I nakon svega – on!

Ovih dana je predsjednik HDZ-a BiH Dragan Čović dao “prigodni intervju” za Večernji list BiH u povodu 19 godina od njegovog izbora za predsjednika HDZ-a BiH”. Devetnaest godina!

To znači da je u Bosni i Hercegovini stasala punoljetna generacija koja na čelu stranke, za koju glasa većina Hrvata u BiH, nikad nije vidjela nikoga drugog nego vječnog Čovića. Zamislite samo taj život – rodiš se, a predsjednik HDZ-a BiH je Dragan Čović. Kreneš u školu, a predsjednik HDZ-a BiH je Čović. Dođeš do srednje škole, opet Čović. Maturiraš, i dalje Čović.

I nakon toga mladom bosanskohercegovačkom čovjeku jedino preostaje da ode raditi i živjeti u npr. Austriju ili Njemačku, ako ne želi da mu cijelu mladost i najbolje godine života obilježi Dragan Čović. Čak je i Čović u spomenutom intervjuu konstatirao da je u njegovih 19 godina na čelu HDZ-a“BiH demografski neuspješna”. Logično, jer tko bi htio rađati i odgajati djecu u državi u kojoj je jedan od glavnih političkih faktora već 19 godina, pogađate, Dragan Čović.

Iako sklon hipokriziji, frazerstvu i tome da s puno riječi kaže što manje konkretnog, Čović je bio vrlo jasan u tome što vidi kao svoj najveći uspjeh u skoro dva desetljeća na čelu HDZ BiH, a to je što je hrvatski narod danas „unatoč svim napadima na našu političku poziciju i ustavna prava, ostao nezaobilazan politički čimbenik bez kojega vlast ne postoji“. Iskren je bio: najvažnija je vlast, a u toj vlasti mora biti i Čović, na ovaj ili onaj način. “Hrvatski narod” je tu samo verbalni paravan iza kojeg se kriju osobni materijalni i politički interesi Dragana Čovića i njegovih poltrona iz HDZ-a BiH.

S obzirom na to da je riječ o intervju Večernjem listu BiH, koji funkcionira kao Čovićevo propagandno glasilo, vječni predsjednik HDZ-a BiH je morao odgovarati na neugodna pitanja poput “Vi ste se osobno susretali i s velikim izazovima, uključujući brojne pokušaje osobne diskreditacije i političke diskvalifikacije pa i sudski proces? Kako gledate na to s ove vremenske distance? Je li vrijedilo?”. Naravno da je vrijedilo, odgovorio je Čović, jer napadi su sastavni dio politike i baš zato je “osobito važno da se u ovom poslu vodite idealima i željom da zaštitite svoj narod i domovinu”.

Koji su to točno ideali Dragana Čovića?

Njegova ih biografija svjedoči: 1980-ih je bio član Saveza komunista i čak se potpisivao ćirilicom, a onda je 1994. uskočio u HDZ BiH, počeo pohoditi mise i zaboravio na ćirilicu. Usput je i naručivao Bošnjake iz HVO-ovih logora na robovski rad u tvornici Sokol. Četiri puta je završio na sudu zbog navodnih malverzacija kojima je kumovao kao dio vlasti u Federaciji BiH, od čega je tri puta oslobođen, dok je u četvrtom slučaju sve otišlo u zastaru. Kada je 2005. u sumnjivim izborima za predsjednika stranke došao na čelo HDZ-a BiH, ubrzo je izbacio svoje unutarstranačke kritičare. U međuvremenu je izgradio i hacijendu pored Mostara, zbog koje je čak i skrenut tok rijeke Radobolje.

U materijalnom smislu Čović je sigurno među potkoženijim ljudima u BiH, iako je očito da svu svoju imovinu nije mogao steći sa službenom plaćom koju je primao na različitim funkcijama. Kada je riječ o (tuđim) parama, Čović tu nema skrupula, on je bez problema zaratio i s Amerikancima zbog Južne interkonekcije. O savezništvu s notornim Dodikom je sve poznato, šteta više trošiti riječi na tu svinjariju. Ali tu je specijalno izrađeni grb obitelji Čović – na kojem se ističu zlatni lav, mač i šahovnica – kojim se Dragan pohvalio na raskošnoj proslavi rođendana 2021. godine. Da ne bi slučajno nekome i dalje bilo nejasno kako Čović sebe vidi kao feudalno plemstvo, a Hrvate u BiH kao svoje kmetove.

Eto to su ideali Dragana Čovića: oportunizam, karijerizam, prevrtljivost, punjenje vlastitih džepova, častohleplje – ne zaboravimo ni skandaloznu dodjelu počasnog doktorata na Zagrebačkom sveučilištu – i vlast. Stvarno treba biti teška budala i poslije 19 godina Dragana Čovića na čelu HDZ-a BiH misliti kako je njemu iole stalo do Hrvata u BiH.

O odlasku sa čela stranke ne razmišlja, kako je otkrio u “prigodnom intervjuu”. Tj. Čović kaže da “već duže vrijeme radi na ohrabrivanju mlađih kadrova kako bi bili spremni preuzeti vođenje politika našega naroda kada dođe trenutak za to”. A taj trenutak će doći, ako je suditi po tome koliko Čović voli vlast i moć, nekad u vrijeme njegove sahrane. Osim ako se tada ne javi neka vidjelica iz Međugorja s Čovićevom porukom iz vječnih lovišta u kojoj oglašava da će biti prvi zagrobni predsjednik HDZ-a BiH. S obzirom na to da je kadrovski izmislio jednog Marinka Čavaru, kao paradigmatski primjer poslušnika kakvima je danas napučen HDZ, ne treba biti previše iznenađen ako takav posthumni manevar bude uspješan.

Uostalom, ako već duže vrijeme radi na ohrabrivanju mlađih kadrova, a njih nema ni da ih tražiš povećalom, onda to radi loše. Ili možda 67-godišnji Čović, očito zreo za penziju, misli da je 62-godišnja Borjana Krišto mlađi kadar?

O tome koliko je Čović kadrovski devastirao sam HDZ i kako se odnosi prema toj stranci najbolje ilustrira kada odete na njihove službene stranice i pogledate što piše u rubrici “Povijest stranke”. Tamo povijest HDZ-a započinje 1990., a završava 2006. i 2007. godinom. Nakon toga nema ničega, jer dolazak Čovića na poziciju predsjednika predstavlja svojevrsni “kraj povijesti”. Dalje od toga i bolje od toga je Čovićevom HDZ-u bukvalno nezamislivo.

To što među Hrvatima u BiH u 19 godina njegovog predsjednikovanja HDZ-om pluralizma i demokracije ima otprilike kao pod Staljinom, Čović naravno uvijek stavlja drugima na leđa. Izborni zakon, ovo, ono. Nema sumnje da mu je u tome kroz godine svesrdno pomagao Komšić, ali i da je Čović preko uspostave Hrvatskog narodnog sabora de facto uništio bilo kakvu opoziciju koja bi ugrozila njegovu poziciju.

Zato u “prigodnom intervjuu” može izjaviti da “demokratizacija unutar hrvatskog nacionalnog bića nije i ne može biti problem”. Pa kako bi demokratizacija bila problem kad ne postoji i kad je Čovićkroz svoje klijentelističke mreže učinio sve da je dugotrajno onemogući?

Čović je odavno pročitana knjiga, ali je i dalje tu. Može mu se. Životi ljudi u BiH ovise o njegovim interesima i kombinacijama, a tako će biti, po svemu sudeći, i sljedećih 19 godina. Pa ćemo nekad 2043. u Večernjem listu BiH moći pročitati još jedan “prigodni intervju” sa Čovićem u kojem će se vječni Dragan pohvaliti da uživa potpunu podršku svih 10.000 Hrvata koji još žive u BiH i rade kao njegovi kmetovi.

Srećom, biologija bi mu dotad trebala onemogućiti da konzumira ius primae noctis, ali mu utjeha može biti da je u svojim desetljećima na čelu HDZ-a BiH izjebao bosanskohercegovačke Hrvate u mozak kao nitko drugi. (Gordan Duhaček, Valter portal)

IZBORI U SRBIJI: Kupovina glasova, dupli spiskovi i razbijene glave

redsednik SNS-a i premijer Vlade Srbije Miloš Vučević saopštio je da je njihova stranka pobedila svuda, osim u Bačkoj Topoli, Kanjiži, Senti i Tutinu.

Tome se može dodati još nekoliko beogradskih opština u kojima je opozicija osvojila većinu. U izbornoj noći i opozicija i vladajuća partija su proglasili pobedu u Čačku i Nišu, ali je verovatnije da će tamo vlast formirati naprednjaci sa koalicionim partnerima.

Perorezom na oklopno vozilo

Na decembarskim izborima opozicija je bila na korak da osvoji Beograd, a sad su totalno poraženi, SNS-koalicija ima većinu i može sama da formira vlast. Tome je doprineo bojkot jednog dela opozicije, kao i sveopšta konfuzija koja je vladala poslednjih meseci u redovima onih koji se bore protiv naprednjačke autokratije. Decembarski izbori su pokradeni, ne samo u Beogradu, već i u drugim mestima. ODIHR je konstatovao silne nepravilnosti i dao preporuke za popravljanje izbornih uslova, Evropski parlament je doneo rezoluciju posvećenu izborima u Srbiji, ali sve to nije dalo veće rezultate.

Reći da je izborna utakmica bila neravnopravna bio bi čist eufemizam. Borba je neravnopravna kad, na primer, jedan igrač ima topa fore u šahu. Kad jedan igrač ima dva pešaka i nesrećnog kralja, a drugi sve figure i palicu kojom mlati u glavu suparnika – to je mnogo više od neravnopravnosti. Tako izgledaju izbori u Srbiji otkad je SNS došla na vlast: opozicija ide perorezom na

oklopno vozilo.

Naprednjaci u svojim rukama imaju sve: medije, institucije, pravosuđe, policiju, javna preduzeća, ljudske resurse i neograničena finansijska sredstva iz budžeta kojima podmićuju birače i plaćaju aktiviste i batinaše da kontrolišu izbornu volju građana. Opozicija nema gotovo ništa, čak ni poštenu stranačku infrastrukturu.

Napadi na novinare i aktiviste

Izborni dan je protekao u svim mogućim oblicima krađe, otimačine i neregularnosti. Scene koje smo celog dana gledali ne mogu se videti ni u jednoj drugoj evropskoj zemlji. Naprednjaci su organizovali brojne pozivne centre u kojima su ordinirali aktivisti sa paralelnim biračkim spiskovima. Biračima su isplaćivane nadoknade za glasanje za vladajuću partiju, zabeleženi su i slučajevi tzv. bugarskog voza, birači su prebacivani iz drugih opština u kojima se izbori ne održavaju, masovno dovoženi na birališta, a na biralištima i u kol-centrima bili su prisutni sumnjivi tipovi sa maskama na licu i metalnim štanglama u rukama.

Aktivisti opozicije i novinari nezavisnih medija su čitavog dana hvatali naprednjake u krađi. Uhvaćeni izgrednici su reagovali besno, fizički napadajući one koji su razotkrili njihove kriminalne radnje. Jednom aktivisti glava je razbijena ciglom, a drugog su mlatnuli u glavu metalnom štanglom, novinara lista „Danas“ pesnicom je udario naprednjački aktivista za kog se ispostavilo da je bivši policajac optužen za ubistvo. Urednik portala Mašina napadnut je u Zemun Polju i jedva je uspeo da pobegne od batinaša. Vladavina SNS-a se dobrim delom oslanja na lokalne kriminalce, a njihove veštine posebno dolaze do izražaja tokom izbora.

Napadnut je i narodni poslanik Radomir Lazović iz Zeleno-levog fronta. Na njega je nasrnuo Miodrag Sovtić, vlasnik dorćolskog lokala u kojem se nalazi picerija „Cezar“, gde su aktivisti otkrili naprednjački pozivni centar. Prvo su naprednjački pozivari napali opozicione aktiviste, a potom je čitava stvar eskalirala. Kad policija ne radi svoj posao, a vlastodršci se osile i okupe oko sebe razne nasilnike, ovakve scene slede kao logična posledica.

Partijska policija

Doduše, na ovim izborima je konačno postalo jasno šta je zapravo posao policije. Nije da ranije nismo znali, ali sad je postalo belodano. Aktivisti opozicije su u zgradi Novosadskog sajma otkrili pozivni centar SNS-a, bilo im je sumnjivo šta nekoliko stotina omladinaca tamo radi, pa su to prijavili policiji. Došle su patrole čuvara reda u nekoliko automobila i nisu preduzele ništa. Policajci su mirno sedeli u automobilima, kao da se ništa ne dešava.

Videvši da policija ništa ne preduzima, opozicionari su pokušali da uđu u inkriminisanu zgradu. I tad je policija reagovala. Desetak policajaca je pojurilo ka vratima kako bi sprečili opozicionare da uđu unutra. Dakle, ponašali su se kao privatno obezbeđenje Srpske napredne stranke. Dok su se policajci koškali sa građanima i odbijali ih od ulaza, iz zgrade su na drugi ulaz trčećim korakom izjurili naprednjaci, noseći u rukama kutije sa gomilom papira, glasačkih listića ili biračkih spiskova, bog zna. Kad su naprednjački zapovednici zbrisali, za njima su potrčali obični aktivisti, neki jedva punoletni omladinci, skrivajući lica od kamera.

Umesto da postupaju po prijavi i da utvrde da li se na dotičnom mestu vrši krivično delo, policajci su stali u zaštitu naprednih kriminalaca. Takvo su naređenje dobili od komandanta, njihov posao je da slušaju naređenja, a ne da sprovode zakon i poštuju zakletvu koju su položili. Tako oni bar doživljavaju svoj posao. Nisu u službi zakona, nisu u službi građana koji ih plaćaju, već su partijska policija. Dakle, Srbija nema policiju, već pretorijansku gardu Aleksandra Vučića i njegove stranke.

Totalno pomračenje sistema

Nisu novosadski policajci izuzetak, to je gvozdeno pravilo službe. Novinar i građanski aktivista Dušan Čavić, koautor legendarnih emisija „Ciklotron“ i „Marka žvaka“, otkrio je pozovni centar u jednom kafiću u bloku 70 na Novom Beogradu, tamo gde živi. Prijavio je slučaj policiji, pojavio se drug organ i lepo saopštio Čaviću da on uopšte nije nadležan za takve izgrede.

„A ko je nadležan?“, pitao je Čavić policajca. Organ reda je odgovorio: „Postoje institucije, ako se razumete i želite da se bavite time trebalo bi da se edukujete koje su institucije nadležne za, nazovimo to malverzacije ili šta vi već mislite“. Kad mu je Čavić rekao da je to sumrak sistema, policajac je zapretio: „U slučaju da se budem ponovo vratio ovde po pozivu, znači da narušavate javni red i mir, da ulazite u prostorije, da vičete, galamite, bićete privedeni u policijsku stanicu“.

Red i mir krši onaj ko prijavi krivično delo, a ne onaj ko ga vrši. Ono što čine pripadnici vladajuće stranke ne može biti krivično delo, niti predmet interesovanja policije. Posao policije je da čuva naprednjački red i duševni mir uzurpatora od građana koji prijavljuju kršenje zakona. Nije to sumrak sistema, nego totalno pomračenje, eklipsa, biblijski rečeno – tama najkrajnja.

U službi režima

Nije policija jedina podjarmljena institucija, skoro sve se nalaze pod šapom vladajuće partije. Tužilaštvo, pravosuđe, izborne komisije, javne ustanove i službe – sve se to pokorava gazdi, a ne profesionalnom kodeksu. Podjarmljene možda nije baš najadekvatniji termin, jer asocira na to da su Vučić i kompanija morali da se pomuče, da vrše strašne pritiske na ustanove ne bi li ih potčinili svojoj volji. Mogao bi neko neobavešten da pomisli kako je bilo nekakvog otpora autokratama.

U stvarnosti, institucije su pale šaptom, kao da njihovi uposlenici jedva čekaju da ih neko podjarmi, da najzad mogu da rade kako im se kaže, a ne u skladu sa sopstvenom savešću. Otuda i lakoća s kojom naprednjačka bulumenta ucenjuje i podmićuje građane da glasaju za njih, trpa ih u autobuse i vozi kao nekakvu smrznutu ljudetinu po partijskim skupovima, drži ih na kratkom lancu i ne dozvoljava im da se oslobode. Manjina je prinuđena da se pokori pritiscima vlasti, iz egzistencijalnih razloga, većini je naprosto lakše da budu poslušni.

Nije prvi put da imamo ovakvo stanje u Srbiji. Policija i sve druge ustanove bili su sluge režima i u vreme Slobodana Miloševića. Nije Vučićeva autokratija izuzetak, već pravilo. Izuzetak su samosvesni građani, demokratska atmosfera, slobodni izbori, državni uposlenici koji se drže pravila službe, ljudi koji ne pristaju na nepravdu i nasilje. I zato će borba protiv naprednjačkog režima biti duga, mučna i teška. (Tomislav Marković, Žurnal.info)

Imućni studiraju, ostali su šegrti

“Moramo da raskrstimo sa univerzitetskim diplomama niske vrednosti.“ Ko je to rekao i kada? Mogao je to biti Riši Sunak prošlog oktobra. Ili Sunak prošlog jula. Ili Sunak pretprošlog avgusta. Ili Nadim Zahavi pet meseci ranije. Ili Mišel Donelan u novembru 2020. Ili Gavin Vilijamson u maju 2020. Ili Demijan Hajnds prethodne godine. Ili Sem Džima 2018. Ili Džo Džonson 2017. Pa čak i laburistkinja Margaret Hodž pre više od 20 godina.

Ipak je to ovog puta bio Sunak u kampanji prošle nedelje. „Neke univerzitetske diplome izneveravaju mlade ljude“, rekao je on novinarima. Otprilike bi svakom petom studentu „bilo finansijski bolje“ da nisu išli na fakultet, dok „jedno od troje diplomaca radi posao za koji diploma nije potrebna“. Sunak je obećao da će ukinuti „obmanjivačke diplome“ i zameniti ih sa 100.000 šegrtskih mesta.

Ova se diskusija toliko puta podgrevala da je načisto obljutavila. Pa ipak je političari i dalje vraćaju na sto, uvereni da time pokazuju razumevanje za navodnu odbojnost naroda prema „univerzitetski obrazovanoj liberalnoj eliti“.

Šta je, međutim, diploma „niske vrednosti“? Malo je političara koji galame o „obmanjivačkim studijskim programima“ ili „Miki Maus diplomama“ spremno da precizira koje namerava da ugasi. Jasno je da su neki studijski programi bolji od drugih. Ali definisanje vrednosti kursa – za koga i za koje svrhe – nije lak zadatak.

Za mnoge političare (i ne samo u ovoj vladi), vrednost diplome se meri prvenstveno metrikom kao što je proporcija studenata koji nisu uspeli da završe studije i onih koji nađu visoko kvalifikovane, dobro plaćene poslove. Studije humanističkih nauka ili medija često se smatraju od niske vrednosti jer je njihova ekonomska nagrada mala u poređenju sa tzv. stem programima (nauka, tehnologija, inženjering i matematika), bilo u smislu ekonomskog razvoja ili lične naknade.

Ironija je, međutim, u tome da najviše stope prekida studiranja na univerzitetima imaju računarske nauke, poslovne i administrativne studije, te inženjering i tehnologija. Najniže su, osim medicine, stomatologije i veterine, na studijama jezika, istorije i filozofije. Stereotipi i realnost ne moraju nužno da se poklapaju.

Kada je reč o šegrtovanju, činjenice su opet u sukobu sa narativom. Za vladu koja tako veliča šegrtovanje, upadljivo je da je broj onih koji postaju šegrti pao sa 509.400 u 2015/16. na 337.100 u 2022/23, što je pad posebno izražen među mladima. Skoro polovina svih koji počinju da uče zanat sada su stariji od 25 godina, što je procenat koji je porastao poslednjih godina.

Samo je 54% šegrta uspešno završilo obuku i ocenjivanje u školskoj 2022/23. godini, dok je skoro polovina odustala zbog lošeg kvaliteta obuke. Kako se primećuje u jednom izveštaju: „Kada bi studenti viših ili visokih škola napuštali studije u tako velikom broju ili podnosili slične žalbe, to bi bio nacionalni skandal.“

U izveštaju se takođe navodi da svaki peti šegrt i više od četvrtine onih na početnom nivou uopšte nisu dobili „nikakvu obuku za radno mesto od svog poslodavca“. Šegrti se „često tretiraju kao radnici, a ne učenici“, primorani da rade na „niskokvalifikovanim pozicijama, dok su plaćeni daleko manje od nacionalnog minimalca“. U izveštaju se zaključuje da „mnoga trenutna ’šegrtovanja’ nemaju nikakve veze sa stvarnim zanimanjima, dok neki poslodavci izmišljaju lažne nazive poslova kako bi dobili subvencije za šegrte“. Moglo bi se reći da su to „Miki Maus zanati“, mada neće izazvati bes ministara ni šokantne naslove u Telegrafu ili Dejli Mejlu.

Šegrtovanje je izuzetno važno jer milionima ljudi pruža vrednu opciju, i trebalo bi da dobije odgovarajuću pažnju vlade. Umesto toga, političari radije izazivaju moralnu paniku zbog nekvalitetnih univerzitetskih kurseva, dok u velikoj meri ignorišu nedostatak kvaliteta na mnogim zanatima.

Takođe se često ignoriše uticaj društvene klase na iskustva i rezultate učenika. Jedna prošlogodišnja analiza pokazala je da studenti koji su ostvarili pravo na besplatne školske obroke, što je indikator siromaštva, ređe diplomiraju i ređe će imati dobre ocene, naći dobar posao ili otići na dalje studiranje. Poboljšanje kvaliteta kurseva uglavnom se ne bavi tim nejednakostima.

Vlada je 2017. godine uvela okvir za izvrsnost u nastavi, sistem ocenjivanja koji univerzitetima dodeljuje zlatne, srebrne i bronzane oznake zasnovane na statističkim podacima o „studentskom iskustvu i rezultatima“. Međutim, analize otkrivaju da „oni sa zlatnim rejtingom regrutuju daleko manje studenata sa pravom na školski obrok“. Takođe pokazuju da to da li je kurs dobio zlatnu, srebrnu ili bronzanu akreditaciju malo utiče na nejednakost u rezultatima. „Cinično tumačenje“ rezultata, zaključuje se u analizi, jeste da univerziteti „koji žele da obezbede najveće priznanje za izvrsnost u nastavi, treba da se fokusiraju na regrutovanje što manjeg broja studenata iz siromašnih sredina“.

U osnovi svega toga leži činjenica da su politike kolonizovane idejom da obrazovanje treba tretirati kao vredno prvenstveno zbog njegovih ekonomskih koristi, bilo ličnih ili nacionalnih. To je perspektiva koja je univerzitete pretvorila u preduzeća, studente u potrošače, a znanje u robu. Predstava o učenju kao dobru po sebi, kao načina da unapredimo kvalitet svog života, sada se ismeva kao beznadežno naivna, ili privilegija elitnih studenata.

Instrumentalistički pogled na obrazovanje često se predstavlja kao sredstvo za unapređenje učenika poreklom iz radničke klase, tako što ih osposobljava za tržište rada. U stvarnosti, studentima se time govori da treba da uče ono što odgovara njihovom postojećem položaju. Kako je Marta Gil prošle godine primetila, mnogi političari i komentatori vrednuju univerzitetsko obrazovanje kao sredstvo „da se uzdignu ljudski životi i nahrani duša, bez obzira na benefite na tržištu rada“ – ali samo za određenu klasu ljudi. „Studenti na koje smo skloni da primenjujemo finansijsku – a ne duhovnu – računicu kada je u pitanju visoko obrazovanje, obično su oni iz siromašnijih sredina“.

Za imućne, obrazovanje znači obogaćivanje duše. Za studente iz radničke klase, prvenstveno se posmatra kao put na tržišta rada. Na njih se gleda kao na ljude koji imaju koristi od „stručnog“ učenja. Kako napominje analitičar obrazovanja Džim Dikinson, pomoćnik urednika platforme za visoko obrazovanje WONKHE: „Kada govorimo o studijskim programima ’niske vrednosti’, ne postoji li opasnost da zapravo mislimo na ’studente male vrednosti’?“(Kenan Malik, The Guardian, za Peščanik prevela Milica Jovanović)