Pre nekoliko dana u medijima su pominjali Međunarodni dan voda. Valjda da nas podsete da je voda isto što i život. Da se zamislimo i zastanemo pre nego što sve presahne.

U stvarnosti, naše vode smo zagadili, u cevi ih stavljamo, kanalizaciju u njih ispuštamo, ukratko, činimo sve da blago što nam je priroda podarila protraćimo, ukaljamo i, na kraju, uništimo.

Ovih dana sam prolazila putem kroz Ramu ka Jablanici. Očekivala sam reku koja buja, a videla tanku traku koja se provlači kroz peščar.

Očekivala sam visok vodostaj, obilje vode, jaku maticu koja nosi sve pred sobom dok juri da se u Neretvu pretvori. Očekivala sam brda pod snegom koji se sporo otapa pod martovskim suncem.

Umesto toga, Makljen u dimu. Izgleda da je neko zapalio travu, a vatra zahvatila i šumu.

Gori i između Gacka i Bileće. Kratkovidi pale staru travu da bi nikla nova ne znajući da ispošćavaju zemljište. Izgleda da će nam suša biti pratilac i proleća i jeseni. U Hercegovini su leta ionako sušna. Poštena kiša nije pala mesecima.

Ne mogu da se otmem utisku da sečemo granu na kojoj sedimo. Ne postoji vrsta na ovoj planeti koja bi svesno remetila prirodu i ugrožavala ravnotežu od koje joj opstanak zavisi.

Što nas dovodi do pitanja: Da li smo mi zaista viša bića, najinteligentniji stvorovi koji bitišu na zemlji ili od povlađivanja sebi i svojoj sujeti ne vidimo istinu.

A ona se nazire i u ovoj reci koja kao da umire, mada je proleće.

Poslušajte audio: