Pandemija Covida-19, bezdušnog virusa koji nema nimalo razumevanja za ugroženo srpstvo, privremeno je prekinula višemesečne političke demonstracije u Crnoj Gori koje je Srpska pravoslavna crkva vodila pod sloganom “Ne damo svetinje”. U srpskim medijima privremeno je prekinuta i kampanja koja je trajala otkad je Skupština Crne Gore krajem decembra usvojila Zakon o slobodi veroispovesti. Interesovanje provladinih medija za Crnu Goru nije potpuno splaslo, tu i tamo pojavljivale su se lažne vesti da su crnogorski politički funkcioneri i članovi njihovih porodica oboleli od korone, ili kako crnogorska vlast pokušava da proda relikvije SPC-a Vatikanu, ali sve je to bilo prilično bezazleno u odnosu na period pre epidemije, tek toliko da se održi patriotski žar u srcima.

Prema izveštaju Evropskog tima za Strateške komunikacije (StratKom), koji radi pod okriljem Evropske službe za spoljne poslove, od početka januara do sredine februara objavljeno je 35.000 medijskih izveštaja o Crnoj Gori. Od toga najviše otpada na Srbiju – oko 20.000, 9.000 na BiH, odnosno Republiku Srpsku, a 6.000 na crnogorske medije. U odnosu na ovu propagandnu oluju, period pandemije deluje kao zatišje. Naravno, pred buru.

Sitne čarke

Prva ozbiljnija čarka između dve države dogodila se krajem marta. Tada je Vučić stopirao isporuku tri respiratora koje je Crna Gora kupila od predstavništva skandinavske firme u Beogradu. Potom ih je on kupio, kad su se već našli na njegovom terenu, i zadržao ih u Srbiji. Kad je javnost za to saznala, Vučić je sve negirao i velikodušno ponudio da respiratore pokloni Crnoj Gori. Drugim rečima, pokušao je da Crnoj Gori pokloni ono što je ona već platila. No, taj mali okršaj je brzo pao u zaborav, jer je borba protiv virusa bila u punom jeku. A i srpske vlasti i odani im mediji su imali pune ruke posla obračunavajući se s drugim neprijateljima: povratnicima iz inostranstva, obolelima od virusa, penzionerima, vlasnicima kućnih ljubimaca, šačicom neodgovornih građana…

Sledeća zadevica usledila je 12. aprila, kad su mitropolit Amfilohije i grupa sveštenika privedeni u policiju da daju izjave, jer su služili liturgiju u Hramu Hristovog vaskrsenja u Podgorici i tako prekršili meru zabrane okupljanja koja je bila na snazi zbog epidemije. Privođenje je izazvalo buru u srpskim medijima u kojima su se rojili naslovi tipa „Gde će vam duša, grešnici?“ ili „Bog sve vidi, on će vas poniziti“. Srpskim medijima je bilo neprihvatljivo da policija privodi sveštenike samo zato što krše zakon.

U isto vreme u Srbiji je takođe bila na snazi zabrana okupljanja zbog epidemije, ali su se u sprovođenju ove mere srpske vlasti služile dvostrukim aršinima. Građani su hapšeni i kažnjavani, čak i kad su bili sami na njivi i nisu nikog ugrožavali, a episkopima i sveštenicama se tolerisalo kršenje zabrane. Pošto su Amfilohije i sveštenici odmah pušteni, halabuka se brzo umirila.

Ravnopravniji od drugih

Tinjajući sukob počeo je ozbiljnije da se razgoreva 12. maja, kad je policija privela episkopa budimljansko-nikšićkog Joanikija u paketu s još sedam sveštenika zbog litije u Nikšiću. Za razliku od Amfilohija, oni nisu odmah pušteni na slobodu već im je određen pritvor u trajanju od najduže 72 časa. To je izazvalo niz žestokih reakcija srpskih zvaničnika, ali i prosrpske opozicije u Crnoj Gori. Najdalje je otišao jedan od lidera Demokratskog fronta Andrija Mandić, koji je zapretio crnogorskim vlastima da, ukoliko Joanikija pošalju u zatvor u Spužu, spreme uniforme, odnosno da se pripreme za građanski rat.

Mandić je poručio i da će tražiti od Amfilohija da zajedno pozovu Crnu Goru da se ne dozvoli sprovođenje Joanikija u kazamat, čak i po cenu da „spuški zatvor više ne postoji“. Potonje ne čudi, pošto je Mandić prošle godine, zajedno s partijskim kolegom Milanom Kneževićem, prvostepeno osuđen na pet godina zatvora za pokušaj terorizma u okviru neuspelog državnog udara 2016. godine. Njemu je svakako u interesu da kazniona bude srušena.

Među reakcijama srpskih političara karakteristična je ona koju je dao uvek ratoborni ministar odbrane Aleksandar Vulin: „Joanikije ne bi ni bio uhapšen da nije vladika Srpske pravoslavne crkve.“ Vulinove izjave su vrlo korisne – čim ih okreneš naopačke dođeš do istine. U ovom slučaju ona glasi: kad je neko u Srbiji vladika SPC-a, on ne može biti uhapšen. Svako ko u vreme epidemije organizuje masovno okupljanje građana i prekrši donete mere može biti uhapšen, osim pravoslavnih episkopa.

Ako neki vladika i dopadne suda, poput episkopa Pahomija, pod optužbom za seksualno zlostavljanje maloletnika, to brzo biva zataškano, slučaj zastari, uvek država nađe način da pomogne svom duhovnom partneru u nevolji. Zato svaka druga država koja tretira vladike SPC-a kao sve ostale građane mora biti spremna na satanizaciju, blaćenje i izlive mržnje.

Kad državnici prave crkve

Joanikije i privedeni sveštenici su pušteni na slobodu, ali to nije smirilo tenzije. Posle samo nekoliko dana, 18. maja, predsednik Crne Gore Milo Đukanović održao je govor na Cetinju povodom druge godišnjice stupanja na dužnost. Tom prilikom Đukanović je rekao da ne mogu postojati „subjekti društva koji imaju ekskluzivna prava, kao što je slučaj sa Srpskom pravoslavnom crkvom, koja bi da upravlja Crnom Gorom, da joj određuje karakter i budući razvoj“, te da svaka verska zajednica „može biti samo ravnopravna s drugima i samo dio društva, a ne pandan državi“. Sve je to strašno najedilo vrh srpske crkve i države, a posebno najava mogućeg stvaranja nove crkve: „Ponudili smo rješenje da postoji pravoslavna crkva koja će okupiti sve pravoslavne vjernike. Ako SPC to odbija, biće crkva nacionalnih Srba u Crnoj Gori. Ali onda ćemo mi stvarati crkvu nacionalnih Crnogoraca. Potrudićemo se da takva crkva bude autokefalna i priznata.”

Ruku na srce, zvuči malo čudno ideja da predsednik države inicira stvaranje neke nove pravoslavne crkve, samo što je i ova sadašnja crkva nastala na sličan način. Srpska pravoslavna crkva u današnjem obliku nastala je tek nakon stvaranja prve Jugoslavije, odnosno Kraljevine SHS, dekretom regenta Aleksandra Karađorđevića od 14. jula 1920. godine u kojem se proglašava „ujedinjenje svih pravoslavnih crkvenih oblasti u Kraljevstvu Srba, Hrvata i Slovenaca“. U tom procesu ukinuta je Crnogorska pravoslavna crkva i pripojena SPC-u.

Zato danas deluje potpuno apsurdno to što su vladike SPC-a, zajedno s režimom Slobodana Miloševića, učestvovale u razaranju te zemlje. Što reče tadašnji episkop zahumsko-hercegovački Atanasije: „Svaku Jugoslaviju u mutnu Maricu!“ Nije baš najjasnije zašto su episkopi mislili da se ništa neće promeniti kad utope Jugoslaviju u Marici. Doduše, ideja je bila prekomponovanje teritorija i stvaranje malo proširene Srbije u kojoj bi SPC bila dominantna verska zajednica. Ako ne i jedina, sudeći po masovnom rušenju džamija u BiH. Jedino što nisu imali plan B, u slučaju da prvobitni naum ne uspe. Ali, zašto bi neko pravio rezervni plan kad iza sebe ima jednu od najvećih vojnih sila u Evropi?

Svetovna i duhovna vlast, ujedinjeni u borbi

Đukanovićev govor je izazvao opštu histeriju u Srbiji. Odmah su se sastali patrijarh SPC-a Irinej i predsednik Srbije Aleksandar Vučić, a potom održali konferenciju za štampu. Tu se patrijarh istakao bombastičnim izjavama kako vlast u Crnoj Gori planira da protera srpski narod, kao što su radile ustaše u Hrvatskoj („jednu trećinu – jedno, drugu trećinu – drugo, treću trećinu – treće“) i da uništi SPC. Potom se bacio na diskriminaciju i ponovio svoju omiljenu tezu da Crnogorci kao nacija ne postoje, da su svi oni Srbi, te da se sada stvara neka nova, crnogorska nacija.

Vučić se nadovezao na patrijarha rekavši da „nećemo dozvoliti kidanje nacionalnog tkiva srpskog naroda zato što je neko pomislio da Srbi mogu da se asimiliju“. Predsednik je najavio i izlazak u međunarodnu arenu: „Svim pravnim i demokratskim sredstvima borićemo se da ukažemo međunarodnoj javnosti šta se tu zbiva“, te naglasio da postoji opasnost da u Crnoj Gori za deset godina više ne bude Srba. Usput rečeno, Srba je u Crnoj Gori prema popisu iz 1981. godine bilo 3,32 posto, prema popisu iz 1991. 9,34 posto, a prema popisu iz 2003. 31,99 posto. Toliko o asimilaciji.

Nacionalne televizije, tabloidi i ostali mediji pod kontrolom naprednjaka dobro su shvatili agendu sa svetovno-crkvene konferencije za štampu. Ređali su se naslovi „Milo kao Tuđman“, „Đukanović kao Pavelić“, „Milu državu poklonila narko-mafija“, citirala se izjava mitropolita Amfilohija da „Milo propoveda satansku crkvu, od Crne Gore stvara demonsku zajednicu“, a po TV-studijima su se prošetali dežurni analitičari da dodatno razviju Irinejeve i Vučićeve teze.

Zabrana letova i letovanja

Vrhunac sukoba između dve države usledio je nedugo potom, kad je Crna Gora obznanila da će dozvoliti ulazak građanima iz zemalja koje imaju do 25 zaraženih virusom korona na 100.000 stanovnika. Budući da je u Srbiji broj obolelih tri puta veći, srpske vlasti su to shvatile kao udar na Srbiju. Odmah je krenula još jedna anticrnogorska kampanja.

Premijerka Ana Brnabić pozvala je građane da ne letuju na crnogorskom primorju, Vučić se obrušio na susede govoreći o tome da dozvoljavaju ulazak državljanima zemalja koje imaju i po 30 puta više mrtvih od Srbije (iako nije bilo reči o preminulima već o aktivnim slučajevima), a lojalni mediji su se još žešće okomili na Crnu Goru. Na kraju je došlo i do konkretnih posledica: Aerodrom „Nikola Tesla“ u Beogradu zabranio je sletanje avionima crnogorske kompanije „Montenegro airlines“. Niko se nije bavio činjenicom da u Crnoj Gori više nema obolelih od korone, a da se Srbija, uprkos najrigoroznijim merama u regionu, loše nosila s epidemijom. Ali, koga je briga za činjenice u trenutku kad treba po ko zna koji put od suseda praviti neprijatelje.

Da je Vučiću i SPC-u zaista stalo do pomenutih „pravnih sredstava“, sukoba ne bi ni bilo. Jer Zakon o slobodi veroispovesti predviđa da se eventualni sporovi rešavaju pred Ustavnim sudom Crne Gore, a ako SPC ne bude zadovoljna odlukom, uvek ostaje Evropski sud za ljudska prava u Strazburu kao vrhovna instanca. Međutim, ni posle pola godine SPC nije uložila žalbu Ustavnom sudu, uprkos najavama.

Umesto legalnog puta za ostvarivanje svojih prava, crkveni i srpski državni krugovi odabrali su alternativne metode borbe – od masovnih demonstracija do medijskih kampanja. Kad neko tvrdi da su mu povređena prava, a ne traži pravdu na sudu, to može značiti samo jedno: da već zna kako će se sudski postupak završiti na njegovu štetu. Jer na sudu nije dovoljno uzvikivati „Ne damo svetinje“, tvrditi da je crkva iznad države i da su sve crkve u Crnoj Gori srpske. Neophodno je to i dokazati.

Tagovi: