Zaokupljeni svakodnevicom i pritisnuti životnim problemima, moglo bi se reći da postajemo zajednica pojedinaca zagledanih u sebe i sopstvene potrebe. A takvo društvo, po pravilu, nije naklonjeno starim ljudima kojima, od svih teškoća, možda najteže pada usamljenost. Pa čak ni u oktobru, koji je označen kao mesec brige o starijima, ta se pažnja ne povećava.

Teško je reći da li je teže biti star u gradu ili na selu, ali je izvesno da su svoje penzionerske dane donedavno mnogi zamišljali u Trebinju, što nikoga nije začudilo.

Obilje sunca, zima bez snega, miran život i dovoljno veliko mesto da ponudi neki sadržaj, izgledalo je kao idealan izbor. Ipak, kako su cene nekretnina skočile u nebo, a blizina Dubrovnika, i pre inflacije, podigla cene, postalo je dostupno samo za one sa penzijom iz inostranstva.

Trebinjski penzioneri se dovijaju kako da prežive, nekima pomažu deca, a neki i dalje decu izdržavaju.

Ipak su u boljem položaju nego ostali u Hercegovini jer, ako ništa drugo, ponuda je raznovrsnija i imaju više sadržaja i načina da kvalitetno provedu vreme.

Za većinu hercegovačkih penzionera koji su sačuvali vitalnost, to nije period mirovanja.

Mnogi se, kada odu u penziju, okrenu zemljoradnji.

Sve počne kao hobi − “Ne mogu da gledam kako imanje propada”, a onda preraste u pravu obavezu koja traje po ceo dan i tokom cele godine.

“Volimo da se nečim zanimamo. Da mi nije ovoga, ne bih izašao napolje, to me drži u životu”, objašnjava penzioner koji osim bašte ima i krave o kojima brine.

“Mleko, sir, kajmak, svega imamo i mi i deca, kakvo je vreme došlo, opet će to da nas prehrani”, govori iz njega iskustvo teških godina kada se bilo na ivici egzistencije.

Od te ivice se nisu mnogo odvojili ni kada su došla neka lakša vremena.

Od penzije je nemoguće dostojanstveno živeti.

Zato, sada više nego ikad, penzioneri rade.

Sa jedne strane, u nedostatku mlađih ljudi, za penzionere ima posla.

A sa druge strane, uz ovako mizerne penzije, oni i nemaju izbora−  moraju opet na posao.

Zato se jedni odlučuju da prihvate ponudu da voze autobuse, radne mašine ili kamione.

Drugi postaju portiri ili čuvari.

Penzionerke čuvaju decu. Neke rade u voćnjaku. One vitalnije na moru−  kuvaju tokom sezone. Ili pospremaju. Najčešće pomažu svojoj deci u domaćinstvu i odgajanju unučadi.

Upinju se da pokažu da su vitalniji, brži, jači nego što to zaista jesu.

I dok penzioneri nekih drugih, srećnijih zemalja, sada traže aranžmane za obilazak destinacija na kojima nisu bili, naši traže gde da kupe najpovoljnije tovljenike. “Treba osušiti meso za zime. Ko zna šta nas čeka”.

To što neki Hans, Jakob ili Džoana to vreme koriste za putovanja komentarišu ironično:

“Pusti ti beli svet. Sad ćeš videti kad pritisne kriza, pa ne bude imao pas za šta da ih ujede. Što su putovali, putovali. Pitanje je ko će i kako će sutra moći. Nego, treba se obezbediti za zimu. Da u sušari bude mesa. Imamo svog krompira, luka, kupusa. Gladni nećemo biti. A za ostalo ćemo se snaći, k’o i dosad”.

Nisu navikli da putuju, pa to i ne priželjkuju.

Na konstataciju da je broj penzionera premašio broj radnika i da je sve teže obezbediti penzije, sledi reakcija:

“O tome ti treba da razmišljaš. Mi smo svoju penziju zaradili. Kolika god da je, meni i babi dovoljno”.

Ono što im najteže pada i od čega strahuju je usamljenost.

“Da je tu, da barem imam sa kim da prozborim, pa makar se i svađali. Bilo je običnije”, sleže ramenima baka koja je ostala bez muža početkom godine.

Ipak, dobro znano okruženje, poznati mirisi, zvuci i komšiluk sa kojim je provela ceo život, ublažavaju samoću koju oseća kad zaključa vrata.

To je preimućstvo života u malim sredinama.

Bilo da ste u punoj snazi ili u poznom dobu.