Šta je to i na šta liči izraelska samoodbrana?

Igra rečima iz naslova čuvenog Remarqueovog romana iz 1929, o svakodnevnici rovovskog života u Prvom svetskom ratu, čini se primerenom na godišnjicu napada Hamasa na Izrael 7. oktobra. Dok mediji prenose svaki novi i neočekivani događaj – ubistvo lidera Hamasa Ismaila Haniyeha, i lidera Hezbolaha Hassana Nasrallaha; invaziju Izraela na južni Liban; iranski napad balističkim raketama na Izrael – jasno je da stvari postaju ono što su oduvek bile. Mogućnosti koje se ostvaruju oduvek su bile tu.

Iz šire istorijske i filozofske perspektive, kritičari Izraela promašuju poentu kada tvrde da Izrael ne uspeva u misiji uništavanja Hamasa, i da samo ubija Palestince i razara Gazu. Setite se izraelske strategije iz vremena pre 7. oktobra. Izrael je godinama vodio računa da novac iz inostranstva uredno stiže do Hamasa, da bi Palestinci ostali podeljeni i da bi se sprečilo moguće napredovanje ka rešenju koje uključuje dve države.

Naravno, u Gazi, na Zapadnoj obali i u Libanu Izrael deluje u samoodbrani. Ali mnogo zavisi od toga na koga se „samo“ u samoodbrani odnosi. Ako Rusija okupira deo teritorije Ukrajine i proglasi ga delom Rusije, može li se pozivati ​​na samoodbranu kada ubija one koji se tome protive? Kada je Nemačka napala Belgiju na početku Prvog svetskog rata, jedan belgijski ministar je navodno izjavio: „Šta god da istoričari budu govorili o ovom ratu, niko neće moći da kaže da je Belgija napala Nemačku.“ Ali, posle ruske invazije, poštovanje utvrđenih činjenica više se ne podrazumeva. Kremlj i njegovi saveznici sve su efikasniji u tvrdnjama da je Ukrajina ta koja je započela sukob.

Izraelska retorika je slična. Kada su 1. oktobra Izraelske oružane snage (IDF) pokrenule „ograničenu kopnenu operaciju“ u Libanu, mnoge je ta fraza podsetila na ruski eufemistički opis sopstvene invazije kao „specijalne vojne operacije“. U oba slučaja možemo parafrazirati Groucha Marxa: Možda izgleda kao rat, možda i boli kao rat; ali ne dajte se zavarati. To jeste rat.

I ponovo, stvari postaju ono što su uvek bile. Krajem jula, grupa izraelskih ministara, poslanika, novinara i TV komentatora osudila je upad vojne policije u bazu Sde Teiman u južnom Izraelu, posle izveštaja da izraelski rezervisti zlostavljaju palestinske zarobljenike. Upad i hapšenja izazvali su velike javne proteste, iako su uzbunjivači bili sami izraelski rezervisti. Užasnuti onim što su videli, herojski su izašli pred javnost s optužbama da su stražari u bazi mučili palestinske zatvorenike sodomizujući ih metalnim šipkama. Neki od zarobljenika su nasmrt iskrvarili.

Međutim, umesto da pokažu ogorčenost zbog takvih zločina, neki izraelski zvaničnici su bili ogorčeni pokretanjem istražnog postupka. Evo transkripta rasprave iz Kneseta (parlamenta), koji je preneo britanski novinar Peter Oborne:

Neidentifikovani izraelski poslanik: „Ovo je bezumno, neko u tužilaštvu misli da može da hapsi vojnike zbog onoga što rade teroristima Nukbe (elitna jedinica Hamasa). Ne možemo nastaviti kao nekada…“

[Upadica]: „Gurati šipku čoveku u rektum, je li to legitimno?“

Poslanik: „Tišina! Da, ako je iz Nukbe, sve je legitimno. Sve.“

Ili razmislite o ovom snimku panel rasprave na izraelskoj televiziji (što je takođe podelio Oborne):

Prvi panelista: „Vojnici su osumnjičeni za silovanje vezanog zatvorenika – to vas ne zabrinjava?“

Drugi panelista: „Ne zanima me šta rade ljudima iz Hamasa. Jedini problem koji ja vidim jeste to što zlostavljanje zatvorenika nije državna politika. Prvo, oni to zaslužuju, i to je dobra osveta. Drugo, to može biti sredstvo odvraćanja.“

Zamislite naše reakcije da se to odigralo u Rusiji. Koliko god to ludo zvučalo, možda najbolji način da rasvetlimo naš moralni problem jeste pribegavanje teoriji zavere. Pre gotovo godinu dana, zamislio sam sledeći telefonski razgovor između izraelskih i Hamasovih jastrebova:

Izraelski jastreb: „Zdravo. Sećaš se kako smo te potajno podržavali u sukobu s Palestinskom oslobodilačkom organizacijom? Vreme je da uzvratiš uslugu: zašto ne biste napali i masakrirali Jevreje u blizini Gaze? Oni su ionako prijatelji Arapa, mirotvorci, takvi nam nisu potrebni. Treba nam nešto da zaustavimo građanske proteste protiv vlade i skrenemo pažnju sa spornog etničkog čišćenja Zapadne obale. Svet će biti šokiran vašom brutalnošću, a mi ćemo biti žrtve. Tako ćemo osigurati nacionalno jedinstvo i ubrzati etničko čišćenje na Zapadnoj obali!“

Hamasov jastreb: „Dobro. Ali i nama treba usluga: kao osvetu za naš masakr morate bombardovati civile u Gazi, morate ih ubijati na hiljade, naročito decu. To će ojačati antisemitizam u svetu, što i jeste naš krajnji cilj!“

Izraelski jastreb: „Nema problema. I nama treba više antisemitizma. To će nam pomoći da ostanemo u ulozi žrtve i da u samoodbrani radimo šta god poželimo!“

Takav izmišljeni scenario, naravno, opscenost je sam po sebi. Ali setimo se romana Roberta Harrisa Duh (kasnije film Romana Polanskog). Unajmljeni pisac koga je angažovao Adam Lang, bivši britanski premijer modelovan po uzoru na Tonyja Blaira, otkriva da je njegovog klijenta u Laburističku stranku podmetnula CIA i da je sve vreme koristila njegove usluge. Komentarišući „šokantno otkriće“ u ovoj knjizi, kritičar Observera je napisaoda je to „toliko šokantno da jednostavno ne može biti istina, ali da jeste, to bi objasnilo mnogo važnih događaja u novijoj istoriji Velike Britanije“.

Kao i Harrisova izmišljotina, moj gnusni scenario igra se logikom današnjeg perverznog tanga: nije istina, ali da jeste, to bi sve objasnilo. Moj zamišljeni telefonski razgovor ne pripada stvarnosti, ali jeste stvaran. Pošto je žrtvama načelno dozvoljeno da uzvraćaju udarce, rat Izraelu dopušta da nastavi etničko čišćenje Velikog Izraela. Rečima izraelskog krajnje desničarskog ministra finansija Bezalela Smotricha, „dobrovoljna migracija“ Palestinaca iz Gaze je „ispravno humanitarno rešenje“ za opkoljenu enklavu i čitav region.

Paralele između Ukrajine i Palestine su sve uočljivije, jer su neke ključne razlike zamagljene. Proizraelski zapad (posebno Sjedinjene Države) podršku Ukrajini i podršku Izraelu prikazuje kao dve kampanje u istom globalnom ratu, kao da između Izraela i Ukrajine nema razlike. U međuvremenu, na pseudolevici, mnogi tvrde da su inicijalni napadi Rusije i Hamasa opravdane odbrambene mere, odgovor na istorijske provokacije i ugnjetavanje, kao da je Donjeck ruska Zapadna obala.

U novom svetskom poretku koji upravo nastaje, rat u Gazi je čvorišna tačka u kojoj se kristališu svi određujući antagonizmi modernog doba. Tamo će se sve odlučiti. „Palestina“ je danas univerzalni simbol – oznaka za sva evropska sagrešenja i krstionica antisemitizma.

Tragedija je u tome što Izrael, proistekao iz evropskog osećaja krivice posle Holokausta, sada postaje simbol evropskog ugnjetavanja i kolonizacije. Preživelima iz genocida Evropljani su dali zemlju koju su drugi ljudi već vekovima naseljavali. To je taj prvobitni greh koji, još neokajan, ne dopušta da se tišina i mir spuste na bliskoistočni front. (Slavoj Žižek, Project Syndicate, za Peščanik preveo Đorđe Tomić)

Donja Jablanica i spašavanje ljudi

Zbog suosjećanja prema svim žrtvama, kako u Donjoj Jablanici tako i u ostalim mjestima, nemilih događaja poplava i odrona, do sada se nismo oglašavali niti postali slike, iako smo bili sudionici timova za spašavanje. Nećemo ni sada objaviti slike jer su mediji svoje obavili. Sada nakon malo odmaka vremena i hladne glave, pokušat ćemo opisati kako je to izgledalo iz naše perspektive i što smo sve doživjeli. U našoj priči nema „Superman-a“ niti „Batman-a“ koji sve spašava, dapače ima osjećaj tuge, boli i žala da se možda moglo uraditi malo više boljim menadžmentom. Jedini superjunaci u ovoj objavi su mještani Donje Jablanice koji su uspjeli spasiti sebe ili svoje susjede u prvim kritičnim minutama. Svi mi koji smo kasnije pristizali smo samo pokušavali ugasiti požar koji je izmakao kontroli, a za kojeg su davno prije stečeni svi preduvjeti.

Kao mnogi od nas i mi smo toga kobnog jutra 04. listopada. dobili poziv u 5:08 sati ujutro iz Uprave za civilnu zaštitu i vatrogastvo HNŽ-a, da se desila katastrofa na području Jablanice. Na moj upit: Šta se točno desilo?“, odgovor je: „ima mrtvih, zatrpanih, ozlijeđenih, poplave, odroni, katastrofa“. Oko 5:15 pozivam HGSS stanicu Mostar i govore mi da su dobili isti poziv i da su pred stanicom. Dva naša člana društva se sastaju u stanici sa pripadnicima HGSS-a Mostar, uzimamo svu potrebnu opremu i polazimo prema Jablanici. Pored standardne opreme sa sobom nosimo i opremu za proširivanje, koja će se pokazati jako ključna kasnije. Za sve koji ne znaju o čemu se radi, to je jedan čitav set posebne opreme koji se koristi u jamama/spiljama za širenje uskih prolaza.

Kada smo došli do Begića mosta uočavamo zaustavljene aute i kamione, te shvatimo da je to otprilike najdalje što ćemo stići sa autima. Zaustavljamo se malo prije restorana Vrelo i čekamo daljnje upute. Ispred nas se vide novonastali slapovi koji se nemilo sručavaju preko ceste u Neretvu, malo dalje od nas je nestala cesta, a čije je mjesto zauzela novonastala bujica. Poviše ceste se vide tračnice u zraku, a iza njih jedno nepregledno bjelilo koje ukazuje na količinu odrona koji se pokrenuo. Malo prije nas su stigli iz ISS-a koji su sa sobom imali dva čamca, te ih spuštaju u vodu i samim time oni i njihovi ljudi postaju operativni, te odlaze do mjesta nesreće. Bitno je naglasiti da je komunikacija bila jako jako otežana iz više razloga i prema timovima koji su na terenu i prema timovima koji tek trebaju krenuti iz svojih stanica. Nakon meni osobno vječnog čekanja čamca da dođe „odnekud“ kako bi nas prebacio do mjesta nesreće, uspijevamo se ugurati u drugoj turi prebacivana ljudi, jer u ovakvim nesrećama svi znamo da je vrijeme najpresudnije.

Kako plovimo prema mjestu nesreće prolazimo kroz stotine metara smeća na površini Neretve. Između drveća odjednom oko nas plutaju lopte, dječje lutke, igračke, papuče, i u tom trenutku shvatite gdje idete i pokušavate sebe pripremiti psihički za prizor koji slijedi. Koliko se god osobno pripremao nisam se mogao pripremiti za prvi prizor razmjere razaranje „jednog odrona“. Iskačemo iz čamca i odmah se zaustavljamo nama najbližoj „oštećenoj“ kući pokraj koje su mještani. Zašto oštećenoj, jer usporedbi sa ostalima koje se nestale sa lica zemlje ove postoji još dio, iako je kroz nju prošla voda, blato i kamenje. Pitamo mještane što rade, oni nam odgovaraju da je u tom dijelu kuće uvijek spava starica (baba/nena). U toj kući u fizički neoštećenom dijelu je spavala starica, gdje je mulj bio sada skoro do stropa donjeg dijela kuće. U trenutku našeg dolaska sa krampama su mještani pokušali izbiti bočni zid kako bi došli do starice. Mi vadimo našu opremu za proširivanje, u međuvremenu molimo mještane da se sklone, koji bez pogovora slušaju i puštaju nas da radimo. U roku od 15 minuta pravimo dvije rupe na bočnom zidu i spuštamo nivo mulja za cca 20 cm. Zatim uzimamo opet opremu da napravimo novu rupu kako bi nastavili sa ispuštanjem mulja. U tom trenutku netko me kucka po leđima, okrećem se jer ne čujem zbog čepova u ušima i pokazuje mi da prekinem sa radom. Zbunjen, vadim čepiće i pitam šta se događa, govora mi da FUCZ daje naredbu kako se svi trebamo sklonimo. Ništa ne razumijem, jer nisam čuo početak razgovora, pitam u čemu je problem, odgovara mi da će puštati novonastalo jezero iznad, i da smo u opasnosti da se moramo skloniti. Postavljam pitanje da li mogu dobiti još 20 minuta vremena da dođemo do starice, odgovara mi odgovara: „Rekao da se svi moramo skloniti“. More pitanje mi se vrti u glavi: „Ako znamo da je tu osoba, zar ne bi to trebao biti prioritet, a ne ispuštanje jezera koje će trajati satima (kasnije se ispostavilo da je trajalo skoro 24h). Ne samo to, što ako je kojim slučajem neka osoba preživjela ispod silnih ruševina nizvodno od jezera, ti ih ideš potopiti još jednom? Između ostalih i ova starica, sada možemo doći do nje, a poslije toga? Kad smo počeli prikupljati našu opremu jedan momak kraj nas drhtavim glasom izgovara: „Ljudi, hvala vam“. Zbog silnih emocija koje su vladale kod svih, i napetog stanja zbog same situacije, odlučujemo se povući u nadi da će nas angažirati kasnije. To čekanje kasnije se odvilo tako da FUCZ, koji je valjda predvodio čitavu akciju, rekao da će se oni dalje nastaviti sami i da ostali timovi nisu potrebni. I poslije nekoliko dana još uvijek mi je starica u glavi, i ne samo ona neko i drugi do kojih smo možda mogli doći našom tehnikom proširivanja, ali jednostavno nismo dobili ni vremena ni prostora. Jednom davno sam čuo izreku koja kaže: „Čovjek i magarac su pametniji, nego sam čovjek“. Da se neko ne bi uvrijedio, ja sam u ovoj priči magarac. Još jednom ponavljam, jasne su mi bile emocije, revolti, osjećaj nemoći i tako dalje, sve je to ljudski, i ljudski je griješiti, samo se nadam da će nam ovo svima biti lekcija za bolje i uspješne uspostavljanje nekog kriznog menadžmenta, koji bi u svakom trenutku znao s kim, sa čim i gdje raspolaže kao i sa resursima koju nude i sve ostale ne vladine organizacije.

Ovim tekstom ukazujemo na hitnost postojanja nekog kriznog menadžmenta koji će upravljati u ovakvim ili sličnim situacijama. Na terenu je to izgledalo kaotično, puno različitih timova, nitko ne zna tko je sve točno na terenu, tko sa kim upravlja, tko kome naređuje itd. Nadalje potrebno je znati sa kojima resursima i ljudstvom se raspolaže, a ne stihijski ili na „ho-ruk“ se ljudi dignu, pa tko šta uradi, valjda ispadne dobro. Nažalost ovo nam je svima jedna loša škola, ali pametan iz grešaka uči. Valjda ćemo biti dovoljno pametni da težimo istom rješenju jer imamo zajednički cilj.  (Ivan Marić, Facebook)

Šutjeti o Kineskim zločinima nad Ujgurima znači sudjelovati u njima

Prema procenama istraživača i organizacija koje se bave zaštitom ljudskih prava, u kineskim Kampovima za reedukaciju i obuku (zvaničan naziv kineskih vlasti), u uslovima koji po svemu liče na terorske uslove koncentracionih logora, bilo je zatvoreno najmanje milion Ujgura. Ovakav civilizacijski alarmantan podatak, uprkos uznemirujućim informacijama koje povremeno i putem nekih medija dolaze do zainteresovanih, ipak nije postao ono što zovemo velikom pričom o stradanju jednog naroda koja je dostupna široj, svetskoj javnosti. Nažalost, uprkos globalnoj premreženosti informacijama i erupciji elektronskih komunikacija, o Ujgurima se i na početku 21. veka, čak i na nivou osnovnih podataka o njima, malo zna.

Osnovni podaci o njima upućuju da je reč o turkijskom narodu, koji pretežno živi u kineskoj autonomnoj pokrajini Sinđan, a u kojoj čine relativnu etničku većinu od 45% stanovništva. Većinom su islamske veroispovesti i govore ujgurskim jezikom, koji spada u tursku grupu altajske porodice jezika. Prema istorijsko-geografskim podacima, naseljavali su niz oaza u pustinji Takla Makan, unutar Tarinskog bazena, a ove oaze su postojale ili kao nezavisne teritorije ili su bile pod kontrolom Kine, Mongolije, Tibeta i turskih država. U 10. veku su počeli da se islamizuju, a do 16. veka većina Ujgura se identifikovala kao muslimani i od tada je islam bio neodvojiv od njihove kulture i identiteta. Ujgura ukupno ima oko 13,5 miliona, a u Kini živi oko 11,8 miliona.

Prema dostupnim izvorima, kineska vlada je od 2014. godine, ujgursku manjinu koja živi u Sinđanu, podvrgla masovnom kršenju ljudskih prava, uključujući i zločine protiv čovečnosti, prisilnu promenu identiteta, prisilnu sterilizaciju, prisilni rad, prisilne brakove, silovanja i masovne deportacije stnovništva u logore. Međutim, prema zvaničnim informacijama kineske vlade, nije reč o logorima već o Kampovima za reedukaciju i obuku čiji je cilj „osiguravanje pridržavanja ideologije Komunističke partije Kine, sprečavanje separatizma, borba protiv terorizma i pružanje stručne obuke Ujgurima“. Prema ekspertima koji su proučavali položaj ujgurske manjine u Kini i organizacijama za zaštitu ljudskih prava, nema sumnje da su zlostavljanja kojima su podvrgnuti Ujguri zapravo zločini protiv čovečnosti i „savremena forma“ genocida.

Dostupna istraživanja upućuju na 1877. godinu kao posebno signifikantnu  za ujgurski narod, jer su se tada pojavile i snažne ruske aspiracije ka ovoj pokrajini. Nakon osmogodišnje rusko-kineske intervencije, 1884. godine tajnim dogovorom između dinastije Qing i Rusije, zajednički je anektirana zemlja Ujgura. Naziv Sinđan, koju je dinastija Qing nadenula ovom području a koji znači Nova teritorija, datira upravo iz 1884. godine.

Prema Resulu Mehmedoviću, upravo naziv Nova teritorija, Ujguri koriste kao argument da Istočni Turkistan sve do kraja 19. veka nije bio deo Kine već zasebna društveno-politička celina. A, „aneksijom Istočnog Turkistana usledile su tri decenije strahovlade, političke, socijalne i ekonomske nestabilnosti, kao i intelektualne stagnacije, s obzirom na to da su mnogi ujgurski intelektualci i istaknti članovi društva nestajali bez traga“. U tom periodu izumrle su i kulturne i socijalne aktivnosti, dok su verske dozvoljene u izrazito ograničenoj formi i ovakvo stanje trajalo je sve de Kašgarskog ustanka 1933. godine, kada Ujguri prvi put proglašavaju nezavisnost. Nakon ovog ustanka, kineska vlast je uz pomoć Rusije uspostavila kontrolu nad regijom, ali je deset godina kasnije, u periodu između 1944. i 1949. godine ponovo proglašena nezavisnost Istočnog Turkistana, koja je opet bila kratkotrajna, jer je već 1955. godine Narodna Republika Kina, povrativši vlast, ovu regiju nazvala Sinđan (Sinđan Ujgurska autonomna pokrajina).

U tekstu Resula Mehmedovića, navedeni su i podaci dr Dolkuna Kamberija, arheologa, lingviste i eksperta za istorijsko-političke prilike u Sinđanu, koji upućuju na činjenicu da se, usled prisilnih raseljavanja Ujgura i sistematskog naseljavanja Han Kineza, broj Ujgura u regiji 1990. godine prepolovio, da prema aktuelnim statistikama Ujguri čine manje od polovine stanovništva (48%), dok se od 1949. godine do danas broj Han Kineza povećao za skoro 500%.

Ovakva demografska dinamika, izazvana planskim migracijama i svojevrsnim etničkim inženjeringom, dovela je do izrazitih društvenih nejednakosti i političkih netrpeljivosti. Upravljačke pozicije u javnim institucijama i preduzećima bile su namenjene isključivo novonaseljenim Han Kinezima, dok su Ujguri po pravilu dobijali manje značajna i najniže plaćena radna mesta. Han Kinezi ubedljivo dominiraju u proizvodnji, naftnoj i gasnoj industriji, transportu, komunikacijama, građevinarstvu i nauci i tehnologiji. Prosečan dohodak Han Kineza bio je gotovo četiri puta veći od prosečnog dohotka Ujgura. Političko i ekonomsko favorizovanje Han Kineza  imalo je kao rezultat potpunu društvenu i ekonomsku marginalizaciju Ujgura.

Inferiorna pozicija Ujgura još je očiglednija u političkom polju. Iako je zvaničan naziv Sinđana Ujgurska autonomna pokrajina, Ujguri praktično nemaju nikakv uticaj na donošenje odluka u pokrajinskim institucijama. Etnička dimenzija društvenog i političkog inženjeringa rezultirala je pojavom nasilnih pobuna tokom devedesetih godina prošlog veka. Ovi potresi su se, s jedne strane, bazirali na frustracijama zbog aktuelne politike kineske vlade, a s druge strane, na tradiciji separatističkih nastojanja koja datiraju od 1949. godine.

O tome u  knjizi Konflikt u Sinjanu: ujgurski identitet, jezička politika i politički diskurs piše Arienne M. Dwyer: „Iako je Partija ubila, zatvorila ili asimilirala gotovo sve zagovornike nezavisnosti ubrzo nakon što su preuzeli vlast 1949, ujgurske težnje ka nezavisnosti nisu nestale. (…) Od 1990. godine serija nasilnih epizoda u Sinđanu privukla je međunarodnu pažnju. Barenska pobuna u aprilu 1990. godine, u kojoj je nekoliko desetina Ujgura napalo regionalnu vladu i policiju, bio je najnasilniji sukob. U bombaškim napadima u Urumčiju 1992. i 1997. godne smrtno je stradalo više od 10 osoba za šta su optuženi ujgurski separatistički teroristi. Mirne demonstracije u Hotanu 1995. godine i znatno veće demonstracije u Gulđi 1997. godine, pretvorile su se u nasilje nakon što je policija napala demonstrante. Niz političkih ubistava regionalnih zvaničnika i vjerskih predstavnika stvorilo je osjećaj neizvesnosti u djelovima regiona“.

Tenzije i konflikti dostigli su svoj vrhunac 2009. godine kada je u Sinđanu izbila otvorena pobuna Ujgura. U talasu međusobnog nasilja stradalo je 197 Ujgura i Han Kineza, a uništen i spaljen značajan broj objekata. To je, istovremeno, bio povod da kineske vlasti drastično pooštre represivnu politiku prema Ujgurima i otvore novo poglavlje u procesu kontinuiranog  pogoršavanja njihovog statusa.

Prema istraživanju dopisnika BBC-a Džona Sadvorta, u Sinđanu su decenijama vladali tinjajući separatizam, sporadično nasilje i sve strožije mere vladine kontrole, ali kao godine koje su dovele do radikalizacije političkih prilika navodi 2013. i 2014. godinu, kada su se dogodila dva smrtonosna napada na građane u Pekingu i južnom kineskom gradu Kumingu, za koje je vlada okrivila „ujgurske separatiste i radikalne islamiste“. „Država je“, piše Sadvort maja 2022. godine, „počela da doživljava ujgursku kulturu kao problem sam po sebi i, u roku od nekoliko godina, na satelitskim snimcima počeli su da niču stotine masovnih logora za reedukaciju u koje su se Ujguri slali bez suđenja. Zvanični zatvorski sistem u Sinđanu takođe je masovno proširen, kao još jedan metod za kontrolu ujgurskog identiteta. To se naročito desilo posle sve oštrijih međunarodnih kritika na račun odsustva pravnog procesa u logorima za reedukaciju“.

Upravo početkom 2022. godine hakovani policijski dosijei iz Sinđana tajno su prosleđeni BBC-u, a nakon višemesečnih istraživanja i provera, potvrđena je njihova autentičnost te su predstavljeni međunarodnoj javnosti kao materijal koji donosi važne i nove uvide u vezi kineske represivne politike i drastičnog kršenja ljuskih prava lokalnih Ujgura i drugih turkijskih manjina. Tako je istraživačkim naporom BBC-a, međunardna javnost upoznata sa hakovanim dosijeima koji sadrže više od 5000 policijskih fotografija Ujgura, nastalih između januara i jula 2018. godine i u kojima se na osnovu propratnih podataka moglo dokazati da je najmanje 2884 ljudi zatvoreno. Sadvort navodi da ovi dokumenti, u do tada neviđenim detaljima, otkrivaju kinesku upotrebu logora za „reedukaciju“ i zvaničnih zatvora „kao dva posebna, ali povezana sistema masovnog zatvaranja Ujgura“. Ovim su ozbiljno dovedene u pitanje pažljivo konstruisana kineska zvanična verzija i njihova tvrdnja da logori za reedukaciju (masovno izgrađeni tokom 2017. godine na celoj teritoriji Sinđana) nisu ništa više od običnih škola. Zvaničnu sliku snažno opovrgavaju i otkrivena interna policijska uputstva, rasporedi stražarskih smena, kao i nikada do tada viđene slike zatvorenika. Dokumenti uključuju i sadržaje optužbi za terorizam, na osnovu kojih je još nekoliko hiljada zatvorenika smešteno u zvanične zatvore i koje su, kako piše Sadvort, „razotkrivene kao izgovor za paralelni metod zatvaranja, s policijskim tabelama koje su bile pune „arbitrarnih, drakonskih zatvorskih kazni“. Hakovani dokumenti, prema mišljenju istraživača institucionalizovanog državnog terora nad Ujgurima, spadaju među najčvršće dokaze da se ovakvom represivnom politikom proganja skoro svako ispoljavanje ujgurskog identiteta, kulture i islamske vere.

I dok su najviši zvaničnici Kine istrajno negirali tvrdnje o bilo kakvoj prisili, i poput ministra spoljnih poslova Van Gija, 2019. godine, tvrdili da je istina da su centri za reedukaciju i obuku u Sinđanu u stvari škole koje pomažu ljudima da se reše ekstremizma, dokumentacija je govorila upravo suprotno: na nekim fotografijama iz logora za reedukaciju vide se stražari kako stoje u blizini s palicama; mnogi su zatvoreni samo zbog spoljnih obeležja islamske vere ili zato što su putovali u zemlje čije je stanovništvo većinski muslimansko; primenjivan je metod posredne krivice; povezi preko očiju, lisice i okovi bili su obavezni za svakog zatvorenika koji se prebacivao između ustanova ili u bolnicu, a „set internih policijskih protokola opisuje rutinsku upotrebu naoružanih policajaca u svim oblastima logora, postavljanje mitraljeza i snajperskih pušaka na kulama-stražarama i postojanje pravila ubij-na-licu-mesta sve koji pokušaju da pobegnu“.

U nizu primera pokazano je da su ljudi kažnjavani retrospektivno za „zločine koji su se odigrali pre više godina ili decenija“.  Otkriveni podaci o zvaničnim povodima utamničenja izrazito su uznemirujući: šezdesetogodišnjakinja je zatvorena jer je njen sin imao „snažne verske sklonosti, nije pio ni pušio (i sam je zatvoren na 10 godina pod optužbom za terorizam); njegova majka se našla na spisku „rodbine zatvorenika“ zajedno s hiljadama drugih osumnjičenih zbog „zločina njihovih porodica“. Najmlađa zatvorenica imala je 15 u vreme zatvaranja, a najstarija 73 godine. Muž i žena su poslati u logor nakon što su 2018. godine optuženi za „slušanje snimka protivzakonitog predavanja“ na tuđem mobilnom telefonu, a njihove dve ćerke (od 10 i 6 godina) najverovatnije su, kao i druga deca čija su oba roditelja bila zatvorena, poslate u jedan od internata, izgrađenih na teritoriji Sinđana istovremeno kada i logori, na „dugoročno staranje“. Jedan pedesetosmogodišnjak je zatvoren zbog propovedanja i učenja Kurana, koje se događalo osamdesetih godina, a potom i zbog „prekršaja puštanja brade pod uticajem verskog ekstremizma“ (osuđen je na 16 godina i 11 meseci zatvora).

Prema istraživačkom tekstu koji su 2021. godine potpisali i priredili za BBC Metju Hil, Dejvid Kampanale i Džoel Ganter, žene su u kineskim logorima za „reedukaciju“ Ujgura bile izložene sistematskom silovanju, seksualnom zlostavljanju i mučenju. U tekstu su izneli detalje svedočenja do kojih je došao BBC, uz upozorenje da bi neki detalji u ovom članku mogli da uznemire čitaoce. Autori teksta napominju i da su svedočanstva iz prve ruke iz logora za internaciju retka, ali da su nekoliko bivših zatvorenica i jedan čuvar ispričali za BBC da su iskusili ili videli dokaze organizovanog sistema masovnog silovanja, seksualnog zlostavljanja i torture.  Kroz ova svedočenja, ono što su kineske vlasti nazivale „procesom obrazovanja, ispiranjem mozgova, proočišćavanjem srca, pojačavanjem pravičnosti i eliminacijom zla“ pokazalo se kao sistematska tortura seksualnim zlostavljanjem koje je, osim grupnog silovanja, uključivalo i specijalne tretmane genitalnim elektrošokovima, odsecanjem kose, neobjašnjivim zdravstvenim pregledima, nasilno davanim vakcinama svakih petnaest dana, nasilno umetanim unutarmateričnim spravama i sterilizacijom. Pored izlaganja „zdravstvenim intervencijama“, mučenju i uskraćivanju hrane, prema izjavi preživele svedokinje, u jednom od logora zatvorenice su provodile sate pevajući kineske patriotske pesme i gledajući patriotske emisije o kineskom predsedniku.

Septembra 2023. godine, prof. dr Rahile Davut, ujgurska naučnica, ekspertkinja za proučavanje folkora i tradicije svog naroda, na tajnom suđenju, po optužbama za ugrožavanje državne bezbednosti u decembru 2018. godine, osuđena je na doživotni zatvor. Profesorka Davut je predavala na Univerzitetu Sinđan i bila međunarodno poznata po svom radu na proučavanju svetih islamskih lokaliteta i ujgurskih kulturnih praksi, ne samo u Sinđanu već i širom Centralne Azije. Organizacije za zaštitu ljudskih prava navele su podatak da je ona jedna od preko 400 istaknutih akademika, pisaca i umetnika zatvorenih u logorima u Sinđanu, kao i da je očigledni cilj hapšenja intelektualaca brisanje ujgurske kulture, jezika i identiteta. Prema analiziranim podacima, samo u jednom okrugu, u logorima ili u zatvorima, tokom 2017. i 2018. godine, bilo je zatvoreno ukupno 22.762 stanovnika, što predstavlja više od 12% odraslog stanovništva.

Dr Adrian Zenz, naučnik Američke memorijalne fondacije za žrtve komunizma, kojem su hakovani podaci prosleđeni i koji ih je zatim podelio sa BBC-ijem, pisao je o policijskim dosijeima iz Sinđana za Časopis evropskog udruženja za kineske studije i postavio na Internet neredigovan, sirov i neskraćivan materijal, fotografije i druge dokaze. Policijski dosijei iz Sinđana (naziv koji se koristi za ovaj skup dokumenata u konzorcijumu međunarodnih novinara)  sadrže desetine hiljada fotografija i dokumenata. BBC je u saradnji sa konzorcijumom 14 medijskih organizacija u 11 zemalja uspeo da potvrdi podatke i dokaze iz policijskih dosijea iz Sinđana. Nakon što se medijski konzorcijum obratio koneskoj vladi sa detaljnim pitanjima iz ovih hakovanih podataka, stigao je odgovor kineske ambasade u Vašingtonu u kojem su ponovljene već poznate tvrdnje: da je, naime, suština u vezi sa Sinđanom u sprečavanju nasilnog terorizma, radikalizacije i separatizma, a ne u ljudskim pravima ili veri, da su kineske vlasti preduzele „niz odlučnih, energičnih i efikasnih mera deradikalizacije“ kao i da „region sada uživa društvenu stabilnost i harmoniju“, baš kao i privredni rast što je, kako su naveli, „najubedljiviji odgovor na sve laži i dezinformacije o Sinđanu“.

Marta 2021. godine dopisnik britanskog BBC-a Džon Sadvort je iz bezbednosnih razloga, „usled zabrinutosti za svoju i bezbednost svoje porodice“ napustio Kinu. Prema navodima BBC-a, i on i njegov tim bili su suočeni s „nadzorom, opstrukcijom i zastrašivanjem“. Ubrzo zatim, u februaru iste godine, Kina je zabranila izveštavanje BBC-a.

Poslednjih godina, uz pomoć američkih ambasada u svetu, ujgurski aktivisti vode kampanju sa ciljem da upoznaju globalnu zajednicu sa zločinima i upozore na moguće dalje posledice. Februara 2022. godine, ujgurska aktivistiknja Rushan Abas, osnivačica i izvršna direktorka Kampanje za Ujgure, u razgovoru s Draženom Kordom za Prvi program hrvatskog radija konstatovala je da je trenutna situacija u Sinđanu užasna, te da su progon i diskriminacija Ujgura prerasli u aktivni genocid. Ona napominje da od leta 2017. godine kineske vlasti drže milione Ujgura u koncentracionim logorima, da još milione šalje na prisilni rad, te da  „kineska vlada ne samo da sprovodi savremeni genocid nad Ujgurima, nego takođe primenjuje i savremeno ropstvo, od 2020. godine“.

Novu kinesku politiku, koja je počela 2016. godine pod izgovorom rata protiv terorizma i verskog, islamskog ekstremizma protiv Ujgura, ali i protiv drugih muslimanskih manjina, Kazaha, Kirgiza i Uzbeka, Rushan Abas vidi kao strategiju iskorenjivanja ovih manjina, njihovog etničkog identiteta, kulture i religije. „Kada ih nazivaju radikalizovanim muslimanima ili islamskim ekstremistima, oni u osnovi govore o bilo kojem, sasvim uobičajenom jednostavnom praktikovanju religije. Na primer, Selam alejkum – to je najmiroljubiviji način međusobnog pozdravljanja. To su arapske reči za „mir s tobom“. Tako ljudi naprosto kažu zdravo jedni drugima. Čak je i to stavljeno izvan zakona. Čak i izgovaranje toga vas može odvesti u koncentracioni logor. Molitve, post u vreme Ramazana, naprosto nošenje brade ili nošenje ženske marame, nejedenje svinjetine ili nepijenje alkohola – to su stvari koje oni zovu islamskim ekstremizmom“. Međutim, kako kaže, najgore je to što ujgurske žene prisiljavaju da se udaju za Han Kineze, a ukoliko one odbiju takve prisilne brakove, koje kineska vlada dodatno sponzoriše nudeći Han Kinezima zaposlenja, novac i kuće, i one i cele njihove porodice bivaju poslate u logore pod optužbom da su radikalni islamski ekstremisti. Prema njenim uvidima, milioni Ujgura su od 2020. godine do danas, poslati u unutrašnju Kinu na prisilni rad u fabrikama u kojima „rade kao robovi, proizvodeći mnoge stvari za najveće zapadne kompanije, kao što su Nike, Coca Cola i Zara. Pored toga, Sinđan je u Kini jedan od najvećih proizvođača pamuka, a „ujgurski robovi i u 21. veku beru pamuk ručno“.

Na konstataciju Dražena Korde da, i pored toga što su SAD, Evropska unija, Australija, Kanada i nekoliko najrazvijenijih zapadnih i evropskih država, kao i same Ujedinjene Nacije, već nekoliko puta osudili takvu praksu Kine protiv Ujgura i da su čak uvele sankcije protiv nekih kineskih visokih zvaničnika u Sinđanu, još uvek između 40 i 50 država, posebno arapskih,  podržava Kinu i odbaciju optužbe protiv nje, kao i na njegovo pitanje zašto je to tako Abas je odgovorila: „U osnovi Kina kupuje ćutanje sveta, čutanje lidera tih zemalja. Novac je glavni razlog. Mnoge većinski muslimanske zemlje ali i neke druge, ekonomski zavise od Kine. Kineska vlada koristi moć Inicijative pojasa i puta. A to su diplomatske klopke, trgovački ugovori, kao i potkupljivanje nekolicine svetskih vođa. Time Kina drži te zemlje u svom džepu“.

Rushan Abas upozorava da ono čega se te zemlje odriču nisu samo sloboda govora i sloboda izražavanja, one se odriču i svoje suverenosti jer ih Kina postepeno preuzima i kolonizuje. Napominje da u 21. veku kolonizacija ne mora da se sprovodi tenkovima i vojskom, već može da bude emanirana i u slici nasmešenih kineskih trgovačkih posrednika s torbama punim novca. U tim zemljama, kineska vlada dovodi svoje sopstvene građevinske kompanije, svoje sopstvene radnike, kineske banke obezbeđuju finansiraje, a te zemlje gube svoju suverenost. Prema njenom mišljenju, svest o sistematskoj torturi nad Ujgurima raste, ali vrlo sporo, pa iako neki zapadni novinari, naučnici i akademici vrlo glasno prate i informišu javnost o genocidnim kineskim politikama ovako dugotrajna alarmantna anti-humana situacija zahteva uporno informisanje što većeg broja ljudi i uključivanje što većeg broja organizacija civilnog društva. Kao dobar primer navodi Tribunal o Ujgurima, održan u Velikoj Britaniji 2021. godine koji je predvodio ser Džefri Najs (haški tužitelj koji je doveo Miloševića na sud).

Dakle, upozorava Rushan Abas, upravo sada, savest sveta i čovečanstva je na testu, a ne morate biti Ujgur, aktivisti za ljudska prava ili muslimani da biste se borili protiv ovih zločina: „Sve što treba je da budete ljudsko biće, da istupite, učinite nešto, budete glasni, informišete sebe i druge i pratite nas na društvenim mrežama“. Ujgurska aktivistkinja se, uprkos činjenici da je kažnjena gotovo cela porodica s njene i muževljeve strane zbog njihovih javnih i glasnih nastupa (među njima i Glushan Abas, njena sestra, penzionisana lekarka), nada da kada ljudi shvate da su se koncentracioni logori vratili u 21. veku  i da postoji jedna etnička grupa koja se suočava sa genocidom, da će učiniti nešto, da će progovoriti.

Na pitanje da li su pojedini teroristički napadi Ujgura u Sinđanu između 2009. i 2014. godine zapravo bili pokretači ovakvog terora, Abas je odgovorila da ona lično kao i ujgurske organizacije osuđuje svaku vrstu nasilja, da ne kaže da neki ljudi nisu učinili nasilje protiv vlade, ali da pitanje koje se upućuje svetskoj javnosti upravo jeste da li nasilje ovakve vrste opravdava kažnjavanje miliona ljudi.

Zahvaljujući radu Rushan Abas i drugih aktivista poput nje, američki Kongres je usvojio neke vrlo važne deklaracije i zakone – Protiv prisilnog ropskog rada Ujgura i Akt za ljudska prava Ujgura. Pod administracijom predsednika Bajdena dogodio se i diplomatski bojkot tokom otvaranja Zimskih olimpijskih igara u Pekingu. Rushan Abas je podsetila na zavet – nikada opet, nakon Drugog svetskog rata, nakon Holokausta i zaključila da se, ipak, opet događa, te da „svi koji cene ljudske vrednosti, kojima je stalo do budućnosti slobodnog sveta moraju preduzeti akcije“.

I prema Mamtiminu Ali, predsedniku Vlade Istočnog Turkistana u egzilu, „genocid i kolonizacija Istočnog Turkistana“i 2024. se nastavljaju. „U januaru ove godine Kina je ubrzala svoj napad na verske slobode uvođenjem novog zakona kojim se nameću žestoke restrikcije islamu i drugim religijama. U zakonu se navodi kako verske prakse ne smeju uticati na odevanje, svadbe, sahrane i druge etničke običaje“. Takođe, tokom proteklih nekoliko godina više od 16.000 džamija, islamskih centara i verskih objekata je ili uništeno, ili im je promenjena namena ili je naprosto zatvoreno i samim tim nedostupno vernicima.  Pri građenju novih verskih objekata zakonska je obaveza da ti objekti moraju da reflektuju kineski stil i krakteristike u arhitekturi i dekoraciji. „Ovo sistematsko uklanjanje vjerskih  i kulturalnih oznaka“, smatra Mamtin Ala, „ne izaziva samo velike brige zbog gušenja verskih sloboda, već predstavlja namerni pokušaj brisanja ujgurskog/turkijskog identiteta u Istočnom Turkistanu“. Za to vreme, kineske vlasti redovno organizuju turističke ture po „Novoj teritoriji“ (Sinđanu) u kojima se kontrolisano obilaze strogo odabrani lokaliteti za prikazivanje, stvarajući sliku kako se u ovoj pokrajini sve odvija u najboljem redu. I to, po njegovom mišljenju, Kini još uvek uspeva. Jer, osim uglavnom retoričkih osuda i simboličnih sankcija prema nižerangiranim kineskim zvaničnicima, nije bilo ozbiljnijih globalnih akcija kojim bi se zaustavio teror nad Ujgurima u Kini.

Za Ujgure svakako važi ona misao o geopolitičkm položaju kao sopstvenoj sudbini. Smešteni na teritoriji čijim je jednim delom vekovima prolazio Put svile, mreža karavanskih puteva koji su povezivali Aziju sa Sredozemljem, Ujguri su nesumnjivo uživali određene ekonomske dobrobiti od svog geopolitičkog položaja. Međutim, tokom 19. i naročito tokom druge polovine 20. veka, kada se ova teritorija  našla u interesnoj sferi dva komunistička džina  SSSR-a i Narodne Republike Kine, situacija se dramatično izmenila. Nakon dve kratkotrajne epizode kada su proglašavali nezavisnost svoje države, Ujguri su se definitivno našli u okviru Kine. U većini zemalja u kojima su došli na vlast, komunistički režimi su bili skloni prekrajanju teritorija, etničkom inženjeringu putem kontrolisanih migracija, proizvoljnom povlačenju unutrašnjih granica, nasilnom brisanju kulturnih tradicija, favorizovanju određenih društvenih ili etničkih grupa – praksama koje su pre ili kasnije u tim zemljama stvarale dugotrajne društvene napetosti i višedimenzionalne konflikte.

To se dogodilo i Ujgurima koji su se našli usred jednog takvog „projekta“, suočeni s rizikom potpunog brisanja sopstvenog identiteta i tradicije. Povremene pobune (uključujući i one nasilne) ujgurskog stanovništva ne samo da nisu zaustavile ove procese, već su pružile Kini alibi za sprovođenje drakonskih kazni i represalija koje su višestruko nadilazile eventualne stvarne razloge za kažnjavanje. Samo delimični popis represivnih mera obuhvaćenih ovim tekstom svedočanstvo je o nezapamćenom i potpuno antiicivilizacijskom teroru koju jedna država sprovodi nad sopstvenim građanima u 21. veku.

Zahvaljujući hrabrim aktivistima, istraživačima, novinarima, pa čak i hakerima, koji su rizikovali sopstvenu bezbednost,  svetska javnost je upoznata sa zastrašujućim tretmanom Ujgura u Sinđanu. Međutim, pored osnovnog pitanja – kako je ovo moguće, drugo ključno pitanje koje se nameće je kako sve ovo, uprkos ogromnoj količini dokaza, prolazi s alarmantnom nekažnjivošću? Zbog čega je evidentno odsustvo solidarnosti čak i kod etnički bliskih centralnoazijskih naroda i država? Zbog čega su, u suštini, Ujgiuri i dalje „nevidljivi“ i zbog čega vlada priličan muk međunarodne zajednice?

Postoji nekoliko mogućih razloga za to. Jedan je ekonomski, jer su centralnoazijske države već dobrim delom uvučene u ekonomsku orbitu Kine. Inicijativa pojasa i Puta, kineska razvojna strategija koju je 2013. godine predložio kineski predsednik Si Đinping i koja predstavlja svojevrsnu savremenu verziju Puta svile, obuhvata preko 3000 projekata (od infrastrukturnih projekata do digitalne tehnologije) koji se sprovode u zemljama koje su za Kinu strateški i geopolitički interesantne (uključujući i centralno-azijske države). Uključenost u ovu inicijativu svakako umanjuje spremnost da se kritički procenjuje unutrašnja politika Kine.

Drugi razlog je geopolitički. Mnoge većinski muslimanske države u Kini vide moguću alternativu američkoj globalnoj dominaciji i tom cilju daju prednost u odnosu na versku solidarnost ili etničku bliskost. Otvoreni ili latentni konflikti muslimanskih država s Izraelom i(li) Sjedinjenim Američkim Državama otvaraju pitanja o dugoročnim perspektivama i unipolarnoj ili multipolarnoj prirodi savremenog sveta.

Treći mogući razlog vezan je za versko-identitetska pitanja. Opravdane zahteve Ujgura za očuvanjem islamske religije kao ključnog elementa njihovog identiteta, Kina propagandno transferiše u domen islamskog fundamentalizma. Budući da se u poslednjih nekoliko decenija na globalnom nivou formirala slika o islamskom fundamentalizmu kao remetilačkom faktoru, čak i u muslimanski većinskim državama, nije teško razumeti zašto mnogi zaziru od direktnog uključivanja u rešavanje ovog problema.

Međutim, bez obzira na realnu ozbiljnost ovih problema, nesumnjivo postoji prostor za energično delovanje kako bi se uticalo na sprečavanje terora nad Ujgurima u Kini. Upoznavanje svetske javnosti sa hakovanim policijskim dokumentima uticalo je na delimično ukidanje logora za „reedukaciju“ i drugih represivnih mera koje se zamenjuju elektronskim sredstvima nadzora (masovno postavljanje kamera za biometrijsko prepoznavanje lica). Obelodanjivanje represalija i zločina možda porizvodi spore efekte, ali svakako doprinosi stvaranju jasne slike o onome što se događa u Sinđanu. Ekonomski bojkot, posebno proizvoda koji su rezultat prisilnog rada, može takođe imati efekte ukoliko se organizuje na globalnom nivou (dobar primer predstavlja bojkot robe i povlačenje multinacionalnih kompanija zbog politike aparthejda u Južnoafričkoj republici, tokom osamdesetih godina prošlog veka).

Konačno, ne bi trebalo zanemariti ni kampanju vezanu za Univerzalnu deklaraciju o ljudskim pravima Ujedinjenih Nacija. U Deklaraciji se, između ostalog, izričito pominju pravo na život, slobodu i sigurnost ličnosti; sloboda od torture ili svirepog, nehumanog tretiranja ili kazne; sloboda mišljenja, uverenja i veroispovesti; sloboda izražavanja i mišljenja. Univerzalna deklaracija je pravno neobavezujući dokument, ali je Republika Kina (Narodna Republika Kina je sukcesor) jedan od osnivača Ujedinjenih Nacija i jedna od pet stalnih članica Saveta bezbednosti, tako da pozivanje na Deklaraciju ima punu legitimnost.

Kada je reč o nevidljivim zatočenicima Sinđana, svaki apel i svaka glasnost su neophodni doprinos dokidanju ravnodušnosti na genocidne radnje i zločine protiv čovečnosti koji su i u 21. veku civilizacijske mrlje na savesti čovečanstva, jednako kao što su to bili i tokom 20. veka i ranijih decenija. I obrnuto, svako poricanje i svako nereagovanje, istovremeno znače i saučestvovanje. (Aleksandra Bosnić, Tačno.net)