernosti. Autor je i urednik više knjiga, zbornika i naučnih radova, te učesnik brojnih međunarodnih istraživačkih projekata i konferencija. Njegova nova knjiga The Wiley Blackwell Companion to Muslim Liberation Theology, koju je uredio sa zajedno dr Eminom Poljarevićem, biće objavljena 2026. godine. Za naš portal Ivan je podijelio vlastite spoznaje i argumente vezane za problematiku islamofobije. Dotakli smo se teme stereotipa, posljedica kolonijalizma, ali i terorizma koji je postao glavna stigma za sve muslimane na svijetu. Kako se boriti protiv islamofobije, postoje li korisna rješenja i savjeti koji se  mogu koristiti kao pozitivan primjer? Odgovore pronalazimo u razgovoru s iznimnim istraživačem ali i čovjekom koji solidarizira i vjeruje u kulturu dijaloga.

Suština islamofobije

Kako biste objasnili što je islamofobija i zašto je ona problem u društvu? U kojoj mjeri proizlazi iz neznanja i stereotipa o muslimanima?

Islamofobija se danas više ne može razumeti samo kao individualna netrpeljivost ili predrasuda prema muslimanima. Ona je deo mnogo šireg političkog i ideološkog sistema kroz koji se muslimani predstavljaju kao civilizacijska i bezbednosna pretnja, kao „Drugi” koji ugrožava „zapadne vrednosti”. U tom smislu, islamofobija nije samo pitanje neznanja, već pitanje moći. Decenijama se kroz medije, politički govor i bezbednosne narative proizvodi slika muslimana kao nasilnog, iracionalnog i kulturno „zaostalog” subjekta. Nakon 11. septembra taj proces je dodatno intenziviran kroz globalni „rat protiv terorizma”, kada su čitave muslimanske zajednice počele da se posmatraju kroz sekuritizacijsku logiku. Zato islamofobija danas služi i kao racionalizacija za šire geopolitičke i imperijalne projekte. Ratovi, intervencije i okupacije legitimišu se idejom da je potrebno prevaspitati muslimanski svet. Jedna od glavnih manipulativnih strategija takvog ideološkog inžinjeringa sprovodi se putem navodne afirmacije takozvanih „univerzalnih vrednosti”, poput demokratije, ženskih prava, položaja seksualnih manjina ili sekularizma. Tako nastaje ono što bismo mogli nazvati „liberalnom islamofobijom” — oblik diskriminacije koji se ne predstavlja kao otvorena mržnja, već kao navodna odbrana i širenje „progresa” i modernosti, dok se u pozadini zapravo nalaze interesi očuvanja političke i ekonomske moći Zapada. Naravno, pored liberalne postoji i otvoreno desničarska, identitarna islamofobija zasnovana na narativima o „sukobu civilizacija”, etnokulturalnoj homogenosti i nespojivosti islama i „civilizovanog Zapada”. U tom okviru muslimani se predstavljaju kao egzistencijalna pretnja evropskom (hrišćanskom) identitetu i kulturi. Iako se liberalna i desničarska islamofobija razlikuju u jeziku i formi, obe počivaju na istoj pretpostavci — da su muslimani „problem” koji treba kontrolisati, disciplinovati ili po potrebi eliminisati.

Koliku ulogu u širenju islamofobije imaju mediji i javni diskurs?

Mediji i javni diskurs imaju ogromnu, možda čak i ključnu ulogu u oblikovanju percepcije muslimana. Još je Edvard Said u svojoj knjizi Covering Islam pokazao kako zapadni mediji konstruišu sliku islama prvenstveno kroz prizmu nasilja i fanatizma. Zato se islam u dominantnom medijskom diskursu po pravilu pojavljuje kroz teme terorizma, radikalizma ili masovnih migracija, dok se njegova bogata filozofska, kulturna i duhovna tradicija gotovo potpuno zanemaruje. No, takvi narativi ne proizvode samo stereotipe o muslimanima, već i predstavu o tome kakav musliman jedino može biti društveno prihvatljiv. Upravo zato, kako primećuje Mahmud Mamdani, „dobrim” muslimanima smatraju se oni koji su politički nevidljivi, potpuno asimilovani, samoponišteni, i koji ni na koji način ne dovode u pitanje dominantne zapadne narative i vrednosne obrasce, dok se svaki ozbiljniji politički glas muslimana vrlo brzo problematizuje, delegitimizuje ili patologizuje. Hamid Dabaši „dobre muslimane” razume i kao „kompradorske” intelektualce, odnosno kao „unutrašnje doušnike” imperijalnog poretka, kao aktere bez ozbiljne prepoznatljivosti i organske legitimnosti među muslimanima, ali izuzetno korisne upravo zato što, iz navodno unutrašnje perspektive, potvrđuju predstavu o islamu kao problemu koji treba nadzirati, disciplinovati i podvrgnuti ideološkom preoblikovanju.

Utjecaj  Zapada i pojednostavljivanje Islama

Zašto se, po vašem mišljenju, u javnom govoru često zaboravlja da muslimani žive u veoma različitim društvima i kulturama, od Indonezije i Turske do Afrike, Azije, Balkana i Zapada? Koliko obrazovanje i mediji doprinose boljem razumevanju bogate istorije arapskog, perzijskog i osmanskog sveta, a koliko, naprotiv, svojim neznanjem ili pojednostavljivanjem hrane stereotipe i predrasude?

Naravno da postoji veliko nepoznavanje bogatstva islamske civilizacije — od islamske filozofije, političke tradicije i intelektualne istorije do različitih kulturnih izraza islama u Africi, Aziji ili Evropi. U obrazovnom prostoru islam se veoma retko predstavlja kao izrazito multikulturalna civilizacija.

No, rekao bih da ključni problem nije u zanemarivanju različitosti muslimanskog sveta, već upravo u tome što Zapad planski insistira na etničkim, nacionalnim i regionalnim razlikama među muslimanima, sa ciljem potiskivanja univerzalne i transnacionalne dimenzije kuranskog učenja i ideje Ummeta. Drugim rečima, muslimani se istovremeno predstavljaju kao homogena masa kada treba proizvesti strah, ali i kao fragmentisane zajednice kada kod njih treba eliminisati svest o međusobnoj povezanosti i sprečiti mogućnost šireg političkog, ekonomskog i vojnog jedinstva.

Koreni toga delom se mogu pratiti još od ukidanja Hilafeta i kemalističkog projekta u Turskoj, o čemu sjajno piše Salman Sayyid u knjizi A Fundamental Fear: Eurocentrism and the Emergence of Islamism. Ukidanjem Hilafeta nestao je poslednji simbol jedinstvenog, nadnacionalnog političkog prostora muslimana, nakon čega je islam postao sve više podređen partikularističkoj logici moderne nacije-države. Islam se od tada predominantno reinterpretira kroz nacionalne okvire — kao „turski”, „arapski” ili „bosanski” islam — dok se ideja univerzalne muslimanske političke i kulturne povezanosti predstavlja kao problematična ili opasna.

Bosna i Hercegovina je veoma zanimljiv primer toga. U Bosni i Hercegovini se veoma često insistira na konceptu „evropskog, bosanskog, islama”, odnosno islama koji je prihvatljiv upravo zato što je u značajnoj meri kompatibilan sa dominantnim evropskim političkim i kulturnim matricama. Ono što je u ovom slučaju posebno intrigantno jeste činjenica da na afirmaciji „evropskog”, odnosno „bosanskog islama”, možda najviše insistira sam Rijaset Islamske zajednice u Bosni i Hercegovini, koji se nakon ratova 1990-ih postepeno profilisao kao institucija sa dominantno etnonacionalnim karakterom, neretko otvorena i za saradnju sa međunarodnim bezbednosnim, vojnim i političkim akterima. Na taj način i sama Islamska zajednica sve više artikuliše islam unutar okvira zapadne moderne nacije-države i sekularnog političkog poretka, u kojem se nepodobni muslimani ostrakizuju i sekuritizuju. Time se ona dovodi u napet odnos sa univerzalističkim i transnacionalnim horizontom kuranske kosmologije. Slični procesi vidljivi su i u Albaniji i na Kosovu, gde se takođe insistira na formama islama koje su usklađene sa dominantnim evroatlantskim političkim okvirima i bezbednosnim strategijama. Naravno, muslimani u Evropi jesu deo evropskih društava i istorije, ali problem nastaje onda kada se od njih implicitno očekuje da budu prihvatljivi samo ukoliko svoju religioznost svedu na privatnu sferu i kulturnu posebost, bez njene šire društvene i političke dimenzije.

Zbog toga pitanje nije samo koliko Zapad poznaje islamsku civilizaciju, već i na koji način je predstavlja. Jer način predstavljanja nikada nije neutralan. Zapad uvek nastoji da ostvari moć kojom će da određuje koji islam će biti proglašen „modernim” i „umerenim”, a koji će biti marginalizovan, delegitimizovan ili odstranjen.

Kada etikete terorizma opravdavaju genocid i ratne zločine

U slučaju Palestine, često se događa da se patnja civila promatra kroz djelovanje Hamasa. Kako objašnjavate to povezivanje i kakav ono ima utjecaj na percepciju cijele situacije?

U slučaju Palestine problem je upravo u tome što se gotovo celokupna patnja palestinskog naroda po pravilu svodi isključivo na pitanje Hamasa. Na taj način se kolonijalni kontekst, višedecenijska okupacija, sistem aparthejda, blokada Gaze i genocid nad Palestincima potiskuju u drugi plan, dok Hamas postaje centralna tema.

Svakako da je moguće kritikovati određene poteze Hamasa, ali je problem kada se Hamas predstavlja kao „uzrok” palestinske patnje, a ne kao proizvod cionističke rasističke ideologije. Takođe, često se zaboravlja da Hamas uživa značajnu podršku među Palestincima upravo zato što se percipira kao pokret koji je odbio da prihvati normalizaciju i kapitulira pred kolonijalnim poretkom koji decenijama seje smrt. Zato je od suštinske važnosti razumeti Hamas kao antikolonijalni pokret, koji se ne može adekvatno tumačiti izvan konteksta palestinske borbe protiv cionističkog naseljeničkog kolonijalizma, koji najznačajniji politički predstavnici Hamasa vide kao jednu od manifestacija evropskog kolonijalizma i koji, po njihovom razumevanju, nikada ne bi mogao uspeti bez zapadne političke i vojne podrške.

Osim toga, posebno je važno istaći i to da se u dominantnom zapadnom diskursu palestinski otpor po pravilu prihvata samo dok je simboličan, mirnodopski ili politički bezopasan. Onog trenutka kada poprimi oblik oružanog otpora, vrlo brzo se delegitimizuje i predstavlja kao iracionalan ili „teroristički”.

Slična stvar se dešava i sa Iranom. Danas mnogi na Zapadu jesu spremni da podrže Gazu na humanitarnom i moralnom nivou, ali ne i Iran, prvenstveno zato što je Iran u dominantnom zapadnom diskursu demonizovan kao politički akter koji aktivno podržava palestinski oružani otpor i dovodi u pitanje regionalnu hegemoniju Sjedinjenih Američkih Država i Izraela. Zbog toga se često pravi veštačka podela između „dobre” podrške Palestincima, koja ostaje moralna i simbolička, i „neprihvatljive” podrške koja uključuje konkretan politički i oružan otpor. Na kraju zanimljivo je da se iranska podrška Palestincima često problematizuje mnogo više nego ogromna vojna i finansijska podrška koju Izrael dobija od zapadnih država.

Paternalistički odnos prema Muslimankama

Važno je spomenuti i diskriminaciju prema pokrivenim muslimankama i uvođenju zabrane nošenja hidžaba? Kako se ti procesi povezuju s idejom tzv. emancipacije žena, iako se istovremeno zanemaruje činjenica da su žene u Palestini, Libanonu i Iranu izložene genocidu nasilju i stradanju od strane Izraela i njegovih saveznika?

Slažem se sa Vama da se zabrana hidžaba i nikaba na Zapadu veoma često predstavlja kao deo navodne „emancipacije muslimanki”. Međutim, kako je pokazala Lejla Abu Lugod u svom čuvenom eseju „Da li muslimankama zaista treba spasavanje?”, problem nastaje onda kada se muslimanke više ne posmatraju kao žene sa sopstvenim iskustvima, glasovima i izborima, već se predstavljaju isključivo kao simbol potlačenosti koji Zapad treba da „oslobodi”. Usled toga, hidžab i nikab se u dominantnom zapadnom diskursu više ne tumače kao kompleksno religijsko i identitetsko iskustvo, već kao dokaz navodne neslobode.

Takav pristup proizvodi paternalistički odnos prema muslimankama, jer polazi od pretpostavke da Zapad ima pravo da određuje šta za njih znači sloboda ili dostojanstvo. Upravo zato Abu Lugod tvrdi da je retorika „spasavanja muslimanki” deo šire kolonijalne i imperijalne logike, o čemu svedoče i brojni istorijski primeri u kojima su kolonijalne sile položaj muslimanskih žena koristile kao jedno od opravdanja za imperijalna osvajanja, koja su često pratila pogromi, nasilje i stradanje neevropskog i nehrišćanskog stanovništva. U tom ekspanzionističkom i nasilnom diskursu važnu ulogu imaju bele liberalne feministkinje, koje uspostavljaju epistemološki režim u kojem se muslimanka priznaje kao politički i moralno relevantna samo onda kada ju je moguće prevesti u jezik belog liberalnog feminizma. Pokrivena muslimanka se tako ne pita šta za nju znače vera, telo, autonomija, seksualnost ili dostojanstvo, već se unapred smešta u ulogu žrtve koju treba podrediti sekularnom, belom i liberalnom modelu feminističkog oslobođenja. Takav feminizam ne ukida hijerarhiju među ženama, već je reprodukuje. U tom odnosu moći bela feministkinja zadržava privilegovanu poziciju one koja navodno zna šta je sloboda, dok muslimanka ostaje objekat tumačenja, popravljanja i spasavanja. Upravo zato je ova vrsta feminizma veoma često kompatibilna sa državno-institucionalnim zabranama, antiimigrantskim politikama i imperijalnim projektima, jer muslimanke ne vidi kao autonomne subjekte, već ih koristi kao dokaz sopstvene civilizacijske superiornosti.
Zato ne iznenađuje što bele liberalne feministkinje koje govore o „oslobađanju” muslimanki često ostaju neme pred nasiljem nad ženama u Gazi, Iranu, Iraku ili Avganistanu. Kada nasilje dolazi od aktera koje Zapad prepoznaje kao liberalne ili demokratske, poput cionističkog režima u okupiranoj Palestini, ono se više ne tumači kao nasilje nad ženama, već kao politički prihvatljivo i moralno racionalizovano delovanje zarad očuvanja globalne liberalne hegemonije.

Muslimani kao subjekti

Što po vašem mišljenju može najviše pomoći u borbi protiv islamofobije i jačanju razumijevanja i poštovanja različitosti?

Mislim da u borbi protiv islamofobije nije dovoljno govoriti samo o toleranciji, dijalogu i boljem međusobnom upoznavanju. Sve te odrednice su ispražnjene od svakog značenja, one su prazne ljušture, floskule. Zato je ključno dovesti u pitanje evropsku epistemološku supremaciju, odnosno naviku Evrope da sebe postavlja kao meru sveta: da isključivo ona određuje šta je sloboda, šta racionalnost, šta emancipacija, šta nasilje, šta demokratija, a šta fanatizam. Evropa je predugo govorila iz pozicije brutalne moći i epistemološke nadmenosti. Njene vrednosti bile su predstavljane kao jedini ispravne, to jest, kao univerzalne vrednosti kojima svi moraju da se bespogovorno povinuju. Međutim, danas je Evropa u dubokoj moralnoj, političkoj i civilizacijskoj krizi. Gaza je taj vrednosni bankrot ogolila na najbrutalniji način, ali su se njegovi znaci videli mnogo ranije kroz odnos prema migrantima, eksploataciju radnika, rasijalizaciju „Drugih”, nezasitu otimačinu tuđih prirodnih resursa, zločinačke ratove koje je Evropa vodila ili podržavala širom sveta, kao i kroz njenu nesposobnost da takozvane univerzalne vrednosti koje propoveda primeni onda kada su žrtve neevropske.  Zato evropska definicija slobode i demokratije više ne mogu biti prihvaćene kao neutralne i univerzalne. Narodi koji su nekada bili objekti evropskog upravljanja i disciplinovanja danas imaju obavezu da govore sopstvenim glasom, iz sopstvenog iskustva i iz sopstvenih vrednosnih okvira. Zato borba protiv islamofobije mora prvenstveno uključiti i borbu protiv epistemološke dominacije.

Ali istovremeno, muslimani ne smeju upasti u zamku samoviktimizacijskih narativa. Naravno da treba govoriti o diskriminaciji, rasizmu i nasilju, ali nije dovoljno ostati samo u poziciji žrtve. Muslimani moraju nastupati sa mnogo više samopouzdanja u sopstvenu intelektualnu, duhovnu i moralnu tradiciju. Moraju prestati da se vide isključivo kao manjina, imigrantska zajednica ili grupa koja stalno mora da dokazuje svoju lojalnost i prihvatljivost.

Ključno je da muslimani uđu u političko polje kao subjekti koji odlučuju samostalno o svojoj budućnosti, a ne kao objekti integracije. Društva u kojima žive ne treba da posmatraju kao tuđi prostor u kojem im je samo dozvoljeno da opstanu, već kao prostor koji imaju pravo da oblikuju. To znači napuštanje samoizolacije, ali i odbijanje asimilacije. Muslimani ne treba da biraju između getoizacije i potpunog uklapanja u dominantne obrasce, već treba da rade na stvaranju novih političkih, društvenih i moralnih horizonata.

Zato borba protiv islamofobije nije samo borba za „poštovanje različitosti”. Ona je borba za pravo muslimana da vlastitim jezikom, vlastitim vrednostima i vlastitim političkim imaginacijama učestvuju u stvaranju fundamentalno drugačije Evrope. Ne Evrope koja će muslimane „tolerisati” dok su tihi i nevidljivi, već Evrope koja će se menjati kroz njihovo prisustvo, mišljenje i delovanje. Cilj nije samo uključivanje muslimana u postojeći status kvo, već njegovo preispitivanje i stvaranje jedne suštinski drugačije političke zajednice.