Foto: sampsoniaway.org

Kompromitovane institucije, sklapanje dogovora u četiri oka, otvorena bahatost i zloupotreba resursa te izostanak odgovornosti zvaničnika samo su neke karakteristike naše stvarnosti. U takvoj klimi sve je teže biti istraživački novinar. U maloj sredini postaje gotovo nemoguće.

Neće vas juriti građani, nego moćnici

Budući da se novinari nalaze između čekića oličenog u formalnim i neformalnim predstavnicima vlasti i/ili moći i nakovnja koji predstavljaju konzumenti medijskih sadržaja – dakle, građani, izbor se nametnuo gotovo sam.

Znajući da je za prve jedino korisno reproduktivno novinarstvo – prenošenje izjava, stavova i, uopšte, njihovog pogleda na stvarnost, a da su se, sa druge strane, građani odavno sveli na podanike koji bez mnogo propitivanja prihvataju principe i načine upravljanja resursima i državom, novinari su, u većini slučajeva, izabrali put kojim se lakše i (ne manje važno) bezbednije ide.

Zato su svesno pristali da budu držači mikrofona, a interes javnog mnjenja podredili interesu moćnika. Ako ne postavite pitanja od opšteg interesa ili se ne bavite tim temama, dakle, loše uradite svoj posao, građani vas neće napadati. Oni su odavno odustali i od svojih prava.

Nasuprot tome, ukoliko razotkrijete nečiji loš ili koruptivni rad, budite sigurni da vas očekuju verbalni napadi, neprijatnosti, pa čak, možete ostati i bez posla. Jer, predstavnici vlasti odavno, bez ikakve sankcije, pristup budžetu uslovljavaju podobnošću. Ako tamo neki načelnik odlučuje o vašoj plati, teško da ćete bez posledica moći da kritikujete njegov rad ili, u većini slučajeva, nerad.

Da je borba protiv korupcije kao najvećeg društvenog problema deklarativna, potvrđuje i odsustvo tih tema na javnim servisima. Ovom zahtevnom i skupom novinarskom kategorijom bave se mahom entuzijasti okupljeni u redakcije koje konkurišu za projekte finansirane od strane različitih NVO i/ili stranih ambasada. Time se otvara prostor za nosioce vlasti svih boja da ih etiketiraju kao strane plaćenike. A istina je da konkurišu tamo jer takvih projekata finansiranih od vlada entiteta ili države jednostavno nema. Iako bi moralo biti. Zato smo došli u situaciju da najbolji novinari koje BiH trenutno ima ne rade na javnim servisima.

Odluke iza leđa institucija

Gotovo je pravilo da se službeni automobili koriste u privatne svrhe. Načelnici, direktori, pa čak i partijski aktivisti sa ponosom uzurpiraju tu pokretnu imovinu plaćenu zajedničkim novcem kako bi pokazali okolini svoj uspon na društvenoj lestvici. Budući da je sankcija, pa čak i u vidu društvenog prezira tom izrazu skorojevićstva izostala, oni koji odlučuju o budžetu su, takođe bez kazne, počeli da ga tretiraju kao ličnu kasu. Kako je vreme prolazilo, a otpor izostajao, isti tretman se primenio na celu zajednicu. Zašto bi se poštovale procedure kada se posao može dogovoriti u manjem krugu, takoreći, u četiri oka. Takav modus operandi, koji je postao pravilo na ovim prostorima, otežava istraživačko novinarstvo. Jer, dokumenata nema. Možete da se oslonite samo na svedočenja koja su, ako ih uopšte ima, uglavnom anonimna. Kasnije se institucije upotrebe da daju legalnost dogovorenom. A, ako je sve po zakonu, zašto je, uopšte, tema.

Sa druge strane, odsustvo sankcija obeshrabruje i one koji bi se suprotstavili zloupotrebi. Sindrom praznog stola, metod mobinga koji rukovodioci sprovode nad svojim prethodnicima i, naročito, oponentima, doživeo je poslednjih godina procvat. Čitave kancelarije, pa i spratovi, ustanova, javnih preduzeća i ministarstava, ispunjene su inženjerima, bivšim direktorima, a sada obespravljenim i obeshrabrenim intelektualcima koji su ražalovani i osuđeni da dane provode bez svarnog zaduženja. Osim što se ljudi osećaju bezvredno, i preduzeće ili ustanova trpe ogromnu štetu time što plaćaju radnika koji ne doprinosi.

Sve je po propisima

Poslednji primer kojim se javnost bavila u Hercegovini je Saša Borjan, kandidat opozicije za gradonačelnika Trebinja. On je protivno svakoj logici, osim političkoj, sa mesta lekara u Hitnoj pomoći prebačen u administraciju uprkos evidentnom nedostatku doktora. Slučaj je nedavno dobio epilog ocenom ministra Šeranića da je na drugo radno mesto premešten po propisima.

Time je očiglednom političkom pritisku data forma legalnosti. Da li će firma, u ovom slučaju Dom zdravlja i pacijenti, zbog toga biti oštećeni, tema je koja se ne razmatra.

Poznati primer jednog izvršnog direktora u elektro-sektoru će, takođe, služiti kao ohrabrenje jer, verovatno, neće biti epiloga. On je, naime, zaposlio dva sina majstora koji mu je izveo sve unutrašnje radove u kući. Na račun javnog preduzeća, sredio mu je porodičnu vilu, bez marke. Majstor negira, sinovi su zaposleni, direktor preti tužbom, jer su momci zaposleni u proizvodnji, neophodan kadar za firmu.  Svedok kaže da bi javno pričao o tome samo kad bi otišao odavde.

Da li je izvesno Zavisno preduzeće podiglo milion maraka komercijalnog kredita koji im nije trebao, pa ga kroz dan-dva vratilo uz isplaćene kamate, javnost verovatno nikada neće saznati. Razlog je jednostavan. Oni koji su pre pričali, sada su smenjeni i u nemilosti. Teško će se neko osmeliti da svedoči o tome ili da dostavi dokument. Nećemo saznati ni ko je “odozgo” (a Bog nije) tražio da bude pet miliona, pa su se našli na milion, kako bi učinili banci.

A kako se mejnstrim novinarstvo u našem društvu isplati, ilustruje sledeća anegdota. Čekajući svojevremeno izjave zvaničnika sa privrednog sastanka, jedna od koleginica je već pisala izveštaj. Na opasku kolege da uvek piše “zahvaljujući naporima Vlade” i šta će da radi kada Vlada padne, odgovorila je: “Opet ću da pišem: Zahvaljujući naporima Vlade.” Suvišno je reći da je njeno “zalaganje” prepoznato i, posle nekog vremena, nagrađeno direktorskom foteljom. To je, takođe, znak ostalim kolegama kojim putem treba da idu ako žele društveno priznanje.

Mada u daleko boljoj poziciji, novinari u Hrvatskoj su ustali u odbranu profesije pod parolom: “Oteli ste medije, novinarstvo ne damo!” Ovaj scenario je trenutno nezamisliv u BiH. Podeljeni, potplaćeni i često obespravljeni, lične ili lukrativne razloge pretpostavljaju profesionalnim. U tome ih podržava i sistem oličen u korumpiranoj vlasti. Budući da su građanska svest i pritisak javnosti nedovoljno jaki da od novinara zahtevaju profesionalniji rad i kvalitetnije informacije, ispada da je i novinarstvo baš onakvo kakvo zaslužujemo.


Tekstove s portala analiziraj.ba uz obavezno navođenje linka na izvorni tekst, dozvoljeno je prenositi tek 24 sata nakon objavljivanja