Nakon tesne pobede opozicije na parlamentarnim izborima u Crnoj Gori, u medijima se pojavila serija tekstova na temu – šta srpska opozicija može da nauči od crnogorske. Novinari, analitičari, intelektualci i političari prionuli su na izvlačenje lekcija iz crnogorskog slučaja, uz jasnu svest o razlikama između dve države, te da ne postoje recepti za politički uspeh koji se mogu doslovce prepisati.

Među poukama izvučenim iz crnogorskog izbornog šešira posebno se ističu: bolje je ići u tri kolone nego u jednoj, što podrazumeva i „dogovor o međusobnom nenapadanju”; zarad višeg cilja može i građanska opcija da ide na izbore sa desnicom; „mediji svakako jesu važni, ali nisu dovoljni i nisu odgovor na sve“; za pobedu je neophodan miks mladosti i iskustva; jasni politički programi svih opozicionih grupacija; identitetska pitanja su važna, poglavito verska opredeljenja.

Pažnja srpske javnosti bila je usredsređena na upotrebljivost lekcija iz Crne Gore, pa su zato izostali neki elementi koji su bili presudni za pobedu opozicije, iako su očigledni. Ako već pravimo paralelu između Srbije i Crne Gore, nastojeći da učimo po modelu, ne bismo li nekako svrgli Vučića i naprednjake s vlasti, neophodno je podsetiti i na te očiglednosti. A doslovno preslikavanje crnogorske situacije na srpsku moglo bi pomoći i u razumevanju političkih realnosti dve susedne zemlje.

Masovna crkvena mobilizacija

Dakle, koje su to pouke crnogorskih izbora koje bi pomogle srpskoj opoziciji da pobedi naizgled nepobedivog Vučića? Neophodno je da Srpska pravoslavna crkva pokrene političku pobunu u Srbiji, da mesecima organizuje litije na kojima bi se okupljali vernici i pokrenula velika narodna energija usmerena protiv vlasti. Da bi došlo do crkvene pobune, potrebno je da vlasti prethodno izvrše pritisak na crkvu, na primer insistiranjem da ova organizacija plaća porez i da posluje transparentno, u okvirima zakona. Budući da između predsednika Srbije Aleksandra Vučića i patrijarha SPC Irineja vlada vizantijska simfonija prožeta harmonijom, te da država izdašno pomaže SPC i dopušta joj privilegovan položaj u zamenu za podršku crkvene hijerarhije – osnovni preduslov za pobedu po crnogorskom modelu je teško ostvariv.

Pored političkih mitinga pod krinkom religijskih procesija, SPC u Crnoj Gori je na još mnoge načine uticala na izborni proces. Glavnog kandidata opozicije Zdravka Krivokapića izabrao je mitropolit Amfilohije Radović. Ukoliko opozicija u Srbiji želi da uspe, valjalo bi da se obrati Amfilohiju za pomoć, da i njima izvuče nekog keca iz rukava i kandidata iz pravoslavnog šteka. Pošto su neki opozicioni lideri u Crnoj Gori trijumf na izborima proglasili za pobedu svetog Vasilija Ostroškog, i srpska opozicija bi morala da nađe sveca zaštitnika, recimo svetog Savu ili svetog kneza Lazara.

Potonji je možda i pogodniji za političku upotrebu, zbog čuvene Lazareve kletve. Jedno od osnovnih oruđa u predizbornoj kampanji bila su upravo magijska sredstva – sveštena lica su se razletela po parohijama, preteći parohijanima da će ih, ukoliko glasaju za vladajuću stranku, stići kletva svetog Vasilija, slava mu i milost. Po tom modelu, sveštenici bi pred sledeće izbore u Srbiji trebalo da krenu u patronažni obilazak pastve, sa obaveštenjem da će svakog ko glasa za Vučića pogoditi kneževa kletva: „Ne imao od srca poroda, ni muškoga, ni devojačkoga!“ Analitičarskom zaključku da su pitanja vere od presudne važnosti, trebalo bi dodati mali apendiks – pitanja sujeverja su još presudnija.

Finansije i politički saveti

Pored identitetskih, ni pitanja finansija se ne mogu zanemariti, to vanparlamentarna opozicija najbolje zna. I u toj prozaičnoj, ali nasušnoj oblasti srpska opozicija bi mogla da se okoristi crnogorskim iskustvom. Aleksandar Vučić je srpskim organizacijama u Crnoj Gori i isturenom odeljenju SPC-a iz budžeta Srbije uplatio 11,6 miliona evra. Toliku cifru navode zvanični podaci. Dakle, za pobedu opozicije protiv Vučića potrebno je da Vučić organizacijama koje su bliske opoziciji uplati novac iz budžeta. Pošto je stanovništvo Srbije desetak puta brojnije od populacije Crne Gore, i količina uplaćenog novca bi trebalo da prati tu srazmeru. Verujem da bi se srpska opozicija zadovoljila sa 120 miliona evra, za početak.

Opoziciji bi u svrgavanju Vučića moglo da pomogne i ogromno Vučićevo političko iskustvo. Ako ništa drugo, mogao bi da ih posavetuje kako da ga pobede. Lideri Demokratskog fronta Andrija Mandić i Milan Knežević redovno su dolazili u Beograd na konsultacije sa Vučićem, često i avionom Vlade Srbije. Njima su Vučićevi saveti pomogli u rušenju vlasti u Crnoj Gori, pa je logično očekivati da bi slično bilo i u Srbiji. Ako već pravimo poređenja sa Crnom Gorom i izvlačimo pouke za srpsku opoziciju.

Vučićevim medijima protiv Vučića

Medijska podrška je takođe od velike važnosti, pogotovo u zemlji poput Srbije u kojoj je vladajuća stranka prigrabila medijski monopol. Vučićevi mediji su godinama pružali podršku crnogorskoj opoziciji. Tabloidi i televizije s nacionalnom frekvencijom satanizovali su svim silama i predsednika Crne Gore, i vladajuću Demokratsku partiju socijalista, a i samu državu Crnu Goru. Propaganda je trajala gotovo bez prekida, pojačavala se u trenucima kad crnogorske vlasti urade nešto što nije po volji vladarima Srbije, odnosno kad god se Crna Gora ponašala kao nezavisna država, a ne kao satelit Srbije.

Medijska kampanja dostigla je vrhunac u periodu između početka litija i održavanja izbora u Crnoj Gori. U tabloidima je objavljeno na hiljade i hiljade tekstova u kojima se negira crnogorska nacija, a Crna Gora proglašavana kriminalizovanom i zarobljenom državom. Crnogorci su posprdno nazivani Milogorcima, dezinformacije i lažne vesti su postale svakodnevica, najavljivan je građanski rat, zastrašivanje i širenje panike bili su redovna pojava.

Odavde bismo mogli da izvučemo sledeću pouku: za pobedu nad Vučićem i Srpskom naprednom strankom potrebno je da Vučićevi mediji krenu u višegodišnju satanizaciju Vučića, Srpske napredne stranke i države koju su kidnapovali. Možda je već kasno za takav poduhvat, ali ako mediji odmah počnu sa kampanjom postoji izvesna mogućnost da će do sledećih redovnih parlamentarnih izbora 2024. godine uspeti da dostignu učinak koji su imali u demonizaciji Crne Gore.

Apsurdne pouke i lekcije

Medijska kampanja ipak nije dovoljna, ne mogu ni novinari baš sve sami. Zato je neophodno da se u opštenarodnu akciju uključe i drugi javni akteri, poput političara, intelektualaca i crkvenih vođa. Primera radi, mogao bi patrijarh Irinej da izjavi kako je položaj Srba u Srbiji danas gori nego u vreme Nezavisne države Hrvatske, a kako je SPC ugroženija nego u vreme osmanske vladavine. Političari iz regiona bi takođe mogli da pomognu srpskoj opoziciji, kao što su pomagali i crnogorskoj. Tako bi, recimo, Milorad Dodik mogao da direktno napadne Vučića, a potom da malo koordiniše litije po Republici Srpskoj usmerene protiv naprednjačke vlasti.

Ukoliko bi srpska opozicija dobro naučila sve pobrojane crnogorske lekcije, nema sumnje da bi Vučić pao na sledećim izborima. Tu postoji samo jedan mali problem – sve navedene pouke spadaju u područje apsurda, pa nisu baš primenljive na politički život u Srbiji. Pravljenje paralela između političkih procesa u različitim državama ni inače nije zahvalan posao, ali je u slučaju Srbije i Crne Gore naglašeno besmislen.

Zvanična Srbija se ozbiljno umešala u izborni proces u susednoj državi, što je na kraju rezultiralo promenom vlasti. Visoki funkcioner SNS-a i bliski Vučićev saradnik Vladimir Đukanović je to i priznao. U tekstu kojim se obraća Krivokapiću, nezadovoljan nekim njegovim potezima, Đukanović je napisao, govoreći o predsedniku Srbije: „Kao da Zdravko ne znaš da nije bilo njega vi nikada ne biste pobedili u Crnoj Gori.” Zato je jedini logički zaključak koji bi se dao izvesti iz pomenute veštačke paralele – Vučića je najlakše pobediti uz pomoć Vučića. Pouke i lekcije mogu se izvući samo iz realnosti i činjenica, iz lažne slike sveta mogu se iscediti samo opsene i pričine. Koje neminovno vode u poraz.

Tagovi: