Foto: Danas.rs

Na prvoj konferenciji za štampu upriličenoj povodom epidemije koronavirusa, koja je održana 26. februara, predsednik Srbije Aleksandar Vučić poslao je prilično bizarne poruke. Čitava konferencija održana je u ležernom tonu sprdanja s epidemijom, uz prateće bagatelisanje opasnosti. Vučić je nastojao da bude duhovit, govoreći kako će mu epidemija poslužiti kao odličan izgovor da popije još jednu čašicu rakije svakog dana, kako je shvatio da je reč o bolesti koja je mnogo slabija od gripa, te da neće biti otkazani izbori, kao ni utakmice.

Zvezda prve konferencije postao je pulmolog Branimir Nestorović svojim sada već legendarnim nastupom. U maniru lošeg stand-up komičara, Nestorović je govorio o koroni kao o „najsmešnijem virusu u istoriji čovečanstva kojeg ima i na Fejsbuku“, tvrdio je da estrogen štiti žene i da one „ne umiru od ovog virusa“, a na kraju je preporučio ženama da odu u šoping u Milano, jer će ovih dana tamo biti veliki popusti. Dok je doktor izgovarao ove bedastoće, predsednik Vučić se u pozadini grohotom smejao, jer je najzad pronašao čoveka s kojim deli osoben smisao za humor.

Beskrajni monolozi

Devet dana kasnije, šestog marta, koronavirus je stigao u Srbiju i više ništa nije bilo smešno. Vučić je nastojao da se malo uozbilji, ali mu nije išlo, pa je rekao da “25 puta više ljudi svakog dana umre od ujeda komarca, koji, inače, prenose malariju” i dodao da „nema potrebe za panikom“. Nekoliko dana potom, kako je broj ljudi koji imaju Covid-19 u Srbiji rastao, predsednik Vučić je osetio iznenadnu potrebu za širenjem panike i do dana današnjeg od toga nije odustao.

Odmah se nametnuo kao apsolutni gospodar borbe protiv epidemije. Suspendovan je rad Narodne skupštine, proglašeno je vanredno stanje, uvedena je potpuna zabrana kretanja za osobe starije od 65 godina u urbanim sredinama i za starije od 70 godina u naseljima koja broje do 3.000 stanovnika, uveden je i policijski čas, zabranjen je rad kafićima i restoranima, prekinut je rad škola i vrtića, a svim građanima su preporučeni samoizolacija i život bez okupljanja, bez poseta i bez nepotrebnih izlazaka na ulicu.

U početku se Vučić svakodnevno obraćao naciji na konferencijama za štampu, obično u pratnji premijerke Ane Brnabić. U tim predugim monolozima koji su umeli da potraju i po sat i po vremena, najmanje je bilo korisnih informacija, a najveći deo nastupa odlazio je na pretnje, zastrašivanja, dizanje panike, prenemaganje, glumatanje žrtve, obračune sa političkim protivnicima, samohvalisanje, izjave ljubavi prema penzionerima i srodne dramske elemente u pozorišnom svetu poznate i pod kolokvijalnim nazivom „šmira“.

Dovoljno je citirati par njegovih izjava da bi se stekla slika na šta liče predsednikovi nastupi. „Dragi penzioneri, ne moram da vam govorim koliko vas volim”, rekao je Vučić ljudima kojima je godinama otimao 10 posto od penzije. „Kupili smo pet miliona maski od Kine, nabavili smo respiratore. Neću da kažem odakle, pa me streljajte kad se sve ovo završi”, pohvalio se predsednik kupovinom respiratora na crno, iskoristivši još jednu priliku da sebe prikaže kao žrtvu.

Širenje straha i panike

U tim nastupima koji su samo dodatno zbunjivali i zastrašivali ionako zbunjene i uplašene gledaoce, Vučić se nije libio ni otvorenog laganja. Tako je 11. marta, sav uvređen, rekao da ne može da trpi nepravdu i napade na doktora Nestorovića. „Nemojte da lažete, niko nije rekao da je najsmešniji virus”, uzviknuo je Vučić, ogorčen na ljude koji čak i u najtežim danima nisu spremni da zaborave šta je juče bilo i više veruju sopstvenim ušima nego predsedničkim lažima.

Na prvim Vučićevim nastupima pojavljivali su se i epidemiolozi, ali uglavnom u ulozi ikebane, jer od predsednikovih solilokvija nisu mogli da dođu do reči. U međuvremenu je Vučić odustao od role vrhovnog epidemiologa, tako da se sada svakog dana u 15 časova naciji obraćaju isključivo lekari. Predsednik se i dalje redovno javlja, ali s drugih lokacija, na primer iz Beogradske arene, gde je pakovao pakete za penzionere s najnižim primanjima, ili se oglasi vanrednom konferencijom za štampu, ili gostuje na nekoj televiziji sa nacionalnom frekvencijom. Predsednik se povremeno priseti da on o svemu zna najviše, uključujući i medicinu, pa je tako pre neki dan govorio u prvom licu množine: kako smo „mi“ stavili pacijenta na respirator i „mi“ smo ga intubirali – kao da je on lično učestvovao u medicinskom tretmanu.

Vučić koristi svaku priliku da širi strah i paniku među stanovništvom. Obraćajući se iz Beogradske arene, poručio je da ukoliko penzioneri budu izlazili sat vremena u šetnju, kako opozicija predlaže, „neće biti dovoljni kompletno Lešće, Novo groblje, Centralno i Bežanijsko groblje, biće malo groblja da primi sve nas, ako se takvi saveti budu slušali”. Istom prilikom je izjavio, zadovoljno se smeškajući, da mu je drago što su se građani uplašili i da “će morati da smisli nešto još gore od Sajma”. Na Sajmu se nalazi improvizovana bolnica za obolele od koronavirusa s lakšim simptomima, koja deluje prilično neuslovno: stari vojnički kreveti, prašnjava ćebad, nema tuševa, loše grejanje. Što reče jedan od pacijenata koji tamo leže: „I ako nemamo koronu, dobićemo upalu pluća.“

Gostujući na TV Prva, Vučić je naveo mogućnost 24-časovnog karantina i potpune zabrane kretanja. Na pitanje novinarke “Pa kako će ljudi da nabavljaju namirnice ako su zatvoreni 24 časa?”, predsednik je odgovorio: „Ne znam, i ja ću to prvi put da vidim.” Kao rezultat ovakvog nastupa za koji je teško naći primeren epitet a da to ne zvuči uvredljivo, sutradan su se ispred prodavnica otegli ogromni redovi, rafovi su opustošeni, napravljena je neviđena gužva koja samo povećava mogućnost zaraze. Prethodno je predsednik više puta apelovao na građane da ne stvaraju zalihe.

Potraga za dežurnim krivcima

Nije ovo prvi put da Vučić šalje kontradiktorne poruke i da zastrašuje građane, stvarajući utisak da svi zavisimo od njegovih hirova i raspoloženja. Tako je prvo bilo zabranjeno izvođenje pasa u šetnju tokom policijskog časa, potom je uvedena dozvola za šetnju od 20 do 21 čas, onda je određeno da šetnja ostaje na snazi, ali da svako može da šeta ljubimca najduže 20 minuta, da bi na kraju Vučić zabranio izvođenje pasa napolje. Za potonju odluku naglasio je da postupa po savetu struke, što je član Kriznog štaba, epidemiolog Predrag Kon, demantovao. Neodgovorno ponašanje predsednika Vučića i njegove dvorske svite, neusaglašenost mera, brojni propusti u delovanju protiv epidemije, konstantno zastrašivanje i širenje panike doveli su do toga da građani više ne znaju čega se više boje – koronavirusa ili države. Mrtva trka.

Širenje panike nije najgori deo Vučićevog repertoara, najopasniji su stigmatizacija i satanizacija pojedinih grupa stanovništva. Predsednik i njegovi poslušnici neprestano osipaju paljbu po neposlušnim građanima i povratnicima iz inostranstva. Krivica za širenje epidemije svaljuje se na građane koji se ne pridržavaju propisanih mera, što se potom predstavlja kao razlog za uvođenje sve strožih mera i najavu potpune zabrane izlaska. Međutim, sam Vučić je izjavio da je 92 posto građana disciplinovano, a da je osam posto neposlušno. Teško da to može biti izgovor za treniranje strogoće.

Kao glavne krivce za širenje epidemije Vučić je označio povratnike iz inostranstva: „Samo sam jednu grešku napravio. Zbog Ustava. Da je nisam napravio, ne bismo imali ni četvrtinu problema. Pustili smo sve naše ljude u zemlju.“ Najogavnija je optužba da su građani Srbije pohrlili u domovinu jer ovde mogu besplatno da se leče. Država nije privatan posed predsednika Vučića, a svako ko ima srpsko državljanstvo može da dođe u svoju zemlju. U sve države virus je odnekuda došao, nakon što se proširio iz Kine. Vučić radi ono što najbolje zna: odgovornost za nespremnost države da se bori sa epidemijom svaljuje na druge i traži dežurne krivce.

Nije odgovorna država koja nije spremila karantine i testove za građane koji dolaze iz žarišta epidemije, već su krivi oni koji su došli u svoju zemlju. Nije kriva naprednjačka vlast koja već osam godina razvaljuje institucije i pretvara državu u partijsku prćiju, već su krivi građani. Nije kriv Vučić koji umesto u zdravstvo i druge javne službe, novac građana Srbije ulaže u kupovinu naoružanja, izgradnju nacionalnog stadiona, u razne sumnjive investicije – već su krivi gastarbajteri. Doduše, građani zaista jesu odgovorni za jednu stvar – za to što je Vučić uopšte u prilici da tretira sedam miliona ljudi kao pokusne kuniće, pod izgovorom borbe protiv epidemije.

Tagovi: