Crnogorski odmak od srpskog nacionalizma

Nedavno je u vrijeme najsnažnijeg toplinskog vala u Dalmaciji nestalo struje. Panika je bila velika; kako će turisti bez klima uređaja na tako visokim temperaturama, što s fritezama, frižiderima, bankomatima… do kad će kvar trajati? Kakva je to infrastruktura ove države? Pozivi i pitanja hrvatskoj elektroprivredi uzalud su se nizala, a onda je neki mudrac iz te firme kazao kako je do kvara došlo na dalekovodu u Crnoj Gori, a oni tamo sve rade da se struja što prije vrati. Kakva sad Crna Gora, pitali su se u čudu „suvereni“ Hrvati, zar nemamo vlastiti energetski sustav? I kada su klima uređaji konačno zabrektali, postalo je jasno da Jugoslavija nije mrtva, da je Hrvatska dio energetskog prstena koji se proteže od Crne Gore i zahvaća još i Bosnu, pa ako prdne neka žica u Crnoj Gori, nema ni Hrvatima ni Bosancima struje, a bjelodano je postalo i to da se hrvatska energetska suverenost iscrpljuje na dotrajalim dalekovodima iz bivše Jugoslavije. Srećom, budući da se sporazumijevaju na istom jeziku, stručnjaci iz Hrvatske i Crne Gore riješili su kvar, popili pivo i vratili se pod blagodat klima uređaja.

Bio je to inspirativan trenutak za normalne ljude, ali gadan za onu vreću nacionalističkih buha koja vlada ovdašnjim državicama i samo čeka kad će zapeti nogu „protivničkoj“ strani: srpskoj, crnogorskoj, hrvatskoj, bosanskoj…

A da je nacionalizam uvijek rubno i ridikulozan, dokazali su velikodostojnici hrvatske vlasti koji su, čim je svjetlo zasjalo, pohrlili u dvorište Matice hrvatske, e da bi tamo u prisustvu onih akademskih mumija koje glume intelektualnu savjest nacije, otvorili jednu važnu spomen ploču. Da, navikli smo odavno da nam premijer ili neki njegov partijski paž otvaraju liftove ili robne kuće, ali ovoga puta šef vlade i njegova posilna, ministrica kulture, prešišali su sami sebe, pa sve trkeljajući kako identitet najjače definira upravo jezik povukli krpu ispod koje je zasjala spomen ploča. Zakonu o hrvatskom jeziku! Nastala na poticaj prvog čovjeka Matice i mogućeg kandidata HDZ-a za predsjednika države koji je zaneseno blebetao o domoljubnoj i jezičnoj samosvijesti. Nije se sjetio nedostatka vlastitog energetskog sustava ili rasprodaje, mahom sumnjivim stranim korporacijama, cjelokupnih prirodnih resursa Hrvatske, uključujući i pomorsko dobro, kao važnog djela nacionalne suverenosti.

Ali zato postavljanje spomenika, ej, jednom zakonu. Doista, takav palanački kič nije viđen čak ni u ovoj maloj pripizdini, pogotovo jer je nejasno od koga bi to trebalo štititi hrvatski jezik. Od regionalnih jezika, ispostavilo se, na koje se bijesno okomio premijer, a koji da narušavaju identitet stada. Nije rekao kako će kažnjavati one koji s hrvatskim ne stoje najbolje, na primjer ona gomila javnih činovnika koja se doslovce tuče s materinjim jezikom, ili sva sila njegovih ministara koji su diplome, uglavnom iz kineziologije i prometa, lažirali ili kupovali na benzinskim pumpama u BiH.

Uglavnom, bio je to bijedni satirični perfomans, a mi smo kukali za vremenom Ferala i rubrikom Greatist shits u koju bi se tako fino smjestio ovaj provincijski pokušaj novoga čišćenja hrvatskog jezika – upotrebom zakona. I sjetili se 90-tih kada se također jezik pokušalo silovati uvođenjem niza riječi iz ustaške Nezavisne države Hrvatske, tada pod patronatom mudrih glava iz Akademije znanosti, od kojih je jedan, jako ugledan, ustrajavao na tvrdnji kako je konclogor Jasenovac bio odmaralište u kojem su „turisti“ uživali u arijama Tijardovićeve operete Mala Floramy.

I kad smo već kod tog nesretnog logora, tek što su nas vratili u zajednički energetski sustav, Crnogorci su u svom parlamentu izglasali Rezoluciju o genocidu u Jasenovcu. Ček, ček… što to njih briga za Jasenovac, logor u Hrvatskoj u kojemu su stradali mahom Srbi? Eh, glupo pitanje za prosrpsku  većinu u crnogorskom parlamentu, a koja je po nalogu šefa Srbije imala reagirati na donošenje UN-ove Rezolucije o genocidu u Srebrenicu, što ju je Hrvatska podržala.

A da bi ta skupina zadrtih nacionalista pokazala svoju antigenocidnu humanost, onda su u Rezoluciju o Jasenovcu uvalili još i logore Dachau i Mauthausen, jer da i Nijemci moraju shvatiti svoju odgovornost za zločine nacizma. Tako je harangom nekog Mandića, koji se predstavlja i kao četnički vojvoda, vodonoše Vučića i njegove kretenske ideje svesrpskog sveta, Crna Gora vraćena desetljećima unatrag, zaoštren odnos s Hrvatskom čija vlast pak jedva čeka takvo neko miješanje u njene unutrašnje poslove – kakvim sad smatra Rezoluciju o genocidu u Jasenovcu, logoru kojega inače sama prezire i revizionistički unižava – da bi Crnoj Gori otežala put ka evropskim integracijama.

Sve to – od spomen ploče jednom zakonu do crnogorskog igrokaza o rezolucijama za tuđe logore smrti – na prvu zvuči komično, kad ne bi režiseri bili opasni hrvatski nacionalpopulisti ili srpski vođa Vučić i jataci mu u Crnoj Gori koji žele zaustaviti svaki pokušaj izlaska te države iz grotla nacionalizma. Tako se mukotrpni odmak Crne Gore od srpskog nacionalizma stalno vraća na početak, a Crnogorci opet postaju pijuni u realizaciji gubitničke srpske ideje o stvaranju svesrpskog sveta. I kad im elite blebeću o Jasenovcu, svjesno potiru blisku prošlost kada su baš crnogorski rezervisti – svjedočila sam tome – u ime Miloševićeve velike Srbije zdušno rušili Dubrovnik, ubijali civile, s brda kreštali pjesmuljke o „srpskom Dubrovniku“. I otvarali logore za Hrvate. (Heni Erceg, Mladina)

Britanija, ostrvo koje nestaje

Kad smo se 2015. vratili u London, posle dvanaest godina života u Sjedinjenim Državama, nismo uspeli da upišemo sina u lokalnu osnovnu školu. Odeljenje koje je trebalo da ga primi u školi u Hakniju, kraju u kom živimo, već je bilo popunjeno maksimalnim brojem od 30 učenika i niko od njih nije planirao da se ispiše. Gotovo sve nereligijske škole u kraju takođe su bile popunjene. Na kraju je dobio mesto u školi udaljenoj dve milje. Kada je naša ćerka polazila u vrtić nekoliko godina kasnije, grupa od 30 dece takođe je već bila popunjena.

Danas njeno odeljenje pohađa svega petnaest učenika. Njena škola – smeštena (reklo bi se bez ironijskog odmaka) u prvoj opštinskoj „Ulici 21. veka“, okružena zelenim površinama, s posebnim parkingom za bicikle, punjačima za električna vozila i 40 posto „pokrivenosti zelenilom“ – uskoro se zatvara. (Spojiće je sa školom s druge strane glavne ulice koja takođe nema dovoljno učenika.) Ista sudbina čeka više od 90 škola širom zemlje. To je posledica niske stope nataliteta i emigracije posle brexita. Odeljenja u osnovnim školama u Engleskoj popunjena su u proseku s 88 procenata, ali u nekim oblastima, uključujući i naš kraj, koji postaje popularan, ali je još prilično siromašan, stopa je znatno niža.

Ne smanjuju se samo škole. Smanjuju se i deca koja ih pohađaju. Posle više od decenije mera štednje, današnji britanski petogodišnjaci su za ceo centimetar niži nego što su bili 2010. Sve su niži i od dece u drugim zemljama. Na ovom mestu ne mogu da ne pomislim na izjavu koju je 2017. dao Kristian Jensen, danski ministar finansija, nedugo posle odluke Ujedinjenog Kraljevstva da izađe iz EU: „Postoje dve vrste evropskih naroda. Mali narodi i oni koji još ne shvataju da su mali.“

Opadanje statusa Britanije već se dugo očekuje. Verujem da je to najbolje izrazio voditelj Peter Jennings na dočeku nove 2000. godine, posmatrajući impresivni vatromet iznad Temze:

„Ljudi koji obraćaju pažnju na istoriju setiće se da je 1900. godine kraljica Viktorija upravljala najvećom imperijom u istoriji sveta. Četiri stotine miliona ljudi, jedna petina zemaljske kugle… Danas, kada se stoleće završava, uprkos ovoj fantastičnoj predstavi koju su nam priredili… britanski posedi su se smanjili… ali Folklandska ostrva su i dalje britanska.“

Propadanje Britanije je relativno (njena ekonomija je i dalje šesta u svetu), ali neosporno (bila je peta do kraja 2021, kada ju je pretekla Indija, bivša kolonija). Pre nekoliko decenija smatralo se da će opadanje biti postupno i generacijsko. Posle Suecke krize 1956, izveden je pokušaj organizovanog povlačenja na rezervni položaj. Imam pedeset pet godina i znam da je generacija mojih roditelja odrastala u praktično jednorasnoj zemlji, zavisnoj od teške industrije, s globusima na kojima su britanske teritorije bile obojene u ružičasto. U školi sam učio metrički sistem i imena novih država – Zimbabve, Benin, Burkina Faso – u državi koja je sebe videla kao sigurnu vezu između Evrope i Amerike, s postkolonijalnim kontaktima širom sveta. Generacija moje dece se prilagođava ekonomiji u kojoj indijski restorani zapošljavaju više ljudi nego sve čeličane, rudnici i brodogradilišta zajedno, a članstvo u EU je davna istorija.

Odnedavno mi se čini da se pad ubrzava. Javna infrastruktura je toliko propala da standardi usluga, transporta i održavanja koji su se do pre nekoliko godina podrazumevali danas izgledaju nedostižno. Onim danima kada radnici ne štrajkuju vozovi i urgentni centri su tek neznatno pouzdaniji nego danima kada štrajkuju.

Loše održavane zgrade građene jeftinim betonom pre više decenija počele su da se urušavaju, zbog čega su mnoge škole bile zatvorene pred početak prošle školske godine. Prošle godine su četiri gradske uprave proglasile bankrot – uključujući Notingem, deveti grad po veličini – jer novcem koji dobijaju od centralnih vlasti ne mogu da ispune zakonske obveze. Specijalni izvestilac Ujedinjenih nacija za ekstremno siromaštvo optužio je britansku vladu 2019. godine da „sistematski osiromašuje znatan deo britanske populacije“. Četiri godine kasnije, njegov naslednik je izjavio da se „situacija pogoršala“ i da Ujedinjeno Kraljevstvo krši međunarodno pravo u pogledu kontrole nivoa siromaštva u zemlji.

Isplate socijalne pomoći su smanjene, a uslovi za dobijanje invalidnina zaoštreni. U vreme kada su konzervativci došli na vlast i uveli program štednje, Trussell Trust, organizacija koja vodi najveću mrežu narodnih kuhinja u Ujedinjenom Kraljevstvu, imala je trideset pet ispostava u čitavoj zemlji. Danas ih ima više od 1300. Nije nimalo utešno to što je svaki sedmi među njihovim korisnicima zaposlen.

To uključuje nastavnike i medicinske sestre. Nekim medicinskim sestrama sa iskustvom plata je opala za 20 odsto od 2010; nastavnicima sa iskustvom 13 odsto. U nekim oblastima nemoguće je dobiti termin za dete kod stručnjaka za mentalno zdravlje, ako dete nije već pokušalo da se ubije. U februaru 2023. dijagnostikovan mi je ozbiljan srčani problem i stavljen sam na listu čekanja za MRI. Još čekam na pregled.

***

„Problem nisu samo prihodi i inflacija, nego i to što s propadanjem sektora javnih usluga svakodnevni život običnih ljudi postaje sve teži“, nedavno je izjavila Diane Coyle, profesorka javne politike na Kembridžu za Financial Times. „Dolaze na naplatu računi za dugotrajno nedovoljno ulaganje u sve, od infrastrukture, zdravstva i obrazovanja do privatnih biznisa.“ Trpimo najveće poresko opterećenje posle Drugog svetskog rata. Sa oko 33 odsto udela u BDP-u, to je 4 procenta više nego u vreme posljednjih izbora i 10 procenata više nego 1993. Ali to je i dalje manje nego u drugim naprednim ekonomijama. Ipak, imajući u vidu najveći porast dečjeg siromaštva u bogatom delu sveta u poslednjoj deceniji – 29 odsto dece u Velikoj Britaniji živi u siromaštvu – za takvo poresko opterećenje nemamo čime da se pohvalimo, osim računom za pandemiju. To je u velikoj meri posledica poreza na dodatu vrednost i lokalnih poreza, zbog kojih najveći teret pada na siromašne.

Šta se dogodilo s Britanijom? Uprkos mnogim manama, britanska vladajuća klasa je nekada sebe uzimala za ozbiljno – možda i previše ozbiljno. Danas niko ne može da ih optuži za to. Najbolji primer je zabluda poznata kao brexit: zbog kratkoročne izborne dobiti i unutarstranačkog primirja, bivši premijer David Cameron je pred zemlju postavio pitanje na koje nije želeo da sazna odgovor. Kada su „pogrešno“ odgovorili, podneo je ostavku. Zemlja koja je insistirala na agresivnoj, izolacionističkoj verziji suvereniteta već osam godina se pita šta da uradi s novostečenim suverenitetom. Brexit je bio i mehanizam selekcije koji je najmanje ozbiljne doveo na sam vrh.

Javna istraga o pandemiji Covida-19 otkrila je nesposobnost, unutrašnje sukobe i prezir koji su novi lideri pokazivali jedni prema drugima. Britanija je završila s jednom od najviših stopa smrtnosti u zapadnom svetu. Dominic Cummings, glavni savetnik premijera Borisa Johnsona u to vreme, u svojim WhatsApp porukama nazivao je ministre „beskorisnim tupavim svinjama“, „moronima“ i „pičkama“. Za Matta Hancocka, ministra zdravlja, Cummings je pisao da „nije sposoban za taj posao. Nekompetentnost, neprestano laganje, opsednutost medijskim glupostima. Još nema ozbiljnog testiranja u staračkim domovima. Ko zna koliko ljudi je ubila njegova nesposobnost“. Hancock je dao ostavku nakon što ga je kamera uhvatila kako se ljubi s ženom koja mu nije supruga, u sceni koja je ličila na matursko veče u srednjoj školi – kršeći bračne zavete i zakone o pandemiji.

Ser Patrick Vallance, bivši glavni naučni savetnik, opisao je „sulud razgovor“ na sednici u avgustu 2020. na kojoj je Johnson rekao da „stari treba da se pomire sa sudbinom i puste mlade da normalno žive“. U sopstvenom svedočenju, Johnson je tvrdio da jednostavno nije dobijao informacije na osnovu kojih su svi u svetu već postupali. „Kada pročitate u novinama da će pandemija iz Azije osvojiti svet, prvo pomislite da ste to negde već čuli. To je bio najveći problem“, rekao je. „Nisam bio obavešten da je u pitanju nešto što zahteva hitnu i direktnu intervenciju… Trebalo je ranije da se trgnemo. Ja sam morao ranije da reagujem.“

***

Britanija je dužna da organizuje izbore pre 28. januara 2025 (izbori se održavaju svakih pet godina, ali mogu se zakazati i ranije ako se parlament složi). Većina anketara se slaže da će prvi put posle dvadeset godina pobediti laburisti – koji sada vode s 20 procenata razlike.

Kako se to dogodilo? Torijevci su 2019. osvojili većinu od čak osamdeset mesta, najviše u poslednje tri decenije. S druge strane, laburisti, za koje se dugo činilo da sistematski razaraju sopstvenu partiju, osvojili su najmanji broj mesta, mada su imali veći udeo glasova nego što je stranka dobila pod dva prethodna lidera, kao i više mesta nego što su konzervativci osvojili kada su poslednji put bili u opoziciji. Većina je očekivala da će konzervativci s lakoćom sačuvati vlast u bar još jednom izbornom ciklusu. S takvom razlikom, kako mogu izgubiti?

Ali posle četiri godine vladavine konzervativaca, inflacija u Britaniji je znatno viša nego u većem delu Evrope i gotovo dvostruko veća od one u Sjedinjenim Državama; kamatne stope, u ekonomiji u kojoj je većina hipoteka manje ili više varijabilna, dostigle su petnaestogodišnji vrhunac; zakupnine vrtoglavo rastu. Ekonomija je u recesiji; funta vredi 35 odsto manje u odnosu na dolar nego pre sedamnaest godina. Ekonomska i društvena propast udružena je s političkim haosom. Dobili smo trećeg konzervativnog premijera za samo tri godine.

Prvo je Johnson podneo ostavku kada su se stranačke kolege umorile od njegove nesposobnosti da izgovori istinu. Sklonost laganju i poza žovijalnog, raščupanog dečaka iz bogate kuće već su bile uračunate kao deo paketa. U pitanju je čovek čija je novinarska karijera okončana optužbama za plagijarizam, čovek koji odbija da kaže koliko ima dece i jednom prilikom je snimljen kako dogovara prebijanje novinara koji se zamerio nekom njegovom prijatelju. Max Hastings, bivši urednik Daily Telegrapha i Johnsonov bivši šef, jednom je rekao: „Ne bih mu poverio ženu na čuvanje – a na osnovu ličnog iskustva – ne bih ni novčanik.“

Druga je bila Liz Truss, koja se može pohvaliti najkraćim premijerskim stažom u istoriji. Za samo 44 dana uspela je da sruši funtu i čitavu ekonomiju objavljivanjem „minibudžeta“ koji je bez pokrića u budžetu predviđao smanjivanje poreskog opterećenja za 45 milijardi funti – najviše u pola veka – što bi pogodovalo prvenstveno bogatima. Kada su troškovi zaduživanja naglo porasli, neki od penzijskih fondova su se suočili s nelikvidnošću. Truss je otpustila ideološki bliskog ministra finansija i zamenila ga naslednikom koji je odmah pocepao minibudžet i obesmislio čitav njen program. Bio je to potez očajnika. Već sledeće sedmice je nestala s političke scene. Njena kratka vladavina bila bi još kraća da kraljica nije umrla baš kada je Truss preuzela dužnost, zbog čega je politički život stao na 10 dana. Još plaćamo cenu, najviše kroz hipoteke.

Treći je Rishi Sunak, čovek koga je Truss prethodno porazila u trci za funkciju, a regrutovan je posle njene ostavke da obavi inventar učinjene štete, kako u partiji tako i u zemlji. Sunak, rođen u Britaniji od oca kenijskog porekla i majke tanzanijskog porekla, studirao je ekonomiju na Oksfordu i Stanfordu, radio u Goldman Sachsu, bio partner u investicionom fondu, da bi onda ušao u politiku. Otac njegove supruge Akshate Murty indijski je milijarder N.R. Narayana Murthy, vlasnik Infosysa. Za nju se vezuje zasad jedini Sunakov pravi skandal. U aprilu 2022. saznalo se da je za svrhe plaćanja poreza izabrala nedomicilni status, što znači da ne mora da plaća porez na prihode ostvarene u inostranstvu. Nije učinila ništa protivzakonito (ona je indijska državljanka), jer je to poznata rupa u zakonu. Ali to se loše odrazilo na njenog supruga, tada ministra finansija, koji je u šali rekao da ni sopstvenu ženu nije uspeo da nagovori da pošteno plati porez u Britaniji.

Kada je BBC sastavljao oblak reči koje se najčešće koriste u vezi sa Sunakom, četiri najčešće korišćene reči bile su „bogati“, „bogatstvo“, „novac“ i „bogataši“. S rejtingom naklonosti od -29, Sunak je trenutno manje popularan čak i od svoje stranke – što mnogo govori. Konzervativci su izgubili osam od devet mesta koje su branili u poslednje dve godine. Jedino mesto koje su sačuvali u julu bilo je staro mesto Borisa Johnsona. Zanimljivo je da je zadržavanje stare izborne jedinice bivšeg premijera proglašeno za veliku pobedu.

Način na koji su ova mesta ostala upražnjena bar delimično ukazuje na moguće razloge poraza. Jedan poslanik je podneo ostavku nakon što je dva puta uhvaćen kako u Donjem domu gleda pornografiju na telefonu (rekao je da je tražio da pogleda traktore); jedan je osuđen na osamnaest meseci nakon što je proglašen krivim za seksualni napad na petnaestogodišnjeg dečaka; drugi je optužen za seksualno uznemiravanje tri žene i korišćenje kokaina. Jedan je priznao da je pijan spopadao dvojicu muškaraca. Jedan je uznemiravao i zlostavljao zaposlene i pokazivao im genitalije. Ukupno uzevši, ti naizgled nepovezani incidenti dobro opisuju rezultate torijevske vladavine u poslednje četiri godine: napadna razvratnost, dekadencija i halapljivost u doba ekonomske devastacije i socijalne bede, što je kulminiralo teškim izbornim porazima.

Uz neveliki broj ekonomskih poluga koje mogu iskoristiti u izbornoj godini, konzervativci su prinuđeni da se umesto toga okrenu pitanjima koja izazivaju podele, uključujući prava transrodnih osoba, zaštitu životne sredine, imigraciju i kriminal. Njihova glavna ponuda je plan za slanje tražilaca azila u Ruandu, mada je to proglašeno nezakonitim i pokazalo se kao neizvodljivo i duboko nemoralno. Ljudi koji nisu želeli brexit još su ljuti, a ljuti su i mnogi od onih koji su ga želeli, zato što nije isporučeno ništa od onoga što je obećano.

***

Zato je promena vlade verovatna. Promena stanja nacije manje je izvesna. Keir Starmer, lider laburista, najavio je da želi da zadrži torijevske programe oporezivanja i potrošnje dok se ekonomski rast ne oporavi. Za većinu pitanja, od plata medicinskih sestara do školarina za studente, odbija da kaže šta bi tačno uradio, osim da bi on to radio drugačije i bolje.

To je obeshrabrujuće odstupanje od vođstva kakvo je obećavao. Starmer je 2020. nasledio Corbyna na mestu lidera laburista, uz obećanje da će ujediniti demoralisanu stranku koja je zaratila sama sa sobom. U prvoj emitovanoj video poruci slavila se njegova istorija zastupanja interesa sindikata, radnika i boraca za zaštitu životne sredine, učešća u protestima, demonstriranja protiv rata u Iraku. „Proveo sam život boreći se za pravdu, zalažući se za nemoćne, a protiv moćnih“, rekao je. „Možemo širiti svetom mir i pravdu spoljnom politikom utemeljenom na ljudskim pravima… Možemo ostaviti podele po strani i ujediniti se oko jednog radikalnog programa.“

Nažalost, sve što je radio nakon toga šalje drugačiju poruku. U periodu štrajkova javnog sektora, tražio je od kolega iz prvih klupa da se ne pridružuju protestima. Pozivao je na zabranu ekoloških protesta ispred rafinerija nafte i na putevima. A kada se sukob u Gazi zaoštrio, podržao je odluku Izraela da stanovnicima Gaze ukine isporuke vode i struje.

Za takvo postupanje postoji obrazloženje. Starmer veruje da laburisti imaju još mnogo toga da nadoknade da bi se oporavili posle velikog poraza 2019, usled zaokreta ulevo koji je stranka izvela kada je izabrala Corbyna za lidera 2015. godine. Ali takvo obrazloženje je u najboljem slučaju nedovoljno. Istina je da se stranka našla na meti optužbi za antisemitizam i da je članstvo čak dva puta velikom većinom podržalo Corbyna, lidera s kojim su parlamentarni laburisti odbijali da sarađuju, a ponekad su i aktivno nastupali protiv njega. Da, nedostajali su mu jedinstvo i disciplina u porukama koje šalje, što je doprinelo katastrofalnim izbornim gubicima 2019. Ali istina je da je Corbyn bio na čelu stranke i u vreme izbora 2017, na kojima su laburisti povećali broj mesta i udeo glasova, oduzimajući torijevcima većinu zahvaljujući veoma popularnoj platformi. Takođe je istina da je poraz laburista 2019. dobrim delom bio posledica insistiranja na drugom referendumu o brexitu – referendumu za koji se zalagao upravo Starmer.

Pomeranje stranke udesno ostavlja laburiste i Starmera bez mnogo toga što mogu ponuditi i često vodi u direktnu kontradikciji s nekim relativno skorašnjim izjavama – na šta će se torijevci gotovo sigurno fokusirati kada se izbori približe. Dobar primer je opredeljenje stranke za zelene investicije. Pre samo nekoliko godina, Starmer je obećavao 28 milijardi funti godišnje za industrijsku strategiju ulaganja u „proizvodnju baterija, energiju vodonika, vetroparkove na moru, sadnju drveća, odbranu od poplava i termoizolaciju domova“.

Obećanje zelenih investicija bilo je popularno kod glasača i poslovnog sveta. Konzervativci su pokušali da to prikažu kao nepromišljenu odluku o potrošnji u socijalističkom maniru koja će povećati poreze i zaduženost. S obzirom na loše ekonomske performanse konzervativaca, postoji dobra šansa da takva kritika ne bi dala rezultate. Ipak, mogućnost bilo kakve ranjivosti, bez obzira koliko mala, više je nego što oprezni Starmer može da podnese. Početkom februara smanjio je obećani iznos na jednu šestinu (4,7 milijardi funti godišnje), tvrdeći da će se ulaganja povećati kada zemlja bude imala više sredstava.

Koje reči se povezuju sa Starmerom? „Ništa“, „laburisti“, „nisam siguran“ i „ne znam“. Njegov rejting je -13. Dakle, dve vodeće britanske stranke, nekada koalicije najšireg spektra konzervativnih i socijaldemokratskih stavova, sada su pod kontrolom izdvojenih partijskih frakcija – desnih krila i jedne i druge.

***

Laburističko vođstvo ima razloga da tvrdi da nova orijentacija daje rezultate: očekuje se da će pobediti. Ipak, ono malo entuzijazma što je preostalo u zemlji koja izlazi na četvrte opšte izbore pod petim liderom u devet godina, proizvod je očekivanja poraza torijevaca više nego pobede laburista. Jasno je šta to znači za laburiste. Manje je jasno šta to znači za moj MRI pregled.

Ankete pokazuju da znatna većina glasača podržava nacionalizaciju energetskih kompanija i vodosnabdevanja – mada se lideri obe stranke tome protive. Većina zemlje želi prekid vatre u Gazi, a tome se obe stranke protive. Udeo Britanaca koji veruju da vlada treba da kontroliše cene i smanji dohodovnu nejednakost više je nego udvostručen u odnosu na 2006. i sada čini više od polovine stanovništva, prema nalazima British Social Attitudes (BSA) Survey, jedne od najuglednijih istraživačkih institucija u zemlji. „Javnost naginje levici više nego bilo kada od 1986“, zaključuje BSA. Ali dolazeći izbori ne odražavaju ništa od toga.

Kad sam se vratio iz Amerike 2015, pitali su me da li sam otišao zbog rasizma – kao da povratkom u Hakni mogu pobeći od rasizma. Kada je Velika Britanija glasala za brexit u junu 2016, pitali su me da li se kajem zbog povratka; kad je izabran Donald Trump, svi su pretpostavljali da mi je laknulo što sam otišao na vreme. Tek sada, kada su se dva izborna ciklusa poklopila, moguće je preneti svu ambivalentnost moje pozicije između dve nefunkcionalne zemlje koje ratuju same sa sobom i sa ostatkom sveta, u kojima glasačke kutije nude da biramo manje zlo, ali ne i veće dobro.

Ovde u Britaniji, gde moja porodica i ja ostajemo, jedno od najsigurnijih predviđanja je to da će odziv birača koji od Drugog svetskog rata do 1997. nikada nije padao ispod 70 odsto sada opasti još više. (Gary Younge, The New York Review of Books; Peščanik, preveo Đorđe Tomić)

Sjećanje na Mirzu Sadikovića

Sa Mirzom se nisam pretjerano družio, jer je tako htio i život ovaj novinarski sa sedam ili koliko već kora, ali uvijek smo bili “tu negdje” za obostranu riječ podrške.

Druženja novinara bila su sve samo ne metoda društvenog “bodovanja” na ljestvici uspjeha.

Mirza je uprkos zavidnom novinarskom opusu i nagradama ostao isti, prepoznatljivo skroman, krajiški stidljiv, stidovan, čak pomalo nervozan što ga “kuju u zvijezde”. Bio je miran, smiren i nasmijan.

Lako je mogao praštati, i praštao je, za razliku od nekih nas, “disfunkcionalnih” tersova.

Imao je taj neki lagani osmijeh, nekako skrajeva usana, en passant. Bio je to najkraći put do pažnje sugovornika.

Taj osmijeh poput duge sa sedam lučnih boja i danas, u mom sjećanju, prati ga “ na nebo”.

Da je moguće, a nikome do sada nije bilo, Mirza bi nas sa svojim karakterističnim osmijehom “izružio” što od “ovog” pravimo dramu, kada smo svi mi na putu kome je on, nešto prije nas, došao do kraja.

Oprosti, Mirza

Jer, bio si jedan od nas, “običan” novinar, nikakva zvijezda, prirodom posla na frontu javnosti, “na crti”, na brisanom prostoru gdje političari glume heroje naroda, a novinare vole samo kada se klanjaju njima, lažnim totemima jednog vremena. Ti si, međutim, samo radio svoj posao, pisao, govorio.

Tvoj osmijeh “skraja usana” sakrivao je prečesto samopouzdanje i hrabrost. Nisi “držao jezik za zubima”.

Nikada nećemo saznati, jer mi se time nikada nismo “hvalili”, koliko je bilo prijetnji, ponižavanja, omalovažavanja, uvreda onih “etabliranih moćnika” kojima su neumjereno “bogati” životi novinara, a koje si “oficijelno” krio, dok si svojim tekstovima i prilozima ispunjavao ne novinske stupce i minute programa u “košuljicama” emisija, nego mnogo više, duše i srca svojih čitalaca i gledalaca.

Neka drugi, koji više znaju o volumenu tvog opusa, pedantno navode bibliografsku faktografiju, vrijedna je. Ja znam samo jedno, najvažnije – logikom talenta i žarom autora svih svojih stvaralačkih godina, prije, u ratu i nakon njega, slikao si (svoj) autoportret.

Ta slika, a lik je tvoj, ima samo jedno ime koje elementarno vjerno i tačno, bez imalo afektacije,bez kamuflaža metaforama i aluzijama, opisuje tvoju osobu – Novinar.

To je tako jasno, na svim jezicima svijeta- tvoj život je, uporno, tvrdo, beskompromisno i do kraja bio- novinarstvo.

I tu smo “negdje”, na kraju, u nerazrješivoj, zastrašujućoj emocionalno-filozofskoj dilemi koliko oproštajnih rečenica vrijedi jedan život. Znam iz tužne empirije i “fenomena” svakodnevnih “odlazaka” da kada “zakujete” posljednju riječ u posmrtnom slovu, da se tek tada otvaraju koncentrični krugovi sjećanja, kao kad kamen padne u mirnu vodu. Tek tada gradimo mostove između nas jošživih i onih koji su napravili taj posljednji korak.

Dragi Mirza, počivaj u miru. (Midhat Dedić, Etto)