Ukoliko bi se ekonomska kriza izazvana pojavom virusa COVID-19 opisala jednim pridevom, onda bi on bio: bez presedana, jer su njene razmere globalne iz istog razloga. Ali moramo znati da se ona događa u doba velike krize: u kapitalizmu su krize inherentne i gotovo periodične. Dakle, COVID-19 je više žar nego uzrok ekonomskih problema s kojima se suočavamo.

Trenutna ekonomska kriza, i pored toga što je bez presedana, nije odvojena od prošlosti. Ili drugim rečima: u prošlosti nismo nailazili na krizu iste prirode, ali stalno smo gledali različite krize. I pored toga što je ova kriza neuobičajene vrste, poređenja ne nedostaju. Na primer, neki su je upoređivali s onom koja nalikuje ratu.

Znajući da Kosovo nije imalo godišnji ekonomski zastoj još od vremena rata i zbog toga što sada očekujemo pad, rat postaje referentna tačka u istoriji. A pošto nema mnogo studija o ekonomskoj istoriji regiona, vredno je podsetiti na izazove iz ne tako daleke prošlosti.

Najveće ekonomske depresije na Zapadnom Balkanu

Dok razvijene zemlje kao referentnu tačku uzimaju Veliku depresiju 1929-1939. godine ili Veliku recesiju 2007-2009, šest zemalja Zapadnog Balkana (Bosna i Hercegovina, Republika Kosovo, Crna Gora, Makedonija, Albanija i Srbija), koje nisu deo Evropske unije, najveće ekonomske krize pretrpele su tokom ratova i ekonomskih i političkih tranzicija ’90-ih godina.

Podsećanja radi, tehnička definicija depresije u privredi je situacija kada godišnji pad bruto domaćeg proizvoda (BDP-a) iznosi više od deset odsto. I, uglavnom, zahvaljujući istorijskim podacima iz ambiciozne baze podataka Project Maddison, mogu se izračunati najveće depresije u istoriji različitih zemalja širom sveta. Kao što vidimo na Slici 1, svih šest zemalja Zapadnog Balkana (WB-6) u prošlosti su imale takve padove.

Slika 1: Najveći godišnji pad BDP-a u WB-6

Od ovih istorijskih padova najblaži pad bio je u Makedoniji 1993. godine, kada je godišnji privredni rast iznosio oko -10,2 odsto. Dok je najveći pad zabeležen za vreme rata na Kosovu 1999. godine, kada je BDP zabeležio godišnji pad od oko 37,6 odsto.

Oporavak (povratak u prvobitno stanje – pre depresije) bio je drugačiji i u pogledu trajanja i u pogledu godišnjih stopa rasta. Na primer, kao što je prikazano na Slici 2, Republika Kosovo i Bosna i Hercegovina brže su se oporavile. To je rezultat činjenice da je ekonomska osnova bila manja, a prosečni privredni rast tih godina veći.

Slika 2: Godine i prosečna stopa privrednog rasta potrebnog za oporavak

Uprkos velikoj neizvesnosti, čak ni najveći pesimista danas ne očekuje da trenutnu krizu okarakteriše tako drastičnim padom BDP-a kao što se dogodilo 1990-ih. Međunarodni monetarni fond opisuje trenutnu krizu kao neuporedivu. Svetska banka, takođe, smatra da se radi o najdubljoj globalnoj recesiji u poslednjim decenijama. Ali čak i njihova najpesimističnija predviđanja nisu ni blizu padovima prikazanim na Slici 1.

Slično tome, čak ni najveći optimista ne može očekivati ​​slične godišnje stope rasta, jer se mnogo toga promenilo od tada – od porasta osnove domaćih privreda do dinamike njihove integracije u globalna tržišta.

Izvor: nytimes.com

A vreme potrebno za oporavak od trenutne krize uveliko će zavisiti od vladinih politika. To može dodatno da iskomplikuje stvari kada postoji politička kriza, kao što je to slučaj s Kosovom.

Trojna kriza na Kosovu i (izgubljena) mogućnost za ekonomske promene

Dok se većina zemalja sveta suočava s dvojnom – zdravstvenom i ekonomskom krizom, Kosovo prelazi u trojnu krizu zbog političkih dešavanja. Sve je kulminiralo pretvorivši se u prvi slučaj na svetu gde je tokom pandemije „mirnim državnim udarom“ svrgnuta Vlada Aljbina Kurtija, 50 dana nakon formiranja, kako bi na vlast došla Vlada Avdulaha Hotija. Snažan razlog, između ostalog, za ovaj puč bilo je to što je Kurtijeva vlada smatrana preprekom planu za podelu Kosova, nešto što bi moglo biti ključni deo sporazuma koji bi proizašao iz dijaloga sa Srbijom.

I dok su mere preduzete za upravljanje zdravstvenom krizom u svetu umanjile ekonomsku krizu, politička kriza na Kosovu dodatno je pogoršala zdravstvenu i privrednu krizu.

Uprkos činjenici da je nasledio zdravstveni sistem s mnogim problemima, Kurti je uspeo da napravi Kosovo jednom od najuspešnijih država u pokušaju da ispravi krivu zaraženih slučajeva. Podsećamo da Kosovo otprilike nedelju pre izglasavanja Hotijeve vlade, 24. maja, nije imalo nijedan novi slučaj zaraze i do tog datuma je bilo 29 smrtnih slučajeva.

Hotijeva vlada izglasana je 3. juna, s minimalnim brojem potrebnih glasova, tek nakon što je predsednik države posle ponoći posetio „odlučujućeg“ poslanika za formiranje Vlade u njegovom domu. I, kao što se vidi na Slici 3, ovo je doba kada je započeo ogroman rast broja novozaraženih.

Slika 3: Slučajevi zaraženih virusom SARS-CoV-2

To se, naravno, poklapa s postepenim otvaranjem privrede, što je ranije planirala Kurtijeva vlada. Ali sada je Hotijeva vlada preuzela upravljanje zemljom i upravljanje pandemijom, što je on opisao kao jedan od dva glavna prioriteta uz privredni oporavak.

Rezultati ove prioritizacije najbolje su prikazani na Slici 3. Ono što smo do sada videli od Hotijeve vlade nije upravljanje već nadzor pandemije i pretnja građanima putem „praznih“ pres-konferencija za novinare.

Nešto više od mesec nakon što Kosovo nije zabeležilo nijedan novi slučaj zaraze, 29. juna po prvi put je evidentirano preko 100 novih slučajeva (122 slučaja) i ukupno 49 preminulih. Slične brojeve videli smo i narednih dana. Sve ovo po preporuci da se asimptomatski slučajevi kontakta ne testiraju – što znači da bi broj zaraženih mogao biti i veći i da bi mnogi slučajevi zaraženih virusom mogli ostati neidentifikovani. Trenutno ne postoji transparentnost, ali čini se da su zdravstvene ustanove i kapaciteti u zemlji blizu svojih limita.

Uprkos velikoj razlici u upravljanju zdravstvenom krizom, fundamentalna je razlika u pristupu ekonomskoj krizi. Kurtijeva vlada bila je u procesu završetka implementacije Hitnog fiskalnog paketa, kada je objavila i Paket za privredni oporavak. Ovo je bio ambiciozan plan od oko 1,26 milijardi evra. Konkretno, paket je predviđao:

1. kredite za preduzeća i domaćinstva;
2. nepovratna sredstva/grantove namenjene mladima za inovacije i praksu;
3. plan zapošljavanja i formalizacije putem subvencioniranja plata;
4. plan subvencioniranja plata u sektoru ugostiteljstva, restorana i kafića (HORECA);
5. stipendije za đake i stipendije za obrazovne institucije i preduzeća;
6. plan za smanjenje siromaštva;
7. grantove za podršku projektima u zajednici koje sprovode nevladine organizacije;
8. dopuštanje prekoračenja fiskalnog praga za tri godine;
9. za iseljenike pokrivanje troškova za zeleni karton, povoljnije uslove za hartije od vrednosti i finansijsku podršku na aerodromu „Adem Jašari“ kako bi imali povoljnije cene karata za putnike koji dolaze na Kosovo;
10. punjenje državnih rezervi osnovnim proizvodima proizvedenim u zemlji;
11. početak rada na osnivanju Suverenog fonda za javna preduzeća.

Zapravo, ovo se nije činilo samo kao plan za oporavak već i kao prekretnica za ekonomski razvoj. Putem njega bi mogli da se kreiraju novi putevi koji bi omogućili rešavanje najvećih ekonomskih problema koje Kosovo ima, a neki od njih bi mogli da se pogoršaju kao rezultat krize.

Na primer, hronični problem kosovske ekonomije je strukturna nezaposlenost – uglavnom kao rezultat jaza koji postoji između obrazovne pripreme i veština potrebnih na tržištu rada. Međutim, kao rezultat krize, ciklična nezaposlenost će takođe postati problem – uglavnom zbog nesposobnosti kompanija da zadrže radnike.

Problem su bile i visoke kamatne stope koje su otežavale pristup kapitalu za mikro i mala preduzeća. Sada kada je nedostatak ekonomske aktivnosti smanjio profit, uz povećanu potrebu za likvidnošću, povećao se i rizik od nemogućnosti vraćanja i otplate kredita – pritom bi se pristup kapitalu mogao i dalje pogoršavati.

Sa druge strane, bilo je indicija o poboljšanju nekih od najvećih problema u kosovskoj ekonomiji, kao što je visok trgovinski deficit. Maj je bio treći mesec zaredom da je Kosovo imalo pad trgovinskog deficita (roba) u odnosu na prošlu godinu. Prema podacima kosovske Agencije za statistiku, ovog meseca izvoz je iznosio oko 38,7 miliona evra, a uvoz oko 239 miliona evra – zabeležen je trgovinski deficit oko 200,3 miliona evra. U odnosu na maj prošle godine, ovo je povećanje izvoza za oko 21,6 odsto, smanjenje uvoza za oko 25,7 odsto i smanjenje trgovinskog deficita za oko 30,9 odsto. Ovaj pad trgovinskog deficita robe samo je još jedan pokazatelj da je pandemija odlična prilika i mogućnost za intervenciju u strukturi privrede.

Ali ono što se dogodilo s dolaskom Vlade Avdulaha Hotija izvanredan je primer kako stara Vlada ne izbegava nijednu krizu – oni to koriste za osvežavanje statusa kvo. I pored toga što njegov plan za ekonomski oporavak sadrži mnogo ,,pozajmljenih” elemenata iz plana koji je predstavila Kurtijeva vlada, nijedan od njih se ne primenjuje. Izuzetak od „pozajmljenih“ mera je opasna ideja stvaranja mogućnosti za povlačenje deset odsto penzijskog fonda, što bi stvorilo više problema u budućnosti. Uz to, kao deo plana za ekonomski razvoj i ono što Hotijeva vlada obećava je privatizacija i asfaltiranje puteva, što znači nastavak neoliberalne tradicije – povratak „poslu kao i obično“.

Treba napomenuti da krize mogu biti neobični izazovi, ali i velike mogućnosti. One stvaraju trenutke u kojima ideje koje su nekad bile politički neprihvatljive postaju ekonomski neizbežne. Čini se da aktuelna Vlada neće dugo trajati, ali sigurno je da je „ukrala“ izvanredan trenutak da pandemija započne s velikim promenama u ekonomiji.

Međutim, nužnost tih promena podrazumeva da ne moramo čekati na novu krizu kako bismo ih pokrenuli. Jednostavno, potrebni su nam novi izbori i nova Vlada. U početku, da bismo postigli stabilizaciju zdravstvenog i oporavak ekonomskog stanja. Zatim, za razvoj koji nadilazi privredni rast.

Ovaj blog je objavljen u okviru inicijative „Priče iz regiona”, koju sprovode Res Publica i Institut za komunikacijske studije (Makedonija), u saradnji s Institutom za demokratiju i medijaciju (Albanija), Analiziraj.ba (BiH), Radio KIM (Kosovo), Sbunker (Kosovo), građanskom inicijativom „Ne davimo Beograd“ (Srbija) i PCNEN (Crna Gora).