Jedan stari vic kaže da Hercegovka ne krije novac od muža (za razliku od Bosanke koja ga čuva u knjizi). Ona ga stavi na sto, pa nek’ se usudi da uzme.

Iako predstavljene kao stroge, odsečne, pomalo proračunate i hladne, jasno je da ova, poput svih drugih generalizacija, vodi pogrešnom zaključku.

Žene u Hercegovini su manje emancipovane, a više podređene. Posebno u ruralnim delovima, gde su često u težoj poziciji nego u većini drugih krajeva. Ako su grube, to je zbog toga što ih je život tome naučio.

I ne radi se samo o teškom fizičkom radu na selu i neravnopravnoj raspodeli obaveza u domaćinstvu.

Najčešće je u pitanju jedna opšta atmosfera koja je krajnje mizogina, ali i toliko uvrežena, da je žene nekritički prihvataju da toga i nisu svesne.

Ili su, možda, bolno svesne da je ovo muški svet u kojem se slična sudbina smeši svakoj ženi, uključujući i njenu ćerku.

Nedavno, do mene je u prolazu doprla konverzacija dve osobe − muškarac u svojim pedesetim godinama susreće ženu, moguće dalju rođaku, procenjujem da ima oko 60-ak godina.

Dok prilaze jedno drugom započinju razgovor o prinovi koju čeka (ili je već stigla) kod nekog srodnika ili poznanika.

Pita ga radoznalo: Šta je?.

Sležući ramenima, pomalo pogruženo, kaže: Devojčica.

Ona, takođe rezignirano.: „Žensko. A, šta ćeš, nek im je živa i zdrava.”

Radost i uzbuđenje zbog jednog novog života su ustuknuli pred razočarenjem što se nije rodio sin, naslednik.

Na žalost, verujem da Hercegovina nije izuzetak, da se sličan dijalog može čuti i na drugim mestima. Ipak, činjenica je i da se na jugu stvari sporo menjaju, a ovakav razgovor nije incident, pre je uobičajen.

Ako, kojim slučajem, upadnete u zamku i počnete da se raspravljate, ukazujete na besmislenost takvog stava, ispašćete smešni, a njihovo mišljenje nećete poljuljati. Čak će biti uvereniji da vi, ubeđujući njih, hoćete da ubedite i sebe.

Možda je više onih koji će izjavljivati da je “svejedno da li je muško ili žensko, najvažnije je da je zdravo”. Ukoliko se upustite u razgovor, brzo će vam biti jasno da oni, kao pozorište, vole devojčice, ali ne u svojoj kući.

I dok je nekad takav stav imao kakvo-takvo praktično utemeljenje − ćerka je odlazila, a sin je ostajao na porodičnom imanju i nastavljao život, danas je taj razlog izgubio na težini. Sela su opustela, a na ogromnom prostoru od Foče do Trebinja, prema grubim procenama, živi manje od 70 hiljada ljudi. Oseti se to i na putevima, u kafićima, praznim šetalištima. Sve malo živne tek kad studenti i turisti (čitaj: dijaspora) dođu − što će reći oko novogodišnjih praznika i od jula do avgusta.

Ukratko, živimo u vremenu u kojem krilatica da Hercegovina ceo svet naseli, a sebe ne raseli, prestaje da važi. Hercegovci su bolno svesni spoznaje da su im sela i drumovi gotovo pusti.