Ove televizije ne bi bilo bez fah-poslušnika i brižnih roditelja, kojih ima najviše i koji poslušno i odgovorno doprinose sunovratu ovog javnog servisa i cjelokupnog društva u Republici Srpskoj

Odavno je Radio-televizija Republike Srpske prestala da bude javni servis svih građana ovog entiteta. Odavno je Radio-televizija Republike Srpske prestala da bude medij. Odavno su neki ljudi ukazivali na profesionalnu i moralnu propast Radio-televizije Republike Srpske.

Sve je bilo uzalud, Radio-televizije Republike Srpske se to nije ticalo niti ju je doticalo. Ni menadžment ni novinare.

Zašto?

Fah-poslušnici

Ovo je jedno od najčešćih opravdanja koje možete čuti od ljudi koji rade u Radio-televiziji Republike Srpske. Zašto bi se šminker, organizator, kamerman, vozač ili urednica muzičkog programa osjećali loše zbog toga što je njihova informativna redakcija postala megafon Vlade Republike Srpske. Vrlo često od njih možete čuti da već odavno ne gledaju dnevnike RTRS-a, niti bilo koje druge, jer oni samo rade svoj posao i njih politika ne interesuje. Oni ne vole vlast, ali smatraju da je opozicija ista kao i vlast. Hvale se da su ispratili u penziju mnoge političare i rado će vam ispričati sve tračeve koje znaju o kolegama i menadžmentu medija u kojem rade. Oni sebe vide kao jedan obični šraf u sistemu koji je lako zamijeniti u slučaju da se pobune. Rade što im se kaže i imaju sve crno na bijelo.

Bezrezervne patriote

S druge strane imate ekipu na ovom javnom servisu Republike Srpske koja misli da svojim radom brani ovu instituciju od sila mraka i bezumlja koje ne biraju sredstva da ukinu našu televiziju, naš entitet i predsjednika Dodika kao simbola svega toga. Njih je malo, ali su agresivni, bezobrazni, pri vrhu i u SNSD-u. Oni su spremni da lažu, izmišljaju informacije, izmišljaju analitičare, prenose nepotpisane tekstove, neimenovane, ali dobro obaviještene izvore, pravdajući to patriotizmom i ljubavlju prema Republici Srpskoj. Oni mrze Bošnjake, Hrvate, nevladin sektor, izdajničku opoziciju i da mogu sve bi to pozatvarali ili protjerali. Iz rukava sipaju sve ono što nam rade ustaše i Turci i nemaju nikakav problem da rade isto to u odbrani Republike Srpske. Cilj opravdava sredstvo i često su spremni na samostalne akcije mimo znanja urednika i direktora, samo da bi soroševcima pomrsili konce. U većoj ili manjoj mjeri svi su paranoični.

Odgovorni roditelji

Ova grupa uposlenika RTRS-a se često poziva na genetiku kada treba da objasni svoje ćutanje i pokornost. Veoma dobro znaju šta se dešava u ovom javnom servisu, često im je neprijatno zbog toga, ali oni imaju porodice i djecu zbog kojih sve to trpe. Njima je roditeljstvo na prvom mjestu i da nemaju djecu svašta bi rekli i uradili. Njihova djeca moraju da jedu, da idu u školu, na razne aktivnosti, a znate li vi koliko sve to košta? Oni bi rado progovorili o jadu i čemeru svoje javne kuće, ali nemaju alternativu. Oni ne znaju ništa drugo da rade i neće moći da nađu posao i zato su primorani da ćute i trpe. Ako imate dovoljno strpljenja da ih slušate, shvatićete da su oni najveće žrtve i biće vam ih žao.

Elita

To su ljudi koji nikad ne bi uspjeli u životu da nisu poslušni, ponizni i članovi prave političke partije. Sebe vide kao vrhunske menadžere, novinare i patriote, koji se sasvim zasluženo nalaze tu gdje jesu. Vole tenis, vinograde i na društvenim mrežama pričaju samo o putovanjima, bašti, vinu i majstori su opštih mjesta. U društvu vole kada ih nazove šef partije ili neko od visokopozicioniranih partijaca, pa se deru na telefon dok pričaju da svi znaju koliko su važni. Ne vjeruju onome što RTRS priča, već pažljivo osluškuju tračeve unutar partije i čaršije. Dobri su sa svima koji dobro kotiraju kod Šefa, ali kada te „zavale“ to nije ništa lično, već samo slušaju što im se kaže. Vole pare, često su honorarni saradnici na različitim vladinim projektima i ne rade za platu. Oni su zvijezde, ljudi ih prepoznaju na ulici i puštaju preko reda i rado su viđeni na slavljima, koktelima i promocijama.

Honorarci

Velika grupa optimista koji vjeruju da će jednog dana biti zaposleni za stalno na javnom servisu i zbog toga su u stanju da učine sve samo da ne bi naljutili nadređene. Svi su fascinirani njihovim nadanjima i snovima, a još više njihovom trpeljivošću. Tek kada završe sve poslove imaju vremena da se posvete etičkim pitanjima svoga posla, ali to kratko traje, jer ih opet neko ubaci u mašinu. Nakon tri do pet godina rada shvate da nešto nije u redu, ali tada je već kasno: udebljali su se, oćelavili, oćoravili, umorili i pregorjeli.

Urednik informativnog programa

Dovoljno je reći Siniša Mihailović.

Ajhmani sa naše televizije

Radio-televizije Republike Srpske ne bi bilo bez fah-poslušnika i brižnih roditelja, kojih ima najviše i koji poslušno i odgovorno doprinose sunovratu ovog javnog servisa i cjelokupnog društva u Republici Srpskoj. Oni samo rade svoj posao onoliko koliko je potrebno da ne budu otpušeni, za svoju platu kojom nikad nisu zadovoljni i potiskuju moralne dileme da li je to dobro ili loše.

Na suđenju u Jerusalimu Ajhman je svoje učešće u zločinima protiv Jevreja pravdao poštivanjem zakona, poslušnošću, marljivošću i izvršavanjem dobijenih naređenja od svojih pretpostavljenih. Ni jednog trenutka zbog toga ga nije mučila savjest jer, zaboga, on je samo radio svoj posao najbolje što umije.

Na kraju moram da naglasim da ovo poređenje s Ajhmanom nema veze s nacizmom, već sa psihologijom ljudi koji pristaju da budu dio jednog sistema bez osjećaja stida i odgovornosti.

E zato su oni naši mali Ajhmani.

Kognitivna disonanca ili kako živjeti s tim?

I pored stavova i mehanizama odbrane kojima raspolaže svaki uposlenik Radio-televizije Republike Srpske, s vremenom i u zavisnosti od događaja i kod njih se javljaju pukotine u tom sistemu. Smrt Davida Dragičevića je mnoge uposlenike javnog servisa uzdrmala. Mnogi od njih osjećaju da nešto nije u redu s tom smrću, ali moraju da se ponašaju kao da se ništa nije desilo i u skladu s preporukama i očekivanjima menadžmenta. Taj nesklad između naših vjerovanja i našeg ponašanja u psihologiji se zove kognitivna disonanca i praćen je manjom ili većom psihičkom uznemirenošću. U narednom periodu taj psihički pritisak će se morati razriješiti – ili će uposlenici RTRS-a promijeniti svoje ponašanje i početi da rade svoj posao profesionalno i u skladu sa standardima, ili će se još više udaljiti od realnosti i svoje tetke, strine, ujne, komšije i komšinice proglasiti soroševcima, plaćenicima i rušiteljima Republike Srpske i svakodnevno se obračunavati s njima u centralnom Dnevniku 2.

#MojGlas #MojaPrica