Foto: Nezavisne novine

Reakcije na pravosnažnu presudu Radovanu Karadžiću u Srbiji bile su uglavnom očekivane i mogle bi se podeliti u tri osnovne grupe. Prva grupa je malobrojna i u nju spadaju oni koji pozdravljaju presudu i osuđuju zločine koje je Karadžić počinio. Tu su, pre svega, brojne nevladine organizacije koje i inače rade na suočavanju s prošlošću, poput Žena u crnom, FHP-a ili Inicijative mladih za ljudska prava. Aktivisti Inicijative ocenili su da Srbija, njene institucije i zvaničnici “moraju prekinuti sa negiranjem genocida u Srebrenici i relativizacijom ostalih ratnih zločina u BiH”.

Staša Zajović iz Žena u crnom izjavila je da bi bilo “još adekvatnije da je presudom obuhvaćena i odgovornost za genocid u još sedam opština u BiH”, ali da je ovo “jedan veliki i važan korak u vraćanju povjerenja u međunarodnu sudsku pravdu”.

Slično su reagovali i funkcioneri građanskih političkih partija. Predstavnici Lige socijaldemokrata Vojvodine, Liberalno demokratske partije, Pokreta slobodnih građana i Demokratske stranke poslali su jasnu poruku da je Karadžić pravedno kažnjen za svoje zločine, ako za takve zločine uopšte postoji adekvatna kazna.

Tu je možda najeksplicitniji bio lider LSV-a Nenad Čanak koji je još pre izricanja presude izjavio da je svaka kazna Radovanu Karadžiću premala, a potom je dodao kako misli da će “reakcije aktuelne vlasti i ove samoproklamovane opozicije biti dosta slične”, što će poslati lošu poruku regionu.

Negiranje zločina i Karadžićeve krivice

Ispostavilo se da je Čanak bio u pravu, ali samo delimično. Druga grupa potekla je iz redova partija, organizacija i medija koje sebi tepaju da su patriotske. Njihova reakcija je bila očekivana, oni su zgroženi presudom i vide je kao još jedan dokaz da se čitav svet udružio protiv Srba. U negiranju zločina i Karadžićeve krivice ujedinili su se predstavnici vlasti i opozicije. Predsednik Jedinstvene Srbije Dragan Marković Palma ponovio je staru izanđalu mantru: “Haški tribunal je doneo političku presudu i poznato je da se u Hagu sudi samo Srbima”. Na istom tragu bio je lider opozicionih Dveri Boško Obradović, ali je otišao i korak dalje: “Ne priznajem Haški tribunal, ne priznajem presude Haškog tribunala, doživljavam presudu Radovanu Karadžiću kao nastavak NATO bombardovanja Srbije drugim sredstvima.” Maštovito.

Ministar za inovacije i tehnološki razvoj Nenad Popović inovativno je zaključio da se “Haški sud još jednom razotkrio kao instrument Zapada za specijalni rat protiv Srba”. Poslanik Srpske napredne stranke Miroslav Lazanski otkrio je međunarodnu zaveru protiv Srba: “Ovime se i svi Srbi etiketiraju da su genocidni, a kroz presudu ide i poseban pritisak na Srbiju zbog Kosova.”

I Đuka je Radovan

Potpredsednica opozicione Narodne stranke Sanda Rašković Ivić bila je nešto umerenija. Ona je rekla da “presuda Radovanu Karadžiću, kao i sve što se dešava u Haškom tribunalu, neće doprineti pomirenju u regionu”. Valjda bi oslobađajuća presuda bila efikasnija. Lider Levice Srbije Borko Stefanović bio je pomalo ambivalentan. On je rekao da je “Haški tribunal do sada uvek pokazivao veliki stepen jednostranosti” i dodao da ni u kom slučaju ne može da se izrazi povoljno o radu Haškog tribunala, ali svakako misli da svi koji su počinili zločine treba da odgovaraju. Levičarski, nema šta.

Predsednik Srpske radikalne stranke Vojislav Šešelj tvrdi da je presuda “zasnovana na lažnim svedočenjima, nametnutim činjenicama. Očigledno je da su presudu doneli nekompetentni ljudi, ljudi koji nemaju nikakve moralne kvalitete”. Kad osuđeni ratni zločinac govori o moralnim kvalitetima, to ima posebnu težinu. Poslanik i član Glavnog odbora Srpske napredne stranke Vladimir Đukanović otišao je najdalje u podršci osuđenom masovnom ubici. On je na društvenim mrežama objavio “Presuda dušmana tvoja je pobeda” i stavio sliku Radovana Karadžića praćenu porukom “I ja sam Radovan”. Što bi valjda trebalo da znači da Đukanović sebe takođe smatra odgovornim za genocid, etnička čišćenja, zločine protiv čovečnosti…

U drugu grupu spadaju i nebrojeni mediji koji su o presudi izveštavali kao o nečemu skandaloznom, kao o još jednoj nepravdi koja se nanosi Srbima, a Radovana Karadžića su otvoreno proglašavali za heroja. Da se ne lažemo, ne brane oni Karadžića zato što smatraju da je nevino osuđen, već upravo zato što je činio zločine, samo što iz njihove velikosrpske perspektive to uopšte nisu bili zločini, već herojska dela. Jedini problem je postojanje međunarodnih sudova koji nemaju razumevanja za našu lokalnu verziju ideologije krvi i tla.

Ćutolozi u državnom vrhu

Pored ove dve grupe, postoji i treća, a to su ćutolozi. Svi su rekli svoje mišljenje o presudi osim političkog vrha Srbije. Predsednik Srbije i premijerka kao da nisu još čuli da je Radovan Karadžić osuđen na doživotnu robiju ili kao da smatraju da je ovde reč o nečemu nebitnom. Ana Brnabić se na kraju ipak oglasila lakonskom izjavom da treba sačekati s reagovanjem: “Zanimljivo je kako su svi iz regiona požurili da daju neverovatne izjave. Treba da pustimo da vidimo šta će da kažu svi ostali, a mi ćemo, naravno, dati svoj stav.” Po svemu sudeći, premijerka Srbije, poznata po tome što u svakoj prilici negira genocid u Srebrenici, iskoristiće presudu Karadžiću za još jedan obračun sa susedima.

Predsednik Vučić se do sada nije izjašnjavao. Kad je Karadžiću 2016. godine izrečena prvostepena presuda, Vučić je rekao: “Nikome nećemo dozvoliti da upire prst u naš narod i govori da je zločinački, genocidan, ovakav ili onakav.” Istu priču danas potencira njegov poslanik Lazanski. Predsednika bi još jednom trebalo podsetiti da nigde u svetu ne postoji izraz “genocidan narod”, već da je to konstrukcija nastala u ideološkoj kuhinji u kojoj se i on hranio veći deo svog političkog života, a njen autor je najverovatnije Vasilije Krestić.

Najveći deo srpske javnosti pokazao je još jednom da je privržen negiranju genocida i ignorisanju presuda međunarodnih sudova. Većina se ponaša kao da se ništa nije dogodilo, kao da nije bilo srpske agresije na BiH, kao da silna zlodela nemaju nikakve veze sa Srbijom. Ni najnovija presuda Karadžiću Srbiju nije otreznila iz velikosrpske ideološke narkoze. Većina političara, državnih funkcionera i kreatora javnog mnjenja i dalje nastoji da Srbiju zadrži u stanju poricanja. U tom stanju zatvorenosti u sopstveni zločinački brlog nema mesta za empatiju prema žrtvama.


Tekstove s portala analiziraj.ba uz obavezno navođenje linka na izvorni tekst, dozvoljeno je prenositi tek 24 sata nakon objavljivanja