Foto: Analiziraj.ba

Ovaj mali dnevnik neka eto ne bude tipičan, u smislu temeljnog popisivanja pročitanih, do pola pročitanih knjiga, uključujući i one koje se nameravaju pročitati kad se za to nađe vremena. Tako bi ličio možda bar po mom mišljenju na besmislenog „popisivača zvezda“ s jedne od planeta koju je posetio Mali princ. A opet ni da ne bude netipičan, u smislu da mu je ipak potrebna neka logika i hronologija. Lajtmotiv za naslov teksta je Tolstojeva trilogija Detinjstvo, Dečaštvo, Mladost, a ovde umesto dečaštva prirodno ide devojaštvo, a umesto mladosti neka po slobodnom izboru piše zrelost. Ujedno se zahvaljujem na pozivu da nešto napišem za ovu rubriku, jer mi je poslužilo kao Prustova magdalenica iz njegove čuvene Potrage za izgubljenim vremenom. Vratile su se neke slike i događaji koje sam potisnula ili kojih, nažalost, i nemam kad da se setim.

Detinjstvo

Odrasla sam u porodici u kojoj su knjige imale počasno mesto. Bilo ih je u svakoj prostoriji našeg stana (izuzev kupatila i, izvinite, špajza), poredanih s redom, ali neretko i bez reda. Knjige su bile peti član naše četvoročlane porodice u punom smislu te reči. Deo porodične harmonije, a nekad i sukoba. Starija sestra je na pitanja mene kao mlađe sestre da li je to i to pročitala, ponekad odbrusito odgovarala da nije, a onda uzvraćala kontraudarcem. Mama se nekad žalila na prašinu, tog neprijatelja broj jedan knjiga, a koja je uglavnom u njenoj nadležnosti. Tata bi nas u tim situacijama pomalo sneno gledao, nemim pogledom koji je dizao s otvorene knjige šireći pritom očinsku ljubav, podršku i privrženost.

Detinjstvo me posebno asocira na čuvenu ediciju Plava ptica, koja je obuhvatala čitav zid dečije sobe. Mislim, tj. sigurna sam da sam prvo pročitala Pčelicu Maju, potom Kroz pustinju i prašumu, a sasvim dobro se sećam da sam plakala posle knjige Deda, volim te. Nakon Karavana za Oregon sam možda intuitivno shvatila hrabrost i žrtvu američkih doseljenika u potrazi za boljim životom i njihove patnje su se zarivale u moje detinje telo, a iz knjige Ivan Grozni sam stekla neke slike iz bogate i često surove ruske istorije. Maglovito se sećam nekih ilustracija iz tih knjiga, devojčice koja grli dedin stari kaput i suočava se sa nemilosrdnim svetom odraslih u kojem su stari i nemoćni „višak“ i zabrinutih lica ruskih boljara sa dugim bradama na čiji se uticaj obrušio veliki i strašni knez Rusije. Prva ljubav mi je probudila neku nevinu i naivnu nadu da ću je i ja naći. S obzirom da nije bilo kineskog restorana, da i ne moram da učim da jedem štapićima, a što je posebne glavobolje zadalo junakinji knjige na jednom od sastanaka bilo mi je nekako lakše. Plava ptica je dugo nakon toga ostala da drema u dečjoj sobi i kad smo sestra i ja odrasle.

Detinjstvo me asocira i na trgovačke putnike koji su nudili knjige na rate i s posebnim poštovanjem ih vadili iz svojih pohabanih ali urednih kofera. U toplim danima držali su ih u hladovini, na haubama svojih lada i stojadina, i s posebnom pažnjom motrili na prolaznike. Posebno su se radovali kad nas ugledaju, da ako ništa i ne prodaju bar proćaskaju. Prelazak u mladost me asocira i na nagle promene i u svetu knjiga. Nisu se objavile samo one nepravedno zabranjene (kao npr. sabrana dela Slobodana Jovanovića, koja je tata brže-bolje nabavio), već su se na haubama automobila nalazile i knjige iz (tada) zadnjeg rata, a s korica su me nemo posmatrala preplašena i nemoćna lica izgladnele dece iz koncentracionog logora Jasenovac.

Devojaštvo

Knjige su me štitile od ovih novih vremena. Što je rat više tutnjao a društvo Srbije propadalo, postajala sam sve ambicioznija i načitanija, kao da sam se instinktivno htela odbraniti od nekog sebi neopisivog ništavila. Najviše sam se držala klasika, želeći da se odbranim od sebi nepoznatih stilova. Ako smo iz srpskog jezika morali pročitati Zločin i kaznu, ja sam čitala ama skoro sve od Dostojevskog. Ako smo se morali opredeliti da pročitamo ili Anu Karenjinu ili Rat i mir, naravno da sam pročitala i jedno i drugo, i noću sam, eto, zamišljala pred spavanje da sam Nataša Rostova koja čeka da joj priđe knez Bolkonski i pozove je na ples na njenom prvom balu. Na časovima srpskog, nemačkog, engleskog, istorije, posle filozofije i sociologije, stalno sam dizala ruke i verovatno drugima išla na živce. Nisam se držala udžbenika, već i tada razvila pojam šira literatura. Raspust sam koristila da pročitam nepročitano, a volela sam tatinu specijalnu komodu sa raznim kursevima stranih jezika. U vreme leškaranja prolazila sam kroz lekcije čuvenog Assimila, dremljivo slušala glasove s ploča, a tatin povratak s posla sam pratila rečima čuvenog Mr. Smitha An Englishman’s  home is his castle (Za Engleza njegov dom je njegov zamak), trudeći se da što bolje oponašam britanski akcenat. Širila sam optimizam i recitovala iz Assimila za nemački jezik Die Tasse ist halb voll (čaša je napola puna, a ne prazna). Tata mi je govorio da će ova vremena proći i da će doći vreme kada će se znanje ponovo ceniti, iako je zdravstveno bivao sve lošije, kao da njegov knjiški duh nije uspeo da na vreme izgradi potrebni imunitet u novim okolnostima. Dok je čitao, pepeljara pored njega je bivala sve punija. Ponekad je govorio da smo mi Vojvođani drugačiji od svih drugih, i nepredviđeni da budemo deo ovog što se dešava. Šetali smo gradom i čežnjivo sam gledala visoke austrougarske kuće u kojima su nekada živeli vršački Nemci. Kad niko ne gleda, krišom sam dodirivala starinske prostrane poštanske sanduke na kojima je pisalo Briefe, zamišljajući kako u starim vremenima neko u njih ubacuje pisma, novine i knjige.

Na času nemačkog smo čitali i analizirali čuvenu pesmu od Encensbergera koja je započinjala „Ne čitaj ode, sine, već redove vožnje: oni su tačniji. Razmotaj pomorske karte, dok nije prekasno. Budi budan, ne pevaj. Dolazi dan kad će opet pribiti liste na vrata i oporbenjacima na grudi naslikati znak…“. A onda je jedan dan, usred rata i sankcija, Hans Magnus Encensberger došao u Vršac, u Književnu opštinu, koja nosi ime po velikom Steriji. S ogromnim uzbuđenjem sam pohitala put Književne opštine, moja profesorica nemačkog je sedela pored velikog pisca i prevodila, tata se pozdravio s mojim profesorom sociologije s kojim je išao u srednju školu, a ja sam skupljala hrabrost šta da pitam velikog pisca a da ne napravim grešku na nemačkom. Taj moj prvi mini javni nastup je sutradan bio propraćen pohvalama svih profesora i profesorica vršačke gimnazije.

Kad sam napunila 18 godina rešila sam da se uključim u politički ring, možda ponukana onim Encensbergovim da nije vreme za čitanje oda, i da napravim neku knjišku intervenciju u surovu stvarnost. Nekoliko dana sam prolazila pored prostorija na kojima je bila plava zastava sa žutom tačkom. Kako smo živeli pod sankcijama, ta zastava mi je bila neki vid surogata otvorenog neba i tamo neke Evrope koju sam sanjala. Slika lidera pored koje je stajalo prosto i jednostavno „Pošteno. Đinđić Demokratska“ posebno me plenila. Skupila sam hrabrost da uđem u stranačke prostorije i da sednem na rasklimanu stolicu i drhteći potpišem pristupnicu. Znam da sam otišla s knjigom, jer je Đinđić bio doktor filozofije i nemački đak, misleći pomalo naivno da će to ostaviti neki utisak u lokalnom odboru stranke u jednoj ipak vojvođanskoj provinciji, koja pamti, ali opet i čuva, neka bolja knjiška i kulturna vremena. Na polici sam videla njegovu knjigu Jesen dijalektike i zamolila da je pozajmim. S nekim ponosom sam je nosila u školu iako nisam skoro ništa razumela, mada sam stalno iščitavala neke od zaključaka: „Emancipovano društvo predstavlja dijalektičku vezu međusobnog priznavanja, gde bi bila afirmisana izvornost zajednice, ali ne na račun individualnog delanja. U tom društvu zajednica ne bi bila fatum koji se nadnosi nad individuama, ali ni one ne bi bile egoistički pojedinci u čijem agiranju nema mesta za zajedničku socijalnu perspektivu.“ Profesor filozofije iz gimnazije mi je, sećam se, rekao da je to jako dobra knjiga.

Na studijama filozofije i sociologije nastavila sam da čitam i da se borim. U periodima restrikcije struje čitala sam uz sveću Aristotelovu Metafiziku, i čuvala za uspomenu tragove voska na njenim stranicama. Na velikim studentskim demonstracijama i šetnjama čitala sam knjige, i uskoro dobila nalepnicu koju sam zalepila na korice Rusoove knjige Društveni ugovor: „Za učenje šetnja nije smetnja.“ Po povratku s fakulteta i demonstracija slušala sam, ne bez nerviranja, režimske radio stanice kako grupica od stotinjak izmanipulisanih studenata narušava red i mir u Novom Sadu, iako nas je nekad na trgovima bilo nekoliko hiljada. Čitala sam opozicione novine uporedo s Hegelovom istorijom filozofije i Veberovom protestantskom etikom. Nisu se uvek mogle naći, što zbog finansijskih problema, što zbog povremenih talasa represije režima. Nakon demonstracija nailazio je period zatišja i učenja, i čitanja uglavnom stručne literature. Indeks sam punila desetkama, htela da studiram još strani jezik pored i dogurala nekako do druge godine francuskog jezika. U tom indeksu drema jedna desetka iz Francuske književnosti I, iz koje se najviše sećam da su se mnogi srednjovekovni pisci zvali Guillome (Gijom) i da se tad razvio tzv. pikarski roman i fin’amor. Vremena nisu bila plemenita ni viteška pa smo uskoro razvili veliku zastavu Otpora sa stisnutom pesnicom.

Zrelost

Sad kad sam u zrelom dobu i radim na fakultetu, najviše čitam stručnu literaturu. Književna dela čitam na stranim jezicima, držeći se onog Balzakovog svaki dan po redak (u ovom slučaju „redak“ čitanja na stranom jeziku). Kad sam bila mlada nisam uspela da pročitam Virdžiniju Vulf i da doživljavam i preživljavam njen književni impresionizam, teskobe i unutrašnje lomove.

Čitam i živim bez jasne strukture, sa suprugom koji je završio komparativnu književnost i koji nekad testira moje poznavanje nekih detalja iz svetske književnosti. Kad sam pokidala ligamente, suprug mi je dao da obavezno pročitam knjigu Mladi lavovi, i objasnio mi je da je sjajna jer pokazuje kako se kroz Ameriku na specifičan način provlače protivrečnosti Evrope.  Kad je nedavno po ko zna koji put bio film Troja na televiziji, recitovao mi je Ilijadu naglašavajući njen snažan početak. Rado čitam ono što sam nekad davno pročitala, pa Sliku Dorijana Greja vidim drugim očima. Nekad mi neko od nekadašnjih kolega i koleginica s fakulteta preko Facebooka kaže da sad bolje izgledam (s 43 nego s 21), mada možda čuvam negde neku sliku kao Dorijan koja stari umesto mene a ja ne smem da je pogledam i suočim se sa sobom. Sin mi ima autizam i borim se da nauči da pročita osnovne reči. Trudim se da mu čitam i da bar na nekoliko minuta fokusiram njegovu pažnju, dok ga mazim po kosi boje žita, znajući da luta od planete do planete kao Mali princ i da ga nikad neću moći „pripitomiti“.

Mojih roditelja odavno više nema. Put od Sarajeva, gde živim ima već 15 godina, do rodnog Vršca, nekad mi izgleda dug kao svetlosna godina. Zamišljam često tatine knjige, da ih niko ne obilazi i ne posećuje, ne briše prašinu i ne odaje zasluženu počast. Ne znam ni kome sam šta dala ili poklonila, ali smo sestra i ja uspele da sačuvamo bar jedan deo tog blaga. Život je ionako jedna Odiseja, a prva rečenica iz Ane Karenjine svakako kaže da svaka sretna porodica liči jedna na drugu, a da je svaka nesretna na svoj način. Uprkos svemu, borim se i nadam da je moja bar velikim delom sretna, bar onoliko koliko je bila i mogla porodica mog detinjstva i mladosti. I da su knjige i dalje naš zaštitni znak i simbol otpora.


Tekstove s portala analiziraj.ba uz obavezno navođenje linka na izvorni tekst, dozvoljeno je prenositi tek 24 sata nakon objavljivanja