KAKO ALEKSANDAR VUČIĆ ČITA RADOMIRA KONSTANTINOVIĆA

Foto: telegraf.rs

Pošto ga svi pogrešno shvataju i tumače, Aleksandar Vučić je sjeo i napisao autorski tekst za Blic kako bi jednom zauvijek objasnio šta je predsjednik htio da kaže, kad već zlonamjerna javnost nije u stanju to sama da prepozna

Ništa gore nego kad čoveka pogrešno shvataju. Trudi se čovek iz petnih žila da učini nešto dobro, daje svima jasno do znanja da se promenio, ali zlonamernici to nipošto ne žele da prihvate, već sve što on učini ili izgovori tumače na neki svoj, posve nakaradan način. Upravo to se desilo predsedniku Srbije Aleksandru Vučiću. Otputovao čovek na Kosovo, održao istorijski govor u Kosovskoj Mitrovici, odašiljući poruke mira, ljubavi i tolerancije, ali je to slabo ko u Srbiji i regionu primetio, svi su tumačili njegove reči drugačije nego što je to govornik zamišljao.

Zato je Vučić bio prinuđen da napiše autorski tekst za Blic i da objasni šta je predsednik hteo da kaže, kad već zlonamerna javnost nije u stanju to sama da učini. U tekstu “Kosovsko pitanje” Vučić je objavio niz ispravki na iskrivljenu recepciju njegovih reči. Raspisao se o tome kako su jedne regionalne novine prenele da je rekao kako će Srbija da osvoji Balkan, a zapravo je govorio kako želi da osvajamo budućnost “laptopovima, znanjem, knjigom, olovkom”; požalio se kako srpska javnost ne primećuje da je u svom govoru napravio jasan diskontinuitet sa Miloševićevom politikom, jer je po toj javnosti Vučić “apriori loš, apriori za rat, apriori deo ‘Miloševićeve velikosrpske hegemonističke politike’”; jadao se na susede i njihovu “mitološku postavku” po kojoj je Srbija “glavni krivac i u dvadesetom i dvadeset prvom veku, uvek krvava, nasilna, zločinačka” i sve u tom stilu večite žrtve tuđeg nerazumevanja.

Panegirik Slobodanu Miloševiću

Kako čoveku da ne bude žao kad naiđe na ovako eklatantan primer nerazumevanja, kako suzu da ne pusti nad neshvaćenim predsednikom koji se ubi da pokaže kako je promenio i politiku i retoriku, a zlobnici to ne žele da mu priznaju? Srećom po istinu, empatija se zaustavlja onog trenutka kad se setimo da je neshvaćeni Vučić, pre nego što je prešao na hipi poruke, očitao panegirik Slobodanu Miloševiću. “Milošević je bio veliki srpski lider, namere su mu svakako bile najbolje”, rekao je Vučić u Kosovskoj Mitrovici. Da nije reč o slučajnoj omašci ili iznenadnom pomračenju uma, svedoči i to što je o Miloševiću govorio slično i nekoliko nedelja pre posete Kosovu. “Milošević je, verovatno ili svakako, imao dobre namere da zaštiti srpske interese govoreći na Gazimestanu. Nažalost, to se u dobrom delu pretvorilo u svoju suprotnost, kako zbog stranog faktora, tako zbog slabe srpske ekonomije”, izjavio je Vučić.

Kad neko za pokretača ratova, razbijača Jugoslavije i sejača smrti masovnih razmera ima samo reči hvale, potpuno je svejedno šta ima da kaže posle toga, to jednostavno postaje nevažno. Jeste nezamislivo, ali ipak pokušajmo da zamislimo sledeću situaciju. Da je neki nemački političar rekao “Hitler je bio veliki nemački lider, namere su mu svakako bile najbolje”, a potom održao predavanje o zaštiti ljudskih prava, vrednosti svakog života, ravnopravnosti, miru i suživotu – bojim se da na ovaj drugi deo govora niko ne bi obratio pažnju.

Palanačko lukavstvo

Predsednik Srbije je slučajno zaboravio da pomene svoju pohvalu Miloševiću, već je razlog za sveopšte nerazumevanje svoje miroljubive politike potražio na sasvim drugom, posve neočekivanom mestu – u “Filosofiji palanke” Radomira Konstantinovića. Vučić je tekst započeo pozivanjem na Konstantinovića: “Srbija i Balkan reagovali su, na posetu Kosovu, na isti način. Onaj koji je Konstantinović, u ‘Filosofiji palanke’, na koju se svi pozivaju, ali, izgleda da je retko ko i stvarno pročitao, naziva ‘gledanjem preko plota’, koje je, uvek, izraz straha da se neko suoči sa samim sobom. Zato su i komentari ništa više nego ‘pamfletizam’, čija je osnovna odlika, opet po Konstantinoviću, da se obračunava u ime neke već date, nepromenjive i večne ‘istine’”.

U nastavku teksta Vučić nastavlja da optužuje svoje tumače za pamfletizam i jednom zauvek utvrđene i okamenjene istine o njemu i Srbiji, suprotstavljajući njihovoj palanačkoj bedi Srbiju budućnosti, jaku, uspešnu, modernu zemlju “koja drži do svoje reči, koja nikome ne preti, koja hoće mir, koja voli i ume da radi, a ne da ratuje, koja nikoga ne mrzi, koja želi da pomogne – i sebi i drugima”.

U činjenici da je od svih autora na koje je mogao da se pozove Vučić izabrao baš Konstantinovića ima dosta ciničnog bezobrazluka, ali i lukavstva, palanačkog dakako, jer upravo “načelo lukavstva je vrhovno ‘radno’ načelo ove politike koja je bez-politična jer bez cilja, sama sebi cilj, jedna igra kojom vlada duh nad-igravanja i iz-igravanja”, kako piše Konstantinović u “Filosofiji palanke”, u poglavlju “Politički vašar u režiji dosade”. Vučić kao da želi da kaže protivnicima iz građanske Srbije: evo, ja sam se toliko promenio da mogu da uzmem i vašu ikonu, najvećeg kritičara nacionalizma, i da je upotrebim protiv vas, jer ja sada vodim drugačiju politiku, politiku pomirenja i mirnog suživota sa susedima, a vi ste se zakopali u vaše stereotipe o meni, nepromenljivom i zauvek sklonom zločinačkim ideologijama.

Mrziteljski pogled preko plota

Lepo zamišljeno, baš šteta što nije tačno. Vučić je u početku svoje vladavine pokušao da vodi politiku dobrih odnosa sa susedima, odblokirao je pregovore sa Kosovom, potpisao Briselski sporazum, spustio tenzije sa Crnom Gorom i ostalim susednim državama. Međutim, to nije dugo trajalo. Brzo se vratio na stare nacionalističke matrice koje podrazumevaju upravo taj konstantinovićevski “preko-plotovski pogled”. Kada Vučić ovih dana izjavljuje “možete da mislite kako se jedu u regionu kada pogledaju koliko Srbija ima investitora” – teško je naći rečitiji primer za “palanačko gledanje preko tuđeg plota”. Da se sve zaustavlja na tom pogledu, još bi i bilo dobro. Veći je problem konstantno širenje šovinističke mržnje prema svim susedima koje neprestano štancuju vlastima odani tabloidi. Tu su i konstantne čarke sa susedima koje iniciraju Vučićevi verni saradnici Aleksandar Vulin i Ivica Dačić. Njih dvojica su se specijalizovali za otkrivanje ustaštva u Hrvatskoj, ali im zato ne pada na pamet da pogledaju šta se zbiva sa rehabilitacijom četništva u Srbiji.

Ne ostaje sve ni na rečima. Kako piše Žurnal.info, “najmanje deset operativaca BIA-e i drugih sigurnosnih službi iz Srbije nalazi se u BiH gdje pokušavaju uticati na izborne rezultate”, a diplomatske poslove u BiH obavlja Goran Živaljević, bivši zamenik direktora BIA-e, koji je “bio jedan od organizatora prošlogodišnjih napada u Sobranju”. Kako je Milo Đukanović rekao u jednom intervjuu, srpske službe odbijaju da crnogorskim sudovima dostave dokumenta o pokušaju državnog udara u Crnoj Gori. Srbija koja “nikome ne preti” postoji u Vučićevom autorskom tekstu, ali ne i u stvarnosti.

Prevara kao osnovno načelo

Lepo je što se predsednik prihvatio ozbiljne lektire, ali šteta što je nije razumeo baš najbolje, čak ni poglavlja “Odsustvo tragedije: Sentimentalizam i sarkazam” i “Pamfletizam protiv tragedije” iz kojih je povadio citate. A kako i da ih razume kad ne čita da bi nešto saznao, već da bi pročitano iskoristio za svoje svrhe. Otuda paradoksalna situacija: Vučić se obračunava sa palanačkim pamfletizmom pišući pamflet protiv svojih kritičara.

Konstantinović kaže da je pamfletizam “pokušaj ove objektivacije sopstvene mržnje na sebe samoga kao na izvornika ove prividnosti (van-egzistencijalnosti), traženjem krivca ‘napolju’, u ‘svetu’”. Prividnost o kojoj je reč dolazi iz verovanja “u prevaru kao osnovno načelo”. Tamo gde je prevara osnovni princip sveta, sam svet neminovno postaje prividan, ali i subjekt koji obitava u tom svetu, koji tom svojom verom u prevaru stvara svet nestvarnosti. U takvom svetu “moguća je zamenljivost svakoga stava samim tim što je taj stav skroz prividan jer je nebitan”. Na primer, neko može danas biti radikalni nacionalista, sutra zakleti evropejac, prekosutra evropejac sa figom u džepu, a nakosutra istovremeno zagovarač Srbije “koja hoće mir” i obožavalac Slobodana Miloševića. Kako je to moguće? Pa tako što život postaje “jedan film prividnih stavova i prividnih osećanja prividnog subjekta”. Zvuči poznato?

“Pamfletizam je odbijanje ovoga sukoba u subjektu ‘prenošenjem’ njegovim u isključivi sukob sa svetom”, piše Konstantinović malo dalje, a nema boljeg primera za navedeno od Vučićevih javnih nastupa u kojima neprestano s nekim ratuje, obračunava se sa zamišljenim protivnicima, vojuje bez odmora i počivka. Drugačije i ne može da bude, pošto je sukob između starog sebe – Vučića nacionaliste i radikala, i novog sebe – Vučića evropejca i reformatora, preneo u spoljni svet, pa sad tamo sve vrvi od neprijatelja.

Anticipirani junak “Filosofije palanke”

Vučićevo pozivanje na Konstantinovića komično je na mnogo nivoa, ali da pomenemo još samo jedan. Konstantinović duhu palanke, duhu zatvaranja i mrtvila, suprotstavlja tvoračkog subjekta. On tu uopšte ne misli na svet politike, jer je za njega politička delatnost “samo privid delatnosti ili prividna delatnost: ne samo bez tvoračkog subjekta već i okrenuta protiv tog subjekta, samom svojom prividnošću”. Zanemarimo privremeno ovu ogradu od političke delatnosti, pretpostavimo da je i u tom polju moguća pojava tvoračkog subjekta.

Šta god bio tvorački subjekt u politici, on svakako ne može da bude štreber koji je 15 godina ponavljao floskule svog šefa Vojislava Šešelja, da bi se potom prebacio na prepisivanje od MMF-a, Angele Merkel i evropskog činovništva. Tvorački subjekt nije prepisivač, već onaj ko je u stanju da stvori nešto novo. Na primer, Pokret nesvrstanih, samoupravni sistem ili tržišnu privredu, makar i ograničenog dometa, u okvirima jednopartijskog sistema.

Uzaludni su Vučićevi pokušaji da “Filosofiju palanke” pridobije za svoju stvar, sam tekst se opire takvim zloupotrebama. Jer onaj ko “prividnost egzistencije na koju je osuđen nemoću za egzistenciju, pretvara u svoje načelo”, ko uporno pokušava da prevari egzistenciju, onaj ko “ispoveda religiju zatvorenosti, religiju u kojoj je vrhovni bog ovaj bog jedinstva” – ne može da bude Konstantinovićev sagovornik, već samo njegova tema. U tome je tragičnost Vučićevog pokušaja: njegov slučaj je opisan u “Filosofiji palanke”, i to nekoliko godina pre njegovog rođenja.

Tuđ u tuđem svetu

Promašena su sva Vučićeva nastojanja da preotme Konstantinovića od Druge Srbije. Konstantinović je u jednom intervjuu jasno definisao: “Druga Srbija je Srbija koja se ne miri sa zločinom.” Dok se Konstantinović borio protiv nacionalističkog čudovišta i zločinačke ideologije, Vučić je bio na drugoj strani. A Srbija koju danas vodi Vučić nije Srbija koja se ne miri sa zločinom, naprotiv. To je Srbija u kojoj ratni zločinci predaju na Vojnoj akademiji, Srbija u kojoj se masovne ubice slave kao heroji, Srbija “tihog ponosa” na koljače, Srbija koja nije u stanju da prizna genocid u Srebrenici, Srbija u kojoj je zločinačko nasleđe ostavljeno mladim generacijama u amanet. Između te i takve Vučićeve Srbije i malobrojne Srbije koja se ne miri sa zločinima ne može i ne treba da bude pomirenja.

Vučićevo pozivanje na Konstantinovića unapred je osuđeno na propast, jer Vučić vlada svetom u kojem je Konstantinović tuđ, strano telo. Kao što je bio tuđ u onom svetu iz 1997. godine, kada je govorio: “Ja sam tuđ u tuđem svetu. Kako mogu da kažem da je ovaj svet, koji još uvek odbija da se suoči sa zločinstvom koje je iz njega poteklo, i koji svaki poziv na to suočavanje drži za izdaju, u najboljem slučaju za mazohizam – kako mogu da kažem da je taj svet moj svet? Tuđ ovome svetu, ja prihvatam tu tuđost.” Dok se taj svet ne suoči sa “zločinstvom koje je iz njega poteklo”, u njemu neće biti pravog mesta za Konstantinovića. U takvom svetu koji živi u stanju poricanja, u strašnoj ravnodušnosti prema patnjama drugih ljudi, ima mesta samo za Vučićeve marifetluke i uzaludne pokušaje da se ogrebe o knjigu koju ne razume. Kada bi Vučić nekim čudom uspeo da shvati “Filosofiju palanke”, bojim se da bi se istog trenutka povukao iz javnog života i politike.