Konferencija o Palestini

Uglavnom gradu Kolumbije Bogoti u utorak 15. srpnja započela je dvodnevna konferencija o Palestini u organizaciji Haške grupe, asocijacije više od trideset zemalja globalnog juga čiji je cilj podupirati odluke međunarodnih institucija u odnosu na izraelski genocid u Palestini. Haška grupa osnovana je u siječnju ove godine na inicijativu Progresivne internacionale, globalnog udruženja lijevih stranaka, sindikata i organizacija. Konferencijom u Bogoti predsjedaju Kolumbija i Južnoafrička Republika (JAR), a jedna od govornica je i UN-ova posebna izvjestiteljica za Zapadnu obalu i Pojas Gaze Francesca Albanese. Cilj konferencije je iznaći mjere kojima bi se međunarodnu zajednicu prisililo da zaustavi genocid u Gazi, u skladu s odlukama Međunarodnog kaznenog suda (MKS), Međunarodnog suda pravde (MSP), te Vijeća sigurnosti i Opće skupštine UN-a. Sve ove institucije donijele su niz rezolucija i savjetodavnih mišljenja u kojima se traži hitan prestanak izraelskih vojnih djelovanja i ukidanje ilegalne okupacije palestinskih područja. Na otvaranju konferencije govorili su dužnosnici Kolumbije, Palestine i JAR-a, a prisutni su i predstavnici niza zemalja Latinske Amerike, Azije i Afrike, uključujući i važne države poput Brazila, Meksika, Kine, Indonezije ili Turske. Tu su i dužnosnici nekoliko UN-ovih agencija, dok iz Europske unije sudjeluju Irska, Portugal i Španjolska.

Delegati su rekli da su se sastali kako bi dogovorili konkretne pravne, diplomatske i ekonomske mjere za implementaciju odluka međunarodnih institucija u odnosu na Palestinu, ali i naglasili da im je cilj štititi međunarodni pravni poredak u širem smislu budući da Izrael taj poredak podriva kontinuiranim kršenjem obavezujućih rezolucija i time promovira nekažnjivost. Eventualne mjere protiv Izraela uključuju sankcije i prekid diplomatskih odnosa s Izraelom, pa je tako Kolumbija prekinula diplomatske veze i suspendirala izvoz ugljena u Izrael, JAR je podignuo tužbu protiv Izraela na MSP-u, a Malezija je zabranila izraelskim teretnim brodovima pristajanje u njezine luke. Uoči konferencije kolumbijski predsjednik Gustavo Petro napisao je za britanski Guardian da kampanja razaranja Gaze predstavlja “nepromišljenu izdaju međunarodnog prava”, te da države “imaju izbor ili čvrsto braniti pravne principe kojima se sprječavaju ratovi ili bespomoćno gledati kako se međunarodni poredak urušava pod teretom nekontrolirane politike moći”.

Iz američkog State Departmenta poručili su da se “snažno protive multilateralnim blokovima koji koriste međunarodno pravo za svoju antizapadnu agendu”, te da će “agresivno braniti” svoje i interese svojih saveznika, uključujući Izrael. Tenzije između SAD-a i Kolumbije započele su na početku mandata Donalda Trumpa zbog Petrovog odbijanja da prihvati deportirane imigrante iz Amerike. Predsjednik nekoć najvažnije južnoameričke saveznice SAD-a tom je prilikom na X-u napisao “mi smo na suprotnoj strani od nacista”, a početkom srpnja obje su zemlje povukle svoje veleposlanike. Prošlog tjedna američki državni tajnik Marco Rubio najavio je uvođenje sankcija protiv UN-ove izvjestiteljice Francesce Albanese zbog njezinih “nelegitimnih i sramotnih nastojanja” da MKS poduzme akcije protiv SAD-a i Izraela te zalaganja za prekid diplomatskih odnosa i uvođenje sankcija protiv Izraela. Sama Albanese je u Bogoti poručila kako tamo “sve veći broj država ima priliku prekinuti šutnju i preokrenuti smjer zakonitosti time što će reći: dosta je. Dosta je nekažnjivosti, dosta je prazne retorike, dosta je izuzetnosti i suučesništva. Vrijeme je da djelujemo u cilju pravde i mira, utemeljenih u pravima i slobodi za svih, a ne za privilegije nekih po cijenu uništenja drugih”.  (Tena Erceg, Novosti)

Kina i globalna politika

Kineski ministar spoljnih poslova Vang Ji rekao je 3. jula visokom diplomati Evropske unije da Peking ne može prihvatiti da Rusija izgubi rat protiv Ukrajine, jer bi to omogućilo Sjedinjenim Američkim Državama da svoju punu pažnju usmere na Kinu, naveo je jedan zvaničnik upoznat sa sadržajem razgovora.

Ova izjava protivreči javnoj poziciji Pekinga o neutralnosti u sukobu. Zvaničnik je rekao da Vangovi privatni komentari sugerišu kako bi Peking možda više voleo dugotrajan rat u Ukrajini, koji bi sprečavao Sjedinjene Države da se u potpunosti posvete svom rivalstvu s Kinom.

Ove izjave odražavaju zabrinutosti kritičara kineske politike, koji smatraju da Peking ima daleko veći geopolitički ulog u ukrajinskom sukobu nego što to priznaju kroz svoju deklarisanu poziciju neutralnosti.

Svi smo to znali, ali to nikada nije bilo izrečeno javno. Zloslutni obrt jeste to što je Kina to sada saopštila javno, na poluzvaničan način.

Iluzije o Kini – ideja da, uprkos svim svojim problematičnim aspektima, želi mir i globalnu saradnju – sada su nepovratno uništene.

Kina je sada jasno stavila do znanja da želi da dug i razoran rat, koji uništava celu jednu zemlju, potraje jer bi mir mogao da naškodi njenim ekonomskim interesima.

Takvo brutalno rezonovanje izneto u javnosti pre bismo očekivali od Trampa. Zašto je Kina to uradila? Zašto nam je javno poručila da ne shvatamo ozbiljno njenu navodnu želju za mirnim pregovorima o okončanju rata?

Najblaže moguće tumačenje bilo bi da Kina smatra da je nastavak rata cena koju treba platiti kako bi se izbegla mnogo opasnija globalna konfrontacija između Kine i Sjedinjenih Država.

Ali postoji još jedan zloslutan aspekt kineske poruke: šta tačno znači „da Rusija ne sme da izgubi rat protiv Ukrajine“?

Ponekad Putin tvrdi da Rusija ima pravo da okupira celu Ukrajinu, tako da „ruski poraz“ može značiti jednostavno to da Ukrajina preživi čak i ako izgubi veliki deo svoje teritorije…

A tu je još jedan zloslutan aspekt: zašto Kina kaže da Rusija ne sme da izgubi rat, ako je njen interes samo da rat potraje?

Zašto onda ne kaže i da Ukrajina ne sme da izgubi? Da li bi Kina, u tom slučaju, takođe diskretno pomagala Ukrajini? Ako Rusija pobedi, zar to ne bi primoralo Trampa da se još više fokusira na sukob s Kinom (kao onaj koji je pomogao Rusiji da pobedi)?

edan jasan zaključak se nameće iz ovog zloslutnog haosa: pravi razlog zbog kojeg Kina podržava Rusiju nije ekonomski (strah od američkog ekonomskog pritiska), već više ideološko-politički.

Ukratko, Kina ne deluje samo kao pragmatični akter koji sledi ekonomske interese – ona sledi i političke ciljeve koji nadilaze ekonomske, kao što je to često slučaj i s Trampom, koji sada „preti tarifama od 50 odsto Brazilu ako ne zaustavi suđenje Žairu Bolsonaru (bivšem predsedniku Brazila) koje naziva ‘lovom na veštice'“.

Jedna stvar je jasna u ovom haosu: Evropa je ponovo propustila priliku da pomogne Ukrajini i potvrdi svoju autonomiju.

Trebalo je da prihvati kinesku ponudu za proširenje slobodne trgovine pod uslovom da Kina počne da se ponaša onako kako tvrdi da se ponaša – kao zaista neutralna sila koja pokazuje razumevanje i za Ukrajinu.

Takav gest bi, naravno, razbesneo Sjedinjene Države i time potvrdio evropsku autonomiju kao samostalne supersile.

Što se tiče same Ukrajine, najviši zakonodavci sve češće zahtevaju smenu predsednika Zelenskog. Eksplozivne optužbe za diktaturu, izdaju i manipulaciju od strane Zapada izbijaju čak i unutar Vrhovne rade (ukrajinskog parlamenta).

Može li neko da zamisli da se nešto slično desi u Rusiji – a da onaj ko iznese optužbe ne doživi „nesreću“ dan ili dva kasnije, recimo, pad sa višeg sprata hotela?

Uprkos strašnom ratnom razaranju, Ukrajina ostaje demokratska u nekom osnovnom smislu.

Ali da li je Evropa dovoljno ujedinjena da bi mogla da deluje na takav način? Sve manje i manje. Dovoljno je podsetiti se druge vesti koja mi je digla pritisak.

U subotu, 5. jula, katolički nacionalistički hrvatski pevač Marko Perković Tompson organizovao je mega-koncert na hipodromu u Zagrebu. Unapred je prodato oko 500.000 ulaznica, što ga, prema tvrdnjama organizatora, čini najvećim koncertom u istoriji čovečanstva na kojem je publika morala da plati ulaz.

Ko je, dakle, Perković? Rođen 1966. godine, 1991. se pridružio hrvatskim snagama koje su se borile protiv srpske agresije, i tokom rata koristio američki mitraljez Tompson, po kojem je kasnije dobio i svoj nadimak, a potom i umetničko ime.

Dakle, da – Perković je čovek kulture. Međutim, da parafraziramo Jozefa Gebelsa, njegov moto bi mogao da glasi: „Kad čujem reč kultura, posegnem za svojim Tompsonom“.

Tekstovi njegovih pesama često sadrže patriotska osećanja i odnose se na religiju, porodicu, Domovinski rat, politiku i medije, ali takođe sadrže ozloglašene pozitivne reference na ustaški režim tokom Drugog svetskog rata i njihove ratne zločine koji su bili suviše brutalni čak i za naciste.

Zbog optužbi za neonacizam 2004. godine, Perkoviću je zabranjeno da nastupa u mnogim zapadnim državama. Neki njegovi fanovi poznati su po svom ultranacionalizmu, koji demonstriraju nošenjem ustaških uniformi (uključujući crne kape povezane s pokretom), simbolima i transparentima.

Na početku svog mega-hita „Bojna Čavoglave“, Perković izgovara :“Za dom – spremni!“ – vojni pozdrav ustaške vojske.

Mora se priznati da se postavka ove pesme oslanja na majstorsku primenu onoga što bi Hegel nazvao „konkretna univerzalnost“: nema pomena velikih vojnih događaja, već samo nekoliko mladića koji brane malo hrvatsko selo u južnoj Bosni od srpskog napada.

Godine 2015. Perković je nastupio u Kninu pred oko 80.000 gledalaca povodom 20. godišnjice operacije Oluja, vojne akcije hrvatske vojske. Mnogi prisutni su tada pevali ustaške pesme i uzvikivali slogane poput „Ubij Srbina“ i „Idemo ustaše!“

Međutim, potpuno pogrešno tumačimo ovu situaciju ako je shvatimo kao izraz nostalgije za fašističkom prošlošću: čak i ako tako može da izgleda, ovde se zapravo radi o istinski utopijskoj viziji zamišljene budućnosti – viziji zajednice u koju se može uroniti i tako pobegnuti od otuđenosti i izolacije.

Ne treba nikada zaboraviti da su većina Tompsonovih fanova mladići od oko 20 godina – bez ironije se može reći da su to neuspešni komunisti.

Preciznije, ono što karakteriše figuru Tompsona jeste napetost između njegovog eksplicitnog javnog imidža – nije ustaša-fašista, već skromni katolički nacionalista spreman da brani svoju domovinu i složenog subteksta prožetog jasnim i sveprisutnim ustaškim znacima i aluzijama.

Tompson ne laže kada uporno ponavlja: „Nisam ustaša, samo sam patriota“. Međutim, na neki način to stvari čini još gorima: da se otvoreno deklariše kao ustaša, to bi ograničilo njegovu privlačnost.

Ono što on postiže kroz način na koji funkcioniše jeste da sama ideja patriotizma biva prisvojena od strane neofašističkog diskursa.

Zbog toga, ako ga napadnete zbog fašizma, on može brzo da odgovori da ste vi „prosrpski izdajnik Hrvatske“.

Tompson uspeva upravo u tom međuprostoru – prihvatljiv je i za etabliranu desnicu i za neofašiste. Nije ni čudo što ga je čak i papa Benedikt XVI primio u audijenciju u decembru 2009. godine.

Tipično, vodeći hrvatski političari nisu prisustvovali njegovom velikom koncertu u Zagrebu, ali je premijer Plenković prisustvovao generalnoj probi dan ranije, zajedno sa svojim sinovima, i tom prilikom ga je Tompson lično pozdravio.

Gideon Levi (izraelski novinar) je pisao o hegemonijskoj ulozi Itamara Ben-Gvira i Bezalela Smotriča, izraelskih ministara, u Izraelu. „Problem nije samo u dvojici ekstremističkih ministara, već u izraelskom društvu u celini, uključujući i one koji sebe smatraju umerenima. Razumete li sada, diplomate i donosioci odluka? U Izraelu, svi smo mi Ben-Gvir i Smotrič“.

U vezi sa Tompsonom, trebalo bi da parafraziramo Gideona Levija. „Problem nije samo u Tompsonu kao ekstremističkom pevaču, već u hrvatskom društvu u celini, uključujući i one koji sebe smatraju umerenima. Razumete li sada, diplomate i donosioci odluka? U Hrvatskoj, svi smo mi Tompson.

Tompson je, dakle, mnogo više od muzičkog ili kulturnog događaja – on je fenomen koji je sada upisan u samo jezgro hrvatskog identiteta.

Da upotrebimo termine Antonija Gramšija (italijanski filozof): on je najnoviji pobednik u borbi za ideološku hegemoniju u Hrvatskoj – da biste se afirmisali kao Hrvat, morate zauzeti stav prema njemu, čak i da ga ignorišete znači da ga tolerišete.

Čak je i Država Izrael javno obavestila hrvatske vlasti da je zabrinuta zbog ovog fenomena, zbog veza između ustaškog režima i nacističkog holokausta nad Jevrejima. U ovom slučaju, slažem se s Izraelom – iako se mora dodati da je Izrael danas ušao u čudan savez sa starim konzervativnim antisemitima.

To nas dovodi do trećeg događaja koji mi je digao pritisak, prava majka svih opscenosti: najavu Izraela da će izgraditi humanitarni koncentracioni logor.

Izraelski ministar odbrane izjavio je da je naredio vojsci da ubrza planove za ono što je nazvao „humanitarnim gradom“ koji bi bio izgrađen na ruševinama Rafaha u južnoj Gazi, prema izveštajima izraelskih medija.

Na konferenciji za novinare u ponedeljak, Izrael Kac (ministar odbrane Izraela) je rekao da će zona u početku primiti oko 600.000 raseljenih Palestinaca koji su bili primorani da se evakuišu u oblast Al-Mavasi duž obale južne Gaze, preneli su brojni mediji koji su prisustvovali konferenciji.

Palestinci koji uđu u tu zonu biće podvrgnuti proveri kako bi se utvrdilo da nisu članovi Hamasa. Kac je, prema izraelskim medijima, rekao da im neće biti dozvoljeno da napuste zonu. Na kraju, ministar odbrane je naveo da će cela populacija Gaze – više od dva miliona Palestinaca – biti zadržana u toj zoni.

Kac je potom obećao da će Izrael sprovesti plan koji je prvi predložio američki predsednik Donald Tramp, a koji predviđa mogućnost emigracije Palestinaca iz Gaze u druge zemlje.

Premijer Benjamin Netanjahu je rekao: „Blisko sarađujemo sa Sjedinjenim Državama u pronalaženju zemalja koje žele da ostvare ono što su oduvek govorile, a to je da žele da Palestincima pruže bolju budućnost, i mislim da smo blizu pronalaženja nekoliko takvih zemalja“.

Kac je rekao da će zonom za raseljene Palestince upravljati međunarodna tela, a ne Izraelske odbrambene snage (IDF). IDF bi obezbeđivao zonu sa daljine.

Iznova i iznova slušamo o užasima u Gazi, i znam da to postaje skoro dosadno, ali ovaj deo je vredan citiranja.

Osnovna ideja humanitarnog koncentracionog logora za čitavu populaciju na malom delu njihove sopstvene zemlje je očigledna apsurdnost – cilj je „očistiti“ stanovnike od opasnih elemenata u njima (članovima Hamasa neće biti dozvoljen ulaz na kontrolnom punktu kampa).

Ako prihvatimo ovu logiku, onda „očišćena“ populacija treba da bude puštena da se vrati u praznu Gazu van kampa, jer na taj način bismo dobili Gazu bez Hamasa – ali ne, biće im dozvoljeno da napuste kamp (što znači da će biti pritisnuti da to urade), ali samo da odu na mesto van Gaze, a ne svojim kućama.

Izrael će obezbeđivati zonu sa udaljenosti – što znači da Izrael neće snositi ogromne troškove preživljavanja onih u kampu.

Pa ko će onda? Impllikacija je da su sada arapski susedi odgovorni za Palestince iz Gaze: ako ne finansiraju njihov opstanak u kampu ili ih ne prime, onda krše humanitarne principe…

Opscena ludost ove logike govori sama za sebe, pa kako da reagujemo na ovu monstruoznost? U velikom delu Evrope, levica uspeva da mobilizuje mnogo ljudi (čak i većinu) protiv patnji Palestinaca, kao i protiv planova za povećanje vojne potrošnje i na taj način jačanje NATO-a.

Značajno je da se mnogo manje govori o mobilizaciji za Ukrajinu, što je povezano sa anti-NATO pacifizmom. Ovo mi ne izaziva bes, ali me veoma rastužuje – to je pogrešna kombinacija koja nas može skupo koštati.

Nedavne aktivnosti Rusije u Ukrajini (jači nego ikada napadi dronovima na civilne objekte i slično) jasno pokazuju da Rusija ne želi da okonča rat i potvrđuju da je Rusija dugoročna pretnja Evropi.

Zato bi se Evropa trebalo naoružati, ali to treba da učini kao autonomni akter van sfere uticaja SAD – što trenutno ne radi.

Moramo prihvatiti činjenicu da vojno slaba Evropa ne garantuje mir – naprotiv, ona direktno poziva agresivnog neprijatelja da iskoristi tu slabost i izvrši dalje napade.

Ponekad je spremnost za odbrambeni rat jedini način da se spreči izbijanje pravog rata. Zemlje poput Finske i baltičkih država to u potpunosti razumeju.

Što se tiče pretnje nuklearnim ratom, ne smemo zaboraviti da je Rusija pre oko godinu dana promenila svoju nuklearnu doktrinu, najavljujući da bi, pod određenim uslovima, mogla prva upotrebiti nuklearno oružje.

Dominantna reakcija evropskih država bila je da vrše veći pritisak na Ukrajinu da ne „provocira“ previše Rusiju.

Perspektiva globalnog nuklearnog rata jednostavno znači perspektivu samouništenja ljudske civilizacije.

Nikita Hruščov je bio u pravu kada je rekao da će, posle nuklearnog rata, preživeli zavideti mrtvima. Ako do takvog rata dođe, suočiće lidere sa neizmerno teškim etičkim izborima.

Recimo da vođa nuklearne supersile zna da će njegova cela zemlja uskoro biti izbrisana od postojanja bombama koje su već na putu i koje se ne mogu zaustaviti.

Da li bi trebalo da izvrši protivnapad koji će uništiti neprijatelja, ali i dovesti do kraja ljudske civilizacije, ili da ne uzvrati udarac kako bi ljudski rod preživeo?

Prva opcija sledi vojnu logiku do kraja, ali druga je jedina logična – pod uslovom da se ne objavi unapred, jer ako neprijatelj unapred zna za to, znaće da može rizikovati nuklearni napad bez straha od odmazde. Dakle, daleko smo od pojednostavljenog razmišljanja današnjih mirotvoraca.

U sva četiri slučaja o kojima smo govorili, Evropa je propustila priliku: nije ponudila ekonomsku saradnju Kini, nije uspela da spreči uspon neonacističkog populizma u sopstvenim redovima, nije efikasno odbacila opscenu ludost Izraela, nije razvila autentičnu levičarsku reakciju na aktuelne krize.

Tužan zaključak je, dakle, da smo verovatno od Evrope očekivali previše kada smo se nadali da neće propustiti ove šanse.

Možda je bilo suđeno da se te šanse propuste, imajući u vidu kakva je Evropa danas: kontinent koji je izveo simboličnu samoubilačku radnju i izdao svoju emancipatorsku tradiciju. (Slavoj Žižek, Danas.rs)

Providne Dodikove laži

Odavno je poznato, predsjednik Republike Srpske Milorad Dodik svrha je samom sebi. Dok na sve strane traži one koji bi u permanentnoj političkoj krizi obezbijedili što bolju poziciju, s koje će bez problema moći da nastavi putem korupcije, narod u RS uvjerava kako je stanje bolje nego ikada. Dovoljno mu je da prebroji automobile na banjalučkim ulicama i da zaključi – ljudi ne odlaze.

Bila je to još jedan u nizu besmislenih rasprava u poniženoj Narodnoj skupštini RS. Stao je tog 1. jula za govornicu i, tokom beskonačne i kontradiktorne naracije o migrantskoj krizi, rekao da postoje oni koji se vraćaju u RS. Kao primjer, naveo je jednu (slovom i brojem) porodicu koja se, navodno, vratila iz Njemačke u selo kod Prijedora. Pozvali su ga da bude kum na krštenju petog djeteta.

“Dobili su peto dijete. Ja podržavam ove koji se vraćaju”, rekao je.

Optužio je opoziciju za odlaske građana RS, nastavio tvrdeći da najveći broj ljudi Bosnu i Hercegovinu napušta iz područja Velike Kladuše i Bihaća, što je „direktno povezano s postojanjem migrantskih centara u tim krajevima“. Izmoren samim sobom, demantovao se:

“Nije tačno da ljudi odlaze. Nikada nije bilo više automobila. Ne mogu zabraniti nekome da ode, ali nije ta situacija. Stalnom pričom o tome pospješujete odlazak. Mi nemamo dovoljno radne snage. Moramo se usmjeriti na povećanje plata da bismo privukli radnu snagu”, zaključio je.

Monolog je završio, ostalo je zapisano sve što je rekao. Ali, koliko god vojevao ovih dana, dokumenti, činjenice i brojevi mu pobiju demagoško djelovanje.

„Mile, Mile“, odjekivalo je u februaru ove godine pred Sudom Bosne i Hercegovine na završnom ročištu Dodiku i vršiocu dužnosti direktora Službenog glasnika RS Milošu Lukiću. U Sarajevu se skupilo stotinjak predsjednikovih pristalica. U entitetu je, prema procjenama demografa, ostalo još samo oko 690.900 stanovika.

Ono što je on, u medijima i sa bilborda plaćenih novcem poreskih obveznika, nazivao borbom za narod, to zapravo – nije, jer iza pučkih predstava pred pravosudnim bh. institucijama stoji podatak da se Republika Srpska u ovoj godini, posredstvom obveznica i trezorskih zapisa na Banjalučkoj berzi, planira zadužiti ukupno 383 miliona KM.

„Prema kalendaru aukcija hartija od vrijednosti na domaćem tržištu za 2025. godinu vidljivo je da Vlada planira znatno više da ide u dugoročna, a manje u kratkoročna zaduženja. Emisijama obveznica na pet godina planira se zadužiti 328 miliona, a šestomjesečnim trezorskim zapisima 55 miliona KM. Još 3. februara obveznicama se zadužila 35 miliona KM, a nova emisija planirana je između 3. i 7. marta u istom iznosu“, prenijeli su tada mediji.

Ko će to vraćati?

Po podacima Republičkog zavoda za statistiku, objavljenim u videu na platformi X, neće biti djece za Miloradove borbe, a ni one koja će vraćati rate ogromnih kredita. U 28 godina, od 1996. do 2023, u RS je rođeno ukupno 296.645, a umrlo 388.062 stanovika. Broj umrlih je za 91.417 veći od broja rođenih.

Od 2002. broj umrlih konstantno se povećava u odnosu na broj rođenih. Te godine rođeno je 12.336 djece, a umrlo 12.980 stanovnika;

– 2007. rođeno je 10.110, umrlo – 14.146;

– 2011. rođeno 9.561, umrlo –  13.658;

– 2014. rođeno 9.335, umrlo – 14.409;

– 2015. rođeno 9.357, umrlo – 15.059.

Godine pandemije posebno su se odrazile na priraštaj. U 2020. rođeno je 9.161, a umrlo – 16.582 stanovnika, naredne 2021. rođeno je 9.274, a umrlo čak 19.002 stanovika… Ovome svakako treba dodati i činjenicu da su za pomenutih 28 godina čitave porodice napuštale RS.

Ni državni kontekst ne nudi bolje uslove. Javni dug Bosne i Hercegovine u prvoj polovini prošle godine iznosio je 12,96 milijardi KM, pokazivali su početkom godine podaci Ministarstva finansija i trezora BiH.

Dug Federacije BiH polovinom prošle godine iznosio 6,67 milijardi KM, dok je Republika Srpska u istom periodu bila dužna oko 6,18 milijardi KM. Institucije BiH su imale dug od 53,26 miliona KM, a Brčko distrikt oko 43 miliona KM. Spoljni dug, zaključno sa drugim kvartalom prošle godine, iznosio je 8,77 milijardi KM.

“Spoljni dug FBiH je 5,07 milijardi KM, a Republike Srpske 3,6 milijardi KM. Brčko distrikt je imao dug od 43,13 miliona KM, a institucije BiH 43,38 miliona KM“, navedeno je u ovim podacima.

Unutrašnji dug polovinom prošle godine iznosio je 4,19 milijardi KM, RS ima unutrašnji dug za skoro milijardu KM veći u odnosu na FBiH. Po podacima Ministarstva, dug RS je polovinom prošle godine iznosio 2,58 milijardi KM, a Federacije BiH 1,59 milijardi KM.

Institucije BiH su imale unutrašnji dug od9,8 miliona KM, dok Brčko distrikt nije imao duga. (Žana Karić Gauk, Žurnal.info)