I pored toga što su u mnogim izveštajima o globalnim rizicima zarazne bolesti figurisale kao jedna od najvećih pretnji svetskoj politici i ekonomiji, početkom 2020. godine retko koja zemlja u svetu je bila spremna za globalnu pandemiju novog, dosad nepoznatog respiratornog patogena, poput novog koronavirusa. Čak su i početne reakcije na COVID-19 iz mnogih krajeva sveta bile potcenjujuće.

Makedonija u vreme pandemije

Kada se pojavilo prvo veliko žarište u Wuhanu, Makedonija nije preuzela značajnije preventivne mere da bi se suzbila opasnost koja dolazi. Italija je već bila malo bliža našim domovima; tek su prvi povratnici iz inostranstva pozitivni na COVID-19 uključili alarm. Kada su potvrđeni slučajevi lokalne transmisije, država je započela s većim testiranjem i uvođenjem strožih zaštitnih mera na teritoriji cele zemlje, čije se sprovođenje i poštovanje razlikovalo u različitim mestima i različitim društvenim grupama.

Nakon što je početkom maja širenje zaraze stavljeno pod kontrolu, broj slučajeva u junu je počeo ponovo da raste. U momentu pisanja ovog teksta Makedonija je na Worldmetersu na 53. mestu u svetu po broju slučajeva na milion stanovnika, a na 34. mestu u svetu po broju preminulih na milion stanovnika.

Kriva novih dnevnih slučajeva u zemlji koja je izgledala kao da opada, zadnjih nekoliko dana je podivljala, i kao rezultat toga izgleda poput „Čudovišta iz Loch Nessa“ – ima grbu koja se spušta prema dole i veliki vrat koji se izdiže ka nebu. Razlika je u tome što je čudovište iz Loch Nessa mitološko stvorenje, nastalo kroz narodne priče u škotskim brdima. Naše čudovište sa grafikona je stvarno, agresivno i smrtonosno.

Kriva novih slučajeva prilagođena je proseku prema sedmicama – izvor: https://www.endcoronavirus.org/countries. Crvena boja označava da je Makedonija jedna od država koja „mora više da se potrudi“. Druge dve kategorije su „zemlje koje su pobedile COVID-19“ (na primer, Novi Zeland) i „zemlje koje su ga skoro pobedile“ (Italija).

Međutim, trenutno nije jasno da li postoji kapacitet za snažno i beskompromisno suočavanje s infekcijom u Makedoniji, zemlji u kojoj maksima vodećeg američkog epidemiologa dr. Anthonyja Faucija da „virus određuje vremenski okvir“ (a ne institucije) ne važi. Ukidanje vanrednog stanja poklopilo se s eskalacijom niza novih slučajeva. Krizni štab i Komisija za zarazne bolesti počeli su da se razilaze. Nakon tri meseca brčkanja u plićaku, u četvrtom sistem naglavačke uranja u cunami koji nadolazi.

Ipak, država i njena (ne)spremnost samo su deo priče o rešavanju pandemije. Drugi deo je reakcija društva – ponašanje građana na svim nivoima, prvenstveno njihova lična svest i mere samozaštite, ponašanje u porodici, u svakodnevnim društveno-ekonomskim interakcijama i na radnom mestu.

Nositi respiratorne maske, održavati fizičku distancu, ići u samoizolaciju kada se pojave i najmanji simptomi i smanjiti ili obustaviti proizvodnju ili druge ekonomske aktivnosti, čak i nakon nekoliko meseci globalne pandemije, ne smatra se opšteprihvaćenom praksom. Naravno da se to ne dešava samo u Makedoniji, ali to što i na drugim mestima postoje ovakvi problemi nikome ne može da posluži kao uteha.

Razlozi sporog učenja su različiti: nedostatak edukacije, nedostatak volje i uverenja (mnogi naši sugrađani ne veruju da COVID-19 postoji), upuštanje u pogrešno izračunat rizik, a u nekim je slučajevima reč o nedostatku uslova i izbora (na primer, radnici i radnice koji su prisiljeni da idu na posao uprkos vidljivim rizicima, kako ne bi izgubili svoje radno mesto). Međutim, način na koji se virus širi znači da oni koji ne održavaju distancu – i na nivou elite i na nivou običnih građana, čak i ako ih je malo (a nije), imaju nesrazmerno snažan efekat na širenje zaraze.

Strukturni problemi

U međuvremenu, svet i dalje nastavlja da plovi u nepoznatom pravcu, što zauzvrat predstavlja novu vrstu nesigurnosti i straha, čak i u društvima poput makedonskog, koja su navikla da žive s neizvesnošću i svakakvim potresima.

Sa idealističkog stanovišta, neprijatelji koji prete celom čovečanstvu bi trebalo da dovedu do veće empatije, solidarnosti i saradnje. Ali stvarnost je drugačija. COVID-19, umesto kao ujedinitelj, do sada deluje kao katalizator postojećih političkih i ekonomskih antagonizama na svim nivoima – od povećanih tenzija između svetskih supersila do nepoverenja između rodbine i suseda.

Suočavanje s višeslojnom krizom uzrokovanom virusom takođe otkriva slabosti društva i institucija, uključujući i borbu između želje za sigurnošću i želje za ljudskom slobodom širom sveta; između svetosti ljudskog života i nepovredivosti društveno-ekonomske aktivnosti; i između neverovatnog naučnog i tehnološkog napretka s jedne i antinaučnog stava ljudi i elite i mase širom sveta s druge strane.

U Makedoniji je virus posebno učinio vidljivim suprostavljenost između potrebe za holističkim pogledom na stvari i realnosti fragmentacije sistema; konfrontacija sistema koji se temelji na odnosima s javnošću nasuprot nerazvijenog principa ljudskih odnosa, suprostavljenost „ugađanja“ različitim društvenim grupama i potrebe za brigom o društvu u celini, i suprostavljenost između nade da pomoć može doći spolja i izolacionističkih tendencija koje proizvodi pandemija.

Pre svega, suočavanje s virusom COVID-19 je ogroman izazov koji zahteva potpunu prioritizaciju borbe protiv virusa, holističko gledanje na stvari, efikasnu međusektorsku komunikaciju i koordinaciju i mobilizaciju svih raspoloživih resursa u cilju suzbijanja zaraze. U svetu, nažalost, još uvek ne postoji model koji može u potpunosti da se suoči s ovim izazovom, i pored toga što su se neke zemlje pokazale boljim od drugih. Ipak, sve javne administracije širom sveta pate od problema fragmentacije i iracionalnosti birokratije.

Ali ono što je vrlo specifično za Makedoniju je raspodela rukovodećih pozicija ne meritokratskim već partijskim i etničkim ključem, što zauzvrat doprinosi stvarnosti u kojoj različite institucije ili funkcioneri vuku na različite strane i uvučeni su i instrumentalizovani u ostvarivanje posebnih interesa, čak i u vreme krize.

Makedonski kontekst u kojem se odvija COVID-19 je pogotovo plodno tlo za eskalaciju svih ovih hroničnih problema. COVID-19 je zatekao Makedoniju s tehnički koncentrisanom vladom s ograničenim mandatom, u kojoj koegzistiraju politički neprijatelji kako bi organizovali prevremene parlamentarne izbore, pete po redu u poslednjih 14 godina. Kako se datum izbora približava, očekuje se da se unutrašnje tenzije u sistemu intenziviraju – i to ne samo na liniji jedne političke stranke protiv druge već i na liniji komisija protiv komisije, rukovodioci nasuprot terenaca i institucije nasuprot njenih zaposlenih.

Izvor: rs.n1info.com

Drugo, politička borba za javno mišljenje digitalnog doba vodi se 24 sata dnevno, u svakom kutku našeg života. Medijski prostor koji je kontaminiran senzacionalizmom dodatno doprinosi eskalaciji te borbe. Ali, ukoliko zanemarimo kolateralnu štetu koja je nastala u domenu javnog diskursa, kao direktan rezultat ove političko-medijske konstelacije u vreme koronavirusa (dezinformacije, lažne vesti ili propaganda), osnovni problem je to što je nesrazmerno veliki deo legitimiteta institucija zasnovan na ishodu ove borbe u domenu odnosa s javnošću, a puno manje na materijalnom, svakodnevnom odnosu (institucija) prema čoveku.

Konkretno, to znači da čak i u doba pandemije domen borbe za javno mnjenje dobija nesrazmerno mnogo više pažnje, resursa i energije nego što to zaslužuje na račun fronta u laboratorijama i bolnicama ili fronta u privredi. Za donosioce odluka javno mišljenje je prioritet. Subjektivna tumačenja i ubeđenja su kriterijum prema kojem se vrednuje (ne)uspeh na svim ostalim poljima. Drugim rečima, dok se sama velika rasprava o koronavirusu vrti oko broja izlečenih, zaraženih, ozdravljenih i preminulih, ti će brojevi samo delimično (uticati) na formiranje politika; brojevi koji u osnovi oblikuju politiku i političke pozicije su klikovi, lajkovi i procenti u anketama.

Treće, i s tim u vezi, problem s razmerom bolesti koju donosi COVID-19 zahteva brzo manevrisanje i donošenje beskompromisnih, često nepopularnih odluka, pogotovo kada je reč o uređivanju nekih osnovnih ljudskih prava (pravo slobodnog kretanja). Zapravo, u mnogim delovima sveta organizovani su i protesti protiv mera za ograničavanje kretanja. U Makedoniji je u početku relativno rana i odlučna regulacija kretanja bila faktor koji je doprineo početnom uspehu u borbi s koronavirusom.

Međutim, čini se da je protivteža bila previše jaka da održi tu vrstu rigoroznih, manje proizvoljnih, ali (sa današnje tačke stajališta) efikasnih mera. Dugi i sveobuhvatni policijski sati izazvali su ogorčenje kod nekih ljudi s liberalnim stavovima, poput hazarderskih karaktera ili, jednostavno, kod ljudi koji nisu hteli da sede kući; zatvaranje ugostiteljskih i drugih biznisa bilo je veliki udarac za preduzetničku klasu, ali i za njihove zaposlene; dok je u jednom od najreligioznijih društava na svetu bilo nemoguće odvratiti verske zajednice i vernike od upuštanja u rizično ponašanje tokom praznika.

Upravo je u tim delovima stanovništva, a pogotovo među vernicima, započeo novi – veći talas zaraze. Ali osim toga što je rizično ponašanje dovelo do širenje virusa, kao reakcija rodila se i nova atmosfera podeljenosti, međusobnog optuživanja i spirala mržnje na raznim osnovama (uključujući i na osnovu etno-religijske identifikacije). Sve to dodaje još jedan sloj rizika povezanih s koronavirusom i potencijalnim restartovanjem etničkih i političkih tenzija, koje mogu dodatno da parališu sistem i da time kratkoročno otežaju izlazak iz krizne situacije, a da na srednjoročnom i dugoročnom planu ugroze funkcionisanje društva čak i u postpandemijskom periodu.

Četvrto, COVID-19 je, paradoksalno, najveća globalna kriza našeg vremena, a pritom to je prva velika kriza u kojoj će Makedonija morati da spasava samu sebe, bez prevelikih očekivanja od međunarodne zajednice. Dosadašnje krize u zemlji bile su rešavane s naglašenim učešćem spoljnih aktera; što je zauzvrat bilo prihvaćeno kao deo strategije glavnih političkih činilaca. U kontekstu virusa COVID-19 biće prisutni spoljni akteri, deo njih će uticati na različite načine na razvoj događaja, ali iz razloga što su i sami suočeni s izazovima da prevaziđu i da se oporave od krize, oni će imati daleko manji udeo u toku događaja u poređenju s proteklim iskustvom gde je njihova uloga bila odlučujuća.

Generalno gledano, trend podizanja zidova između država i uzdrmanog poverenja u multilateralni poredak ukazuje na to da će se pandemija, umesto kao globalna kriza, i dalje rešavati kao nacionalna kriza u svakoj zemlji sveta ponaosob. Uzimajući sve to u obzir, COVID-19 je najveći test za to koliko i kako Makedonija može uspešno da deluje kao samostalna država u svetu koji se menja tako brzim tempom.

Dužnost gledati napred

Gore navedena refleksija o situaciji ne dopušta da se previše optimistično gleda na ono što sledi. Ovaj tekst, rođenje „čudovišta s dugim vratom“ koje će nas verovatno proganjati barem još nekoliko meseci, locira ga prvenstveno u strukturnim faktorima koji u velikoj meri predodređuju ishod koji vidimo danas: verovatno nije ni moglo biti drugačije. Ali ta predodređenost za prilično nepovoljan ishod na društvenom nivou ne znači da smo nemoćni na nivou pojedinaca i da treba da se predamo situaciji – naprotiv. Pred nama je duga i teška borba na dva fronta.

Prvo, danas je možda još važnije ponoviti da moramo preživeti. Kada je već „velika slika“ zastrašujuća, individualna odgovornost je ono što svi duguju sebi i svojim najmilijima. Ali još važniji je drugi front – a to je front proaktivnog razmišljanja, delovanja i (pre) mobilisanja. Čudovište, ma koliko god bilo izvor straha i patnje, ujedno je i jedno veliko ogledalo u kojem se jasno vide sve slabosti i nedostaci sveta koji je proizveo ovu krizu i koji za razliku od većine nas neće preživeti. Dok se stari polako izvlači iz naših sećanja, pred nama se otvara prostor da stvorimo novi – bolji svet, bez obzira na to što ćemo u takvom svetu živeti za nekoliko meseci ili godina, od sada nemamo nikakve garancije. Virus nam je pokazao da nam naše ograničeno mišljenje i mašta više ne omogućavaju da predvidimo šta će se dešavati ni kratkoročno ni dugoročno.

Ipak, ova otvorenost ka budućnosti, u kombinaciji s činjenicom da je ulog sada za svakog od nas mnogo veći, upućuje na to da kriza s koronavirusom takođe ima i emancipatorski potencijal.

Država je dužna, paralelno s borbom protiv virusa, da prepozna i iskoristi taj potencijal. Konkretno, razumevanje kompleksnosti s kojom se moramo još suočiti mora biti deo rada države i javnog diskursa. Pored kriznog štaba, Makedoniji je potrebno i nezavisno savetodavno telo koje će pokušati da razume nepoznatu budućnost i koje će imati za cilj uspostavljanje osnovnih ideoloških parametara za to kako će država – ruinirana od virusa, ali i od amortizovanog stresa svih prethodnih kriza i s poljuljanom strukturom – morati da se gradi i prilagođava. To telo će morati da deluje čak i protiv političkog mejnstrima i da povrati poverenje u znanje, nauku i nepovredivost ljudskog duha. Koliko će rad takvog tela uticati na politike ostaje da se vidi. Do tada, budimo živi i zdravi!

Ovaj blog je objavljen u okviru inicijative „Priče iz regiona”, koju sprovode Res Publica i Institut za komunikacijske studije (Makedonija), u saradnji s Institutom za demokratiju i medijaciju (Albanija), Analiziraj.ba (BiH), Radio KIM (Kosovo), Sbunker (Kosovo), građanskom inicijativom „Ne davimo Beograd“ (Srbija) i PCNEN (Crna Gora).