Foto: Naša Stvar

Uprkos tome što je na završnom naprednjačkom skupu „Budućnost Srbije“ patriotizam bio odvrnut na najjače, ipak je bilo onih koji su ostali nezadovoljni količinom busanja u rodoljubiva prsa. Među nezadovoljnicima posebno se izdvojio kolumnista Vučelićevog Pečata Filip Rodić, koji je tugu glede odsustva patriotske svesti kod dovedenih mitingaša obznanio u kolumni „Podignimo zastave“.

Zastava kao sveti predmet

Kaže Rodić da ga je teško ožalostio prizor koji se mogao videti posle Vučićevog beogradskog mitinga, a posebno ponižavanje srpske zastave: „Tužno je bilo gledati desetine, stotine, pa možda i hiljade bačenih srpskih zastavica koje svojim metlama i fenovima po asfaltu razvlače radnici Gradske čistoće i one koje su malo bolje vaspitani naši sunarodnici uredno odložili u kante za đubre. Kako smo došli dotle da sveti simbol naše države i naroda, nekada branjen krvlju i životom, sada olako bacamo poput upotrebljenog ubrusa, slinave maramice?”

Rodić, naravno, izbegava da kaže kako je većina učesnika na miting dovedena pomoću pretnji i ucena, da su im zastavice podelili dežurni partijski aktivisti, zajedno sa sendvičima, te da su po okončanju skupa građani jednostavno pobacali rekvizite koji im više nisu potrebni. Zabrinut nad manjkom patriotske svesti kod naroda u koji se on i njegovi nacionalistički istomišljenici kunu, Rodić je pažnju usredsredio na jedan prilično loše dizajniran komad tkanine koji je završio u smeću.

Doduše, za Rodića zastava nije tek običan predmet, već nešto mnogo grandioznije i mističnije: “Zastava je nešto više od pukog platna i boja, zastava je nešto što proizlazi iz duše celog naroda. Zbog toga ona i predstavlja ceo narod koji se pod njom rađa, raste, stvara i umire. Nepoštovanje i skrnavljenje zastave predstavlja skrnavljenje čitavog naroda. A šta je narod koji svoju zastavu baca u đubre?”

Narod uvek razočara nacionaliste

Nesrećni nacionalisti zaista nemaju sreće s tim narodom koji toliko vole, za koji se žrtvuju, u čije ime pišu, govore i propovedaju. Uzalud propovednici naroda kao vrhovne vrednosti tom narodu pokušavaju da utuve da nije sve u zemaljskim zadovoljstvima, u čuvanju radnog mesta ili dnevnici za nošenje stranačkog barjaka i izvikivanje parola. Realno postojeći narod – sklon iću, piću i šopingu – nikada nije na onom visokom nivou koji su u svojim glavama zamislili nacionalisti, pa ih redovno razočara.

Nacionalisti misle da je osnovni zadatak naroda da žrtvuje svoj život za uzvišene vrednosti kakve su boginja Nacija, velika srpska država, nacionalni interesi, Kosovo kao kolevka srpstva ili ideja nebeskog naroda. Međutim, narod najčešće ima znatno skromnije ciljeve: on bi prosto malo da poživi na dunjaluku, da uživa u sitnim svakodnevnim zadovoljstvima, dočim mu za velike reči puca prsluk.

Zato su ideolozi prinuđeni da se služe propagandom, primenom državne sile i – kad se steknu povoljni uslovi – mobilizacijom. Kad žive u nepodnošljivom mirnodopskom vremenu, kao ovo danas, nacionalističkim žrecima ostaje samo da pišu kolumne u Pečatu i čekaju povoljnije istorijske prilike za prinošenje naroda na oltar Nacije. Za dobro naroda, naravno.

Nacionalizam i etatizam kao parareligijski kultovi

Sudeći po slučaju zastavnika Rodića, propaganda i nije tako laka rabota, jer ono što je on napisao o zastavi zapravo je školska definicija fetišizma, tipičan primer verovanja u natprirodnu moć predmeta. Kao što pripadnik nekog plemena veruje da amajlija ima čudesnu moć, da ona nije puki predmet od drveta, tako i Rodić veruje da zastava nije samo komad tkanine, već “sveti simbol” i “nešto što proizlazi iz duše celog naroda”. Kako se zastava otelovila iz te kolektivne narodne duše, Rodić nije objasnio, jer to otkrovenje valjda spada u domen apofatičke teologije Nacije/Države i ne može se umom pojmiti, niti rečima ubogog ljudskog jezika iskazati.

Pridavanje mističnih moći državnim simbolima, uzdizanje zastave i ostalih državnih obeležja u ravan svetinja i svetih utvari, pokazuje da su nacionalizam i njegov rođak etatizam u suštini parareligijski kultovi, neka vrsta političke religije koja služi kao erzac za istinsku religioznost. Surogat je prilično bedan, jer je svakom razumnom biću očigledno da ni država ni narod nisu Bog, da je to čista blasfemija. Kao što je očigledno da je zastava ipak samo najobičnije parče tkanine. A stvar ne stoji ništa bolje ni s ostalim državnim znamenjima. Himna je najčešće neka kičasta pesma kojoj nije mesto u antologiji poezije, a grb je nekakav crtež bez veće umetničke vrednosti.

I to važi za zastavu, grb i himnu svake države. Uzalud se Rodić poziva na Nemačku, Švedsku, Dansku, Francusku, Švajcarsku, Veliku Britaniju i druge zemlje razvijene demokratije koje predviđaju zatvorske kazne za nepoštovanje ili skrnavljenje državnih simbola. Nikakva provincijska logika “kako je to u svetu “, nikakve pretnje kaznom ne mogu ukinuti ljudsku sposobnost da misli, da veruje svojim očima i da stvari nazove pravim imenom. Sposobnost koja čoveka i čini čovekom.

Država je zarad čoveka, a ne čovek zarad države

Zato poređenje zastave sa slinavom maramicom ide na štetu zastave. Maramica ima svoju svrhu, ona je čoveku korisna, pogotovo kad oboli od kijavice i to nije za omalovažavanje, kao što ništa što čoveku služi ne treba nipodaštavati. S druge strane, zastava služi i kao simbol pod kojim se građani mobilišu i šalju u ratove u kojima će ubijati i stradati da bi bogati i moćni uvećavali svoje posede.

Po zastavama se razlikuju vojske na bojnom polju, pod državnim znamenjima se ljudska bića huškaju jedna na druge i gone u klanicu. Ne služi zastava čoveku, već čovek služi zastavi. A zastava se tu pojavljuje kao metonimija države, idola na čiji se oltar prinose ljudske žrtve. Svi ti paramistični oreoli kojima se ovenčavaju državni simboli služe zamagljivanju proste činjenice da država nije nikakav Bog, već obična administracija, servis koji treba da služi građanima, da im olakša i pojednostavi život i garantuje osnovna prava. Jer je država zarad čoveka, a ne čovek zarad države.

Prizor pobacanih zastavica u svakom razumnom čoveku, ali i u svakom istinskom verniku može da probudi samo tračak optimizma, jer pokazuje da idolopoklonstvo prema Molohu države nije u potpunosti ovladalo ljudskim dušama. Jedino što je zabrinjavajuće u tom prizoru je manjak ekološke svesti – to što većina zastavica nije odložena u kontejnere i kante za smeće.