Da zajedno bežimo?

To što postoji saglasnost u vezi sa koruptivnim, manipulatorskim, autokratskim karakterom vlasti koju danas sprovodi Aleksandar Vučić u Srbiji u opozicionom i kritički nastrojenom delu javnosti, ne znači da postoji saglasnost unutar te grupe o karakteru njegovog političkog angažmana i zauzimanju visokih državnih pozicija tokom ratnih devedesetih godina.

Da li je to zbog ideološke i političke sličnosti koju deo opozicionog spektra i kritičara Aleksandra Vučića ima sa predmetom, (osobom) svoje kritike – samim Aleksandrom Vučićem, dok je bio generalni sekretar Srpske radikalne stranke i osuđenog ratnog zločinca Vojislava Šešelja, ili zbog koristi koju mogu da izvuku izbegavanjem govora o ratnom huškaštvu i posledičnom profiterstvu, s obzirom na preovlađujuće neznanje građana Srbije o odgovornosti i učešću njihovog predsednika u oblikovanju društvenih okolnosti u pravcu smrti, gladi, siromaštva i bolesti, nije ni važno.

Podjednako je tragično.

Unazad skoro deset godina, opozicija Vučićevom režimu izbegava teme koje su suštinski objašnjavajuće za siromaštvo, izolovanost, korupciju, izloženost teškoj patnji najvećeg broja građana koji žive u Srbiji. A, to je rat. Rat u kojem je Aleksandar Vučić bio u prvim redovima kako bi od isticanja u pozivanju na ubijanje profitirao, koliko sticanjem privilegovanih položaja u društvu toliko i materijalno.

Da je kojim slučajem krenulo ozbiljnije otkrivanje porekla bogatstva na krađi i otimačini, lažima i manipulacijama ratno zločinačke klike iz devedesetih, od strane onih kojih su decenijama, gotovo sve vreme stajali nasuprot Vučiću i njegovim političkim i zločinačkim uzorima, kao što stoje i danas, Šešeljeva desna ruka izvesno ne bi bila predsednik Srbije, dvadeset godina od pada zločinačkog režima i okončanja rata. (Snežana Čongradin, Danas)

Nije na meni da se miješam…

Nije na meni da se miješam, no ipak bih preporučio nešto ležerniji odnos prema nametnutim simboličkim nedodirljivostima koje služe utjerivanju u tor i nacionalizaciji svakodnevice. Na primjer: Jebo zastavu, kako hrvatsku, tako i srpsku! I na Balkanu i u “univerzumima”. Odnosno: Jebo nacionalizam! Između onih opranih gaća što se suše na štriku i zastave koja ponosno vijori na jarbolu, daleko je mudrije iskazati poštovanje rublju. Te izvješene gaće, naime, ljudi će sigurno upotrijebiti, dok izvješena zastava daje do znanja da će ljudi sigurno biti upotrijebljeni. (Viktor Ivančić, Novosti)

Ko to tamo psuje?

Sa sajta Informera (Informer.rs 23.9.2021) vrišti naslov: „/VIDEO/ OVAKO DILAS I MARINIKA ZAMISLJAJU SLOBODU MEDIJA! Dripački tandem Vidojković i Kulačin psovali majku predsedniku Vučiću na tajkunskoj TV!“ Sledi video na kome Marko Vidojković psuje predsednika, u ovom slučaju tera ga u PM, reagujući na njegovu izjavu kojom je izjednačio RTS sa N1, povodom odnosa ove dve televizije prema njegovoj uzvišenosti. Ili, rečima Informera, Vidojković kaže: „Pi#ka ti materina ona odvratna! Budaletino jedna!“ – te se u pravedničkom gnevu zgraža list, tvrdeći da „ovako nešto nije zabeleženo u istoriji“. List, čiji je urednik, braneći Vučića od imaginarnog državnog udara, pre nekoliko godina poručio tadašnjem premijeru, sadašnjem predsedniku (uopšte dugogodišnjem gospodaru naših života): „Vučiću, budala si ako odeš u Kinu!“ Jeste, budala je nešto manje od budaletine. Ali takođe, pretnja izmišljenim državnim udarom jednom premijeru je nešto više od teranja tog istog lica, sad kao predsednika, u majčinu. Dakle, ipak je već zabeleženo u istoriji. U nečasnoj istoriji tog istog lista.

Fingirana glavna tačka optužnice je psovanje predsednika.

Jeste, Marko Vidojković psuje. Psuje mnogo, koloritno. Psuje gustiozno. I psuje javno. Štaviše, psuje predsednika. Baš kao što i polovina odraslog stanovništva Srbije više puta dnevno svakog dana upućuje psovke Vučiću, svađajući se sa televizorom, novinama, internetom. Vidojković je javni glas tog dela građanstva koji psuje predsednika privatno, svejedno koliko glasno ili tiho. I baš taj deo građanstva je podeljen: neki odobravaju Markovo javno psovanje, drugi ne. Pristojan ton bi više priličio jednom javnom glasilu – neretko tako javno govore privatni psovači.

Da, kad bi naše javno mnjenje počivalo na mediju koji bi ličio na Bi-Bi-Si.

Da, kada našu političku javnost ne bi oblikovali informeri.

(Vesna Rakić Vodinelić, Peščanik)

Samo da se Milanović što prije vrati kući

Trebamo svi skupa držati fige na obje ruke da hitno, ali hitno, dođe doma. Da se još danas pozdravi s predsjednikom Kostarike, s kojim se bilateralno sastao, mahne Kolindi Grabar Kitarović koja tamo ganja neke svoje poslove, i uđe u avion prema ovamo. Bit ćemo masu mirniji kad ga vidimo u Zagrebu. Jer sve to što je čovjek tamo uspio nadrobiti u samo nekoliko dana, daje nam sasvim razumsku podlogu za paranoju da nam se svaki njegov sat više u New Yorku može dodatno obiti o glavu.

Bilo bismo bar donekle spašeni da se Zoran Milanović što prije vrati iz Amerike kamo se otputio da bi, kao šef hrvatske države, održao tipski protokolarni govor na zasjedanju Opće skupštine Ujedinjenih naroda. (Sanja Modrić, Telegram)

Ukida se grupno vaganje učenika: ‘Neki su markirali iz škole ili se danima izgladnjivali…‘

Ministarstvo znanosti i obrazovanja potvrdilo nam je da u osnovnim i srednjim školama više neće biti grupnog vaganja djece. Rezultat je to inicijative Centra za poremećaje hranjenja Bea, koja je nedavno upozorila da je grupno vaganje iznimno stresan događaj za mlade koji tek izgrađuju pozitivan odnos prema vlastitome tijelu. Kad bi doznali da ih očekuje grupno vaganje, neki bi učenici markirali iz škole ili se danima prije izgladnjivali kako bi izbjegli ono što je u njihovim očima predstavljalo stres ili čak poniženje. Problem traje desetljećima, čak i danas 40-godišnjaci potvrđuju da su se osjećali isto tako loše pri vaganju dok su sami bili učenici. Grupna vaganja, istaknuli su u Bei, omogućuju stigmatizaciju različitosti, međusobno uspoređivanje i vršnjački pritisak na djecu i mlade u razvoju.

Iz Ministarstvu znanosti i obrazovanja kažu nam da je u pripremi uputa za individualno mjerenje težine i visine učenika koju će poslati svim osnovnim i srednjim školama u Hrvatskoj. Jelena Balabanić Mavrović, psihoterapeutkinja i voditeljica Centra za poremećaje hranjenja Bea, zahvaljuje svima koji su inicijativu tako brzo prepoznali i što je sve riješeno ekspresno u samo tjedan dana. “Za to nisu potrebna nikakva financijska sredstva, samo malo dobre volje da se olakša djeci i da na taj način podržimo njihovu zaštitu dostojanstva i mirno odrastanje.”

Neke škole i profesori tjelesnog sami su uvidjeli problem i prije te su samoinicijativno ukinuli javno vaganje, ali je bilo još puno škola koje nisu, pri čemu bi čitav razred, tj. sve djevojke ili svi mladići, promatrali vaganje i mjerenje visine svakog učenika. Pravobraniteljica za djecu Helenca Pirnat Dragičević također podržava inicijativu. (Lada Novak Starčević, Jutarnji list)