Foto: Analiziraj.ba

Najavljena parada ponosa u glavnom gradu izazvala je polarizaciju i kvazijavnu debatu, u kojem niko nikog i ne sluša. S napomenom da su ljudska prava nešto univerzalno što se mora prihvatiti i da se o tome i ne može debatirati. Bez obzira na to, jasno je prikazan tzv. palanački duh navodnog debatiranja bez argumenata. Slabost institucija i nedostatak kulture dijaloga od društvenih mreža pravi neki kvazipoligon sve lažnijih i omraženijih debata.

Ovaj život se, kako je naveo čuveni autor Filosofije palanke, „u ime stvarnog, apstrahuje time što ovako postaje jedan ‘život’ bez maski bez lica, život koji se pokušava ne samo iz-glumiti već na neki način da se do- glumi, da se glumom, izabranim stavom, prevari u svom biću i da se natera da bude onakav kakvim se hoće da on bude“. On kao takav ne trpi nikakvu različitost, u svom vašaru taštine, kvazigrađanske, tj. malograđanske moralnosti i neme licemerne seksualnosti (Fuko) koja otstrahira, tj. odbacuje sve što se ne uklopa u ovu parodiju „normalnog“. Duh palanke i uravnilovke je tu da svakog postavi na svoje mesto, da mu negira bilo kakvo pravo čak i kad se traži samo ono jednostavno pravo, tj. ponos na različitost, odnosno pravo na puko priznanje sopstva.

Marginalno je nenormalno

Jedan utemeljivač sociologije, Emil Dirkem, rekao je ono čuveno da je normalno ono što je prosečno. Znači, ako je većina heteroseksualna, to moraju da budu svi. Ako se većina dece razvija „normalno“, ostalu nenormalnu decu (decu s autizmom, s cerebralnom paralizom i brojnim drugim teškoćama) treba jednostavno odstraniti iz normalnog, tačnije, statičnog društva koje sve više tone u svoju žabokrečinu i vlastito mrtvo more. To ovaj utemeljivač sociologije naravno nije rekao, već je ukazao kako se nameće tiranija većinskog i tzv. „mekog despotizma“ (Tokvil) u kom bahato javno mnjenje ima prvu i zadnju reč. Hegelovski rečeno, golicava potreba da se iskaže svoja površna neutemeljena predstava (tzv. platonovska doxa), po sistemu copy/paste vlastitih idola pećine i mrklog mraka (Bekon), stvara neku političku teatrologiju u kojoj glavnu ulogu imaju idoli teatra. Svaka suština se zanemaruje u ime principa odraza lažnih predstava onog pećinskog i simplifikacije onog pluralnog.

Sveti spisi

Zagovornici govora mržnje prema LGBT populaciji najčešće se pozivaju na svete spise. Ovi su, naime, a to će većina modernih teologa/ginja reći, nastali u određenom vremenskom kontekstu i u nekim mestima prilagođeni tadašnjim okolnostima. Ako je u antičkom periodu pederastija, tj. ljubav između muškaraca, bila nešto prihvatljivo u etičkom smislu, gde ta ljubav ima veze s aristotelovskim pojmom građanskog prijateljstva, a ne direktno s modernim pojmom seksualnosti, o tome se niti uči niti govori. Sve to treba odstraniti jer smo isuviše dugo društvo svih oblika zaborava. I dok kritikujemo fašizam i nacizam, zaboravljamo koliko je ta mašinerija zločina bila usmerena i prema LGBT populaciji, posebno homoseksualcima. Taktika je jasna, selektivno birkanje od onog šta je poželjno. Kako kada je reč o nacizmu, tako i kad je reč o našim „svetim“ istorijama, srpskim, hrvatskim, bosanskim.

Veliki Spinoza, kad je napisao Teološki traktat, ukazao je kako se neki pojmovi i reči iz svetih spisa pogrešno prevode s ciljanom namerom isključivanja. Za to je platio cenu ekskomunikacije, ali je ostao upamćen kao snažna ličnost. To je potom potvrđeno i u pravcu Feministička teologija i Teologija oslobođenja. Bukvalističko tumačenje svetih spisa koji i dalje operira na Balkanu čini nas glavnim bastionom i predziđem verskog fundamentalizma. Nema čime se ovi fundamentalisti ne služe. Od odbacivanja Darvina koji je i sam bio vernik i govorio da nije darvinist i da je izneo jednu hipotezu. A napadi na Darvina u okviru pokreta američkih fundamentalista potvrdili su Ničeovo upozorenje s kraja XIX veka: ušančali ste put od crva do čoveka a mnogi od vas su i dalje crvi. Na početku ste bili majmuni, i čovek je i dalje majmun, više od bilo kog majmuna. A ovi koji nisu verni zemlji i pričaju vam o nadzemaljskom, mešači su otrova, znali to ili ne.

Konzervativci s lažnim licem

I dok na Zapadu konzervativne stranke ne negiraju prava ove populacije (ima nekih nijansi vezano npr. za usvajanje dece i sl.), naši konzervativci su bastion reakcije koja je prevaziđena davnih dana. Postavlja se pitanje da li smo ikad doživeli istinski epohu prosvetiteljstva i buđenja čoveka iz vlastitog nepunoletstva za koji je ON, čovek, sam kriv (Kant). Za naše reakcionare, istost je zakon i pravo na istost i lažnu autentičnost koju decenijama i vekovima trebamo samopotvrđivati. A tu smo, tj. tu su palančani da kroz svoje lažne rituale i vrednosti „u ime obitelji“, po kojima je npr. normalno da muž tuče svoju ženu, kroz repetitivno ponavljanje davno prevaziđenih orijentacija naprave neke kule od slonovače, i svoje čardake ni na nebu ni na zemlji. Normalno je da političar zloupotrebljava svoj položaj, da razbacuje budžetska sredstva, jedino je bitno da sa svojom ženom i dečicom kad se dese uvek neki istorijski izbori ubaci glasački listić u lažnom skladu normalnog. I dok mnogi konzervativci na Zapadu na posao idu biciklom i gradskim prevozom, mi ćemo svi brzim autima u istom pravcu, pravcu jednoumlja, mržnje i isključivosti. Ali s maskama lažnog ponosa da smo jedini ispravni i da su čitav svet i Evropa kojoj se lažno teži zapravo neka perverzna dekadencija. No, oni koji su najviše dekadentni i lažni smo ipak MI, palančani. Kvaziponosni u svojoj hipokriziji.


Tekstove s portala analiziraj.ba uz obavezno navođenje linka na izvorni tekst, dozvoljeno je prenositi tek 24 sata nakon objavljivanja