Foto: Ana Toader

 

  1. april: Hrvoje Polan

Umro je Hrvoje Polan. Nikad za sebe ne bi rekao da je hrabar fotograf i čovek, a ja se eto jedino te reči uz njega mogu setiti. Ima nešto u tome da Dnevnik čitanja počinjem ovom, za mnoge od mojih prijatelja i mene, duboko potresnom vešću. Otišao je blizak čovek, blizak po načinu na koji je video svet, na koji se protiv njega borio, koji ga je iznova slamao…

Iza svake Hrvojeve fotografije je priča, svaka postavlja pitanja, opominje… Ona je kao prst u oko ovom svetu u kojem su svima usta puna ljudskih prava, a koji je tako bolno ogoljen u svom svom licemerju na Hrvojevim fotografijama. Izložba „Priče o besmislu“ jedna je od najboljih i najpotresnijih koje sam videla. Od dece obolele od PTSP-a u Gazi, preko izraelskog zida prema Palestincima, američke invazije na Irak do izbeglica sa Bliskog i Srednjeg istoka u Tovarniku, hrvatskom mestu na granici sa Srbijom.

„Čuvam se slanja velikih riječi i poruka. Mislim da je empatija jedna od priča koje pokušavam probuditi, jer smatram da je negdje u nama i da je zaboravljena“, rekao je u intervjuu portalu Oštra nula, nakon otvaranja izložbe u Banjoj Luci.

Ređaju se na društvenim mrežama njegove izjave, intervjui kojih nije bilo mnogo, ni izbliza onoliko koliko njegov rad zaslužuje…  Ponovo ih čitam i jednako su mi potresni kao pre nedelju dana dok sam spremala pitanja za intervju povodom fotomonografije koju je napravio s novinarima Viktorom Ivančićem i Nemanjom Stjepanovićem „Iza sedam logora“ u izdanju forumaZFD. Nisam stigla da ih pošaljem. Kad god pomislim da vremena ima, život me demantuje.

U svim tim tekstovima o Hrvoju i za Hrvoja, poseban je zapravo njegov autorski o tome kako su nastale čuvene fotografije pljačke Knina nakon vojno-redarstvene akcije „Oluja“, o pretnjama koje je dobijao godinama iza objave tih fotografija u splitskom nedeljniku Feral Tribuneu.

„Da bismo išli prema svjetlu, moramo upozoravati gdje je mrak, a to je ovdje i dalje prilično opasan posao“, napisao je u tekstu za portal Forum povodom 20 godina od operacije „Oluja“.

 

  1. april: „Želite li da postanete diktator“

Moj dan počinje čitanjem – vesti, izveštaja, intervjua… Svako jutro najpre pogledam telefon, da vidim šta Gardijan javlja, a onda dalje virtuelno „prelistavam štampu“.  Ukratko, moglo bi se reći da se budim s grčem u stomaku, no ova nedelja je drugačija. Poprilično uzbudljiva. Od ponedeljka se ređaju – najpre izveštaji, zatim analize izbornog poraza turskog predsednika Redžepa Tajipa Erdoana na lokalu – u velikim gradovima. Što je najzanimljivije, Erdoanova partija je vlast izgubila – na izborima. Činilo se skoro pa nemoguće u zemlji koju je držao pod kontrolom. Videćemo kako će se stvari dalje razvijati. Vest je stigla taman u vreme kad se zabavljam čitajući knjigu norveškog pisca Mikala Hema „Želite li da postanete diktator – priručnik“, kolekciju činjenica i anegdota o stilu, bogatstvu i kultu ličnosti. U njoj, između ostalog, možete saznati kako da vas obožavaju, kako da se obogatite, kako to bogatstvo da trošite, da imate stila, da delite ovozemaljska dobra (s najbližima), ali i zašto da se povučete na vreme. Još jedan od njegovih saveta diktatorima je da – pišu. To poglavlje je možda i najzabavnije. Od nesrećnih astronauta nekadašnjeg predsednika Libije Muamera Gadafija, preko beletristike i metafora bivšeg iračkog predsednika Sadama Huseina, do „Rukname“ (Knjiga duše) bivšeg turkmenistanskog lidera Saparmurata Nijazova, čije delove je stanovništvo moralo polagati za vozački ispit. U mnogim poglavljima bi i turski, ali i građani nekih postjugoslovenskih zemalja mogli da prepoznaju svoje čelnike. Recimo, u ovom: „Dok drugi državnici moraju misliti na želje i potrebe naroda kada podižu građevine i grade infrastrukturu, diktatori se ne moraju ograničavati obzirom prema takvim sitnicama. Oni mogu podizati džinovske kule, palate, spomenike i druge prestižne građevine bez tendera ili ispitivanja volje birača.“
Čini se da je Istanbul umoran od betoniranja, Beograd je raskopan, a ni Tel Aviv se ne oseća najbolje. Najnovija vest danas je da u anketama za parlamentarne izbore u Izraelu 9. aprila vodi opozicioni kandidat.

  1. april: Polovne knjige, tuđi životi

Gledam svoju malu biblioteku. Skupljam je otkad živim sama, što će reći od šesnaeste godine. Knjigu po knjigu. Tih nekoliko stotina papirnatih drugara mi je i najvrednija stvar i najteži deo u silnim podstanarskim seljenjima u Beogradu. Imam jednu knjigu koju nisam kupila ili dobila na poklon. Poeziju iz 1921. godine, nađenu na smetljištu jedne od škola koje su čistile svoje biblioteke krajem devedesetih. Pre rata sam volela antikvarijate, ne samo knjiga nego generalno. Uvek su mi to bila mesta u kojima se krije mnoštvo priča. Od rata naovamo, u njih ulazim samo ako me neko od prijatelja zamoli da mu ili njoj kupim neku staru knjigu. U vreme „etničkog“ čišćenja biblioteka širom Jugoslavije, antikvarijati jesu neprocenjivo bogatstvo. Ali. Ne mogu da kupujem knjige tamo. Ne mogu ni garderobu u second hand shopovima. Od rata naovamo, svaki put kad vidim knjige iz biblioteka koje smo imali kući kako se prodaju na ulici prođe me talas nostalgije, a onda me zaboli stomak. Čije su? Otkud tu? Većina mojih prijatelja već skoro dve decenije misli da nisam normalna i da preterujem. Pa ko bi krao knjige?! A onda se jedne nedelje, pre devet godina, kod Aleksandra Stankovića ukazao novinar Vremena Teofil Pančić. I ispričao skoro pa anegdotalnu situaciju. Kako je u jednom od druženja s piscem Miljenkom Jergovićem pomenuo da je imao „Upotrebu čoveka“ od Aleksandra Tišme u svojoj biblioteci u Zagrebu, koja je ostala iza njega. Sledeći put kad su se sreli, Miljenko mu je dao knjigu, izdanje osamdesetih. Teofil ga je gledao u čudu. Miljenko je rekao da je otvori. Na prvoj strani, u ćošku, bio je Teofilov potpis i datum kad je kupio knjigu. „To kako sam se ja tada osećao, neprepričivo je“, priča mi Teofil pre neki dan, kad sam ga podsetila na tu priču. Jergović je u jednom od zagrebačkih antikvarijata video knjigu i kupio mu je. Posle se vraćao da proveri da li ima još neka knjiga sa Teofilovim potpisom u ćošku. Nije je našao.
Eto, zato ne kupujem knjige nekih drugih ljudi.

  1. april: Rušitelji

Četvrtak je uvek vreme za NIN i Vreme, jedina dva nedeljnika koja su mi fizički dostupna i koja, uz hrvatske Novosti, u meni još uvek uspevaju da probude profesionalnu zainteresovanost. Četvrtak je za nas novinarske duše, ukratko, dan za malo slavlje. Ove nedelje NIN mi okupira pažnju i vizuelno i tekstovima – preko naslovne i poslednje strane prostire se fantastična karikatura Dušana Petričića o razlogu i posledici razvaljenog glavnog grada Srbije, dok urednik Milan Ćulibrk u uvodnoj kolumni upozorava: „U Srbiji često bilo kakvoj gradnji prethodi rušenje. A rušilo se sve. Počelo je sa, kako vlast voli da kaže, nelegalnim udžericama, a završilo se rušenjem pravne države.“

  1. april: Davor i partizanska fotografija

Novinar omiljenog tjednika Novosti i fotograf Davor Konjikušić predstavio je u Beogradu knjigu „Crveno svjetlo – jugoslovenska partizanska fotografija i društveni pokret 1941-1945.“ Ogroman trud uložio je u ovo, obišao je sve moguće arhive na postjugoslovenskom prostoru i napravio zaista hvale vredno delo. U vremenu globalne revizije istorije i antifašističkog pokreta, kada desni populizam zahvata sve pore svakodnevnog života, istorijski je vredan Davorov posao. Najvredniji je upravo ovde, na postjugoslovenskom prostoru, gde se već decenijama pokušava zataškati svako sećanje na NOB i antifašističku borbu. No, kako vreme prolazi, čini se da to ipak nije moguće. Na 400 strana nalaze se fotografije Narodnooslobodilačke borbe i partizana i partizanki u borbi, u slobodno vreme, u bolnicama…. Zapala mi je za oko fotografija Drage Mažara s Antifašističkog skupa žena u istočnoj Bosni, tačna lokacija nije poznata. Među mahom pokrivenim ženama, ruku pod ruku koračaju njihove saborkinje bez čadora. Uz fotografije su i tekstovi koji govore o partizanskoj fotografiji, mnogo je interesantnih podataka, poput onog da je najverovatnije prva partizanska izložba otvorena 1942. godine u Bosanskom Petrovcu na slobodnoj teritoriji Bihaćke republike. Jedno od pitanja iz publike bilo je vezano za način dobijanja fotografije u tim ratnim vremenima – kako se postizala potrebna temperatura fiksira i razvijača, kako su pravili mračnu komoru da bi na kraju razvijali filmove. Istoričarka Olga Manojlović Pintar odgovorila je da su znali da izbegavaju noći punog meseca kako bi postigli efekat mračne komore na otvorenom, a u knjizi Davor navodi da su filmove razvijali „u posudama za sljedovanje hrane koje bi se prethodno izribale pijeskom. Za razvijanje su nedostajale posude s poklopcem, spirale za razvijanje, mjerne posude, termometar i filmovi“. Seti me ta priča na detinjstvo, na tatu i mene skrivene u potpuno zamračenoj kuhinji u kojoj on razvija filmove a ja ih stavljam u jednu pa u drugu posudu i čekam da se ta magija fotografije desi – da se pojave lica mame, brata, sestre, bake, dede, mene i da konstatujemo da je tata malo osvetlio film. S fotoreporterom Milošem Stošićem komentarišem naziv prvog poglavlja Davorove knjige – „Ti snimaš, a mi ginemo“. Kako tada, tako i danas. Ista pitanja, iste profesionalne i etičke dileme, ista odstojanja.

  1. april: Dve žene i ford na putu za Avganistan

Već nekoliko meseci me zaokuplja knjiga „Okrutni put“ Švajcarkinje Ele Majar. Pročitam nekoliko strana, pa je ostavim. Pa joj se opet vratim. Knjiga kojoj u podnaslovu piše „Dve žene i ford na putu za Avganistan“. Uzbudljivo, zar ne? Obožavam putopise, u savremenom novinarstvu, u ovom globalizovanom svetu, mnogo mi nedostaju reportaže i svaki put kad otkrijem dobru knjigu o putovanju, srećna sam kao malo dete. Ponekad me knjiga tako zanese da znam ići ulicom i čitati, jer ne mogu da je ostavim. Ela Majar nije probudila tu opsesiju, ali mi je otvorila prozor u Balkan, Tursku, Iran i Avganistan u leto 1939. godine, neposredno pred početak Drugog svetskog rata u Evropi. S prijateljicom Kristinom kreće kroz Evropu i svesna je da je moguće da to što ostavlja iza sebe, neće zateći kad se vrati. U njenim dilemama i strahovima prijatelj s kojim se oprašta u Parizu joj govori: „Fašizam će dugo vladati. Veruj, mi ovog puta rat je neminovan“. Ali ona želi u Avganistan, tu za nju obećanu zemlju „Švajcarsku Azije“, kako je zove…. Dve žene prolaze kroz Musolinijevu Italiju, Jugoslaviju u kojoj ih deo stanovništva pozdravlja nacističkim pozdravom, a deo je u vojnim ili crkvenim povorkama… Na kraju i kroz Indiju, tu veliku zemlju sa „četiri miliona stanovnika“. Ela Majar ovako opisuje Avganistan te 1939. godine: „Ovde gde se način života ni na koji način nije izmenio, gde sin misli isto kao i otac, narod je sačuvao svoje dostojanstvo. Ulazite u zemlju bez žena, u kojoj muškarci na glavi nose snežno beli muslin a na nogama olovno teške cipele nalik na gondole. U zemlju koja nikad nije bila pokorena: Aleksandar Veliki, Tamerlan, Nader-Šah i Džon Bul – svi su redom pokušali, ali bezuspešno. Ovo je azijska Švajcarska, zemlja tampon koja nema kolonije i izlaz na more, zemlja vrtoglavo visokih planina koje kriju pet rasa što pričaju tri potpuno različita jezika…“ U pogovoru piše da su bile fascinirane Avganistanom jer je ta arhaična, kulturno prilično samostalna i politički nezavisna zemlja bila daleko od Evrope i njene nestabilne klime.

Razmišljam o ljudima na izbegličkoj ruti, mahom Avganistancima, koji nam svaki dan prolaze kroz gradove, o tome kako im je tada izgledao svet, kako danas Avganistan izgleda nama, a ta Evropa koja pred njima diže zidove, izgleda njima. Htela sam da putujem tamo, ali me koleginica odgovorila jer – rat je. Mada je za zemlje EU Avganistan „sigurna zemlja“. Elina saputnica, u knjizi Kristina, u stvarnom životu Anamari Švarcenbah, takođe je napisala knjigu, ali kratkih priča s puta, i to je bio taj momenat kad me tako zgrabila da sam znala da sednem u parku „da završim još ovu priču“ – o užasu fašizma koji je zahvatao Evropu, o balkanskim drumovima, Jugoslaviji koja ima 80 kilometara asfaltiranog puta, o „razmaženim avganistanskim ženama“… O putu. I putovanju da bi se postalo apatridom.  (A. Mišo)


Tekstove s portala analiziraj.ba uz obavezno navođenje linka na izvorni tekst, dozvoljeno je prenositi tek 24 sata nakon objavljivanja